Godine 2005.
Monolith je napravio jednu od najboljih FPS igara u žanru koji se nije menjao gotovo jedanaest godina. Bila je to dobra godina za visokobudžetne, superpopularne naslove kao što su
Quake 4,
Resident Evil 4,
Star Wars: Battlefront 2. Čak su i klasici, kao što je
Resident Evil 4 (premda zapravo spada više u TPS), uživali bolju prođu od igara koje su izašle u isto vreme. A šta je bilo sa igrom koju je
Monolith razvijao za
Vivendi Universal? Pa, uspela je da izrodi dva nastavka i nekoliko proširenja, da postane i sama klasik koja je poslednje izdanje videla 2011. godine.
Ta igra je F.E.A.R.
 |
| Naslov nije samo tek neki akronim |
Premda je igru kritika dobro primila, igrači su uvek naginjali kabastijim franšizama. Većina je čula za F.E.A.R, otprilike zna o čemu se radi, ali veoma mali broj ju je zapravo igrao. Kao dobar film za koji su svi čuli, ali ako nije holivudski hit neće se polomiti da odu u bioskop. Ali postoji ogromna razlika između "čuo sam za igru" i "iskusio sam je". Posebno u slučaju igre koja nudi neposredno iskustvo, toliko snažno da vam ne vredi ni da posmatrate nekog kako igra ili da gledate snimak. Za pun doživljaj morate da se poistovetite sa glavnim junakom. Kroz neposredni utisak igranja upija se potpuni smisao za brižljivost izrade koju je tim ispoljio stvarajući F.E.A.R. Tačnije, prvi korak u trilogiji.
 |
| F.E.A.R tim (bez Pointman-a) |
Igra priča o Pointman-u, supertajnom agentu isto tako supertajnog roda američke vojske oformljenog da se bori protiv natprirodnih pretnji nacionalnoj bezbednosti. Jedinica se naziva First Encounter Assault Recon tj. F.E. A.R. Pointmen je kao što mu ime kaže prvi terenski agent, a ko je zapravo i šta je strogo je čuvana tajna, čak i od njegovih kolega.
 |
| Običan radni dan u F.E.A.R-u |
Priča se odvija u bliskoj budućnosti u gradu Auburn-u. Kompaniju Armacham Technology Corporation, firmu za proizvodnju oružja, zaposeo je Pakston Fetel. Gospodin Fetel je bio deo projekta za razvoj psioničkog komandira. Pobunio se i predvodi armiju sopstvenih klonova koji su svi napravljeni da budu jači od običnih smrtnika. Premda motivi za pobunu nisu jasni, kao ni namere, izvesno je da predstavlja smetnju i država šalje odred Delta Force, kao i Pointman-a i njegove drugare da uhapse ili uklone Fetela, te spasu važne civile iz kompanije. Kao što pretpostavljate, sve je pošlo naopako.
 |
| Počinje u mraku i tišini... |
Igra počinje kao običan FPS. Nalazite se u prostoriji za misije, a oficir F.E.A.R.-a objašnjava pojedinosti zadatka. Međutim već na prvom koraku Pointman-a spopadaju jezive vizije, pločice lete sa zidova, predmeti padaju sa polica i sve ide dođavola. Igra se tanano pretapa između pucačine i horora, a bitke su žestoke, često ne ostavljaju prostora za precizno nišanjenje. Mehanika se sastoji ih virenja iza uglova, borbe prsa u prsa, pravovremene upotrebe granata i ciljanje kroz pravi puščani nišan. Tu su i uobičajeni paketići prve pomoći kao i usporeni snimak koji prikazuje nadljudske reflekse Pointman-a. U tim trenucima ekran dobija krvave ivice, radnja se usporava, a protivnici beže i psuju gada koji je nenormalno brz.
 |
| Tri protivnika za 1.5 sekundi |
Ali to nije sve. Borba je namerno žestoka, sa mnoštvom koječega što pada po ekranu, prašini koja sipi sa zidova, varnicama koje pršte. To je sve da bi se igračeva pažnja sklonila sa elemenata horora. Dok ste još sveže napucani adrenalinom od poslednje bitke, krećete da pratite duha, iznenada vas nešto pogađa, pola linije koja predstavlja zdravlje se istopila u sekundi. Tu prorade instinkti. Da li ćete pobećili ili na strašnom mestu postojati? Između klasične pucačine u stilu Džona Vua prepliće se pravi pravcati japanski horor u stilu Ringu-a, sa sve jezivom dugokosom devojčicom koja se pojavljuje i nestaje. Tako se božanstveno stapaju psihološki horor, igra preživljavanja i gotovo savršena vojna pucačina. Igrač nema izbora nego da je neprestano napet i na oprezu.
 |
| Odjednom vam nije do pucnjave |
Nadam se da je ono što sam do sada opisao već sada dovoljno za FPS-igrača današnjice da pruži priliku ovoj igri. Grafika se još drži, u poređenju sa igrama današnjce. Zvuk je fenomenalan kao i glasovna gluma. Inserti su sjajno režirani i doprinose filmskoj atmosferi koju igra stvara. Najbolja je, ipak, veštačka inteligencija. Protivnici se ponašanju uverljivo, beže kada ih iznenadite, kriju se, pokušavaju da priđu sa strane. Čak i na najlakšem niovu igra je prilično izaovna. Nivoi su realistično dizajnirani, izrađeni sa puno pojedinosti, a pružaju nekoliko prilaza i sasvim dovoljno zaklona.
 |
| Oh, ništa, uobičajeno puškaranje |
F.E.A.R. zaista pruža jedinstveno iskustvo. U isto vreme je ratna igra, pucaljka, naučno fantastična avantura i horor. Priča je dobra, sa zanimljivim preokretima, dobro osmišljenim likovima. Pripovedanje uspešno izbegava loš kliše, a koristi na pravi način dobre klišee. Kad stignete do kraja igre, setite se da je ovo bio samo uvod, te da se cela priča proteže kroz sve nastavke, što
F.E.A.R. zaista čini igru vrednu uloženog vremena.
 |
| Laku noć |
Autor teksta, Joan
'God Emperor' Acosta, pisac je, strastveni igrač i majstor borilačkih veština iz Meksika
Odrastao je u pustinji, daleko od svih, družio se sa izmišljenim prijateljima. Do dana današnjeg, kriveći za to "glasove iz glave", menjao je poslove od sistemskog inžinjera, preko novinara, do plaćenika u državi Kongo. Namerava da se bavi režijom, svira gitaru, osvoji svet i postane dobroćudni diktator, mecena umetnosti.
