Usijane glave

Poslednjih meseci po glavi mi se neprestano vrzmaju reči “loša poslovna praksa”.  Ne sećam se više ni kako je počelo, ali ovako, bez mnogo udubljivanja, čini se da je prva vest koja je izazvala iskonsko gnušanje bila ona o epizodnim izlascima Starcraft dvojke. Potom je došao Ubisoft-ov neobjašnjivi DRM i fijasko koji je usledio. Ali iz lične perspektive, to nisu stvari koje me neposredno dodiruju (zanemarićemo uticaj na industriju na trenutak). Do kulminacije je došlo kada je iz Hothead Games-a stiglo obaveštenje da treća epizoda igre Penny Arcade: On The Rain-Slick Precipice of Darkness neće ugledati svetlost dana. Nikada. Kako? Zašto? Šta je sa parama koje sam potrošio na prve dve epizode, verujući da će igra biti završena?

Napravimo malu digresiju. Kako ovaj poslovni model izgleda u teoriji, a kako u praksi? Epizodno izdavanje igara osmišljeno je kao utopističko rešenje svih problema koji postoje u industriji. Trebalo je da donese skraćeno vreme proizvodnje, niže troškove produkcije, mogućnost da se između dve epizode dobije povratna informacija koja će svaku sledeću igru učiniti boljom i poboljšanu cirkulaciju novca. Mogućnost za nezavisne timove da ubiru parice od prethodne epizode dok rade na sledećoj  je odličan bonus, jer nemaju izdavača iza sebe, te im je novac za svaki pojedinačan projekat preko potreban. Sa tačke gledišta potrošača, ovo znači češće izlaske, veću sveukupnu cenu ali manji trenutni napad na buđelar (nešto poput plaćanja u ratama), te naravno, mogućnost da se zaustave na samo jednoj epizodi ako im se igra ne svidi. Složićete se da je bolje prokockati petnaest dolara i shvatiti da vam se igra ne dopada, nego celih šezdeset. Sećanja na Ser Morovo ostrvo u obliku polumeseca naviru sama od sebe. 

Školski primer kako treba raditi ovakve igre nam je dao Scott Miller sa serijalom Kroz (prva epizoda se može besplatno preuzeti odavde). Naime, Apogee je izdao svih sedam epizoda ove igre u roku od samo tri godine! Ovo se doduše desilo pre više od dvadeset godina, u ona romantična vremena kada jednu igru nije pravilo sto pedest ljudi (četiri su već bila rasipanje) i kada hitovi nisu imali budžet omanje države, od čega barem pola ode na neukusne reklame. Hajde zajedno da pokušamo da se setimo još neke epizodne igre koja je uspela (pod ovim ne podrazumevamo samo da je zaradila pare, već i da se (tebe gledam, Gabe Newel) završila). Svi ćete uglas reći: “A Telltale igre”? Istina, Tales of Monkey Island, Sam & Max, Strong Bad i Wallace & Gromit su barem jednu sezonu privele kraju. Međutim, gde je tu Bone? Čak i Telltale, koji se kune u epizodni model, je batalio jednu od svojih igara posle samo dve epizode! Čini se da niko osim Grossman-a i drugara jednostavno ne ume da napravi valjanu epizodnu igru... 

Niz propalih epizodnih igara sve je duži iz dana u dan. Krenimo od nastavka za popularni SiN, optimistički nazvan SiN Episodes. Broj objavljenih delova porastao je do impozantnih... jedan. Posle toga Valve je shvatio da su epizodne igre prava stvar i 2006. godine objavio Half Life 2: Episode One. Drugu epizodu smo čekali više od godinu dana. Toliko o “manjem razmaku između igara”. Od tada je prošlo tri godine, a treća epizoda još uvek nije ugledala svetlost dana. Sada i Blizzard hoće da nam tri puta proda jedan Starcraft 2. Iako ne sumnjamo da će izugrati projekat do kraja, ja lično nemam nameru da kupujem tri rase za jednu te istu strategiju odvojeno, pa još i da ih plaćam papreno. Ionako ne mogu ni teoretski da nadmaše prvi deo. 

Polako smo došli i do konkretnog problema. Maja 2008. godine Hothead Games (prokleti bili) je završio prvu od planirane četiri epizode igre Penny Arcade: On The Rain-Slick Precipice of Darkness. Ovaj suludi avanturistički-RPG nas je poveo na nezaboravno putovanje kroz alternativne dvadesete godine prošlog veka, gurajući nam u ruke grabulje i zadatak da se udružimo sa dvojicom sumanutih detektiva natprirodnog. Čisto šećerno savršenstvo punjeno kremastim referencama na pop kulturu, književnost H.P. Lovecraft-a i naravno, popularni internet strip Penny Arcade. Samo šest meseci docnije, izlazi druga epizoda, koja nastavlja priču i uopšte gledano, biva dosta dobro prihvaćena kako od strane publike, tako i kritike. Ipak, postigla je samo jednu trećinu zarade prve epizode (čudo jedno, nekome se nije svidela, potpuno neočekivano). Najgore od svega je što su gramzivi skotovi kasnije izjavili kako “bi drugim timovima to bio odličan uspeh, ali oni uopšte nisu zadovoljni”. Pored toga, svi znamo da se čak i polovan toalet papir sa Penny Arcade etiketom prodaje kao halva, tako da ova nadmena izjava postaje još iritantnija. Prva lekcija iz zdravog poslovanja: niko ne voli elitiste. Ni saradnici, ni konkurenti, ni mušterije... Osim Apple-ovih kupaca, ali to je druga priča. 

Dok smo čekali izlazak treće epizode, isplivala je informacija da se ova ekipa neshvaćenih umetnika sprema da napravi igru pod nadzorom Ron Gilbert-a. Odlično! Ron kao da je u zemlju propao posle Le Chuck's Revenge-a i malo ko nije želeo da vidi da li je majstor zarđao tokom godina, ili je u duši i dalje vispreni mladić. Podrazumeva se da ćemo u međuvremenu dobiti epizode tri i četiri, zar ne? Kako je vreme prolazilo, skoro sva pažnja posvećena je DeathSpank-u, dok završetak Penny Arcade sage niko nije spominjao. Dobro, kad završe DeathSpank vratiće se PA igrama, zar ne? Odlično, jedva čekam... Oh, šta je ovo? Hothead portuje Braid na PSN? Ovo već nema nikakve veze sa... pa, bilo čime na čemu je kompanije radila, i počinje da mi ide na nerve. Ah, dobro je, port je gotov, 'ajde, privodite prokleti DeathSpank kraju, presešće nam svima i on i vi. Već dve godine čekamo na treću epizodu Penny Arcade igre. A onda se jednog jutra oglasiše Mike i Jerry, sa vešću da su raskinuli sve veze sa Hothead Games-om. Objašnjenje je jednostavno: shvatili su da će vredni Kanađani ili otaljati predstojeće epizode, ili ih neće ni napraviti. Kako li su samo došli do ovog zaključka? Svako normalan bi na njihovom mestu postupio isto. Oni su počeli da gube ugled kod svoje publike, zato što je druga strana imala pametnija posla nego da dovrši započeto. 

Šta sada? Pa... ništa. Platili smo pola igre, dobili smo pola igre. S tim što smo zapravo imali nameru da platimo celu igru, ali nam nije pružena prilika. Da li kriviti autore stripa, zato što su se povukli? Oni su, ipak, obećali da će završiti priču u vidu podužeg stripa koji će objaviti na svom sajtu. Ili kriviti Hothead, zato što su ih maltene oterali? Zato što im je sve drugo bilo važnije od posla koji im je omogućio da ih neko uopšte i primeti? Zato što su, koku koja im je snela zlatno jaje, pustili da umre od gladi... 

Ako to nije dovoljno, od kako je DeathSpank ušao u post-produkciju, uporno se pominju Xbox 360 i PS3. Na svako “A PC?” autori počnu da zvižduću i blenu u vrhove svojih cipela kao da se odgovor baš tu nalazi. Kao da će pitanje nestati ako ga dovoljno dugo budu ignorisali. Cela stvar polako počinje da liči na situaciju sa Brutal Legend-om, a to nije nimalo dobro. Hothead je već oterao dosta kupaca od sebe (interesantno je da cenzurišu komentare na sajtu veoma rigorozno, pa maltene nema nijednog negativnog – probali smo i sami, ali komentar nije odobren), a sada ostaje da se vidi da li će Ron Gilbert biti novi Tim Schaffer – onaj bradonja koji je napravio igru za sve, sem za one zahvaljujući kojima je tu gde jeste. 

Jedno je sigurno. Mi smo se, očigledno, više puta opekli plamenom epizodnog izdavaštva, te ćemo od sada bežati od njega k'o đavo od krsta. Šta je sa vama? Da li ćete vi dozvoliti bandi propaliteta da vam zgadi epizodne igre kao pojavu, ili ćete rizikovati, u nadi da ćete nekada zagristi dragulj u čorbi?

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

Sve recenzije istog autora