Bell Ringer, recenzija

Bell Ringer je borilačka igra za do četiri igrača pomalo nalik sjajnom Nintendovom naslovu Smash Bros. Na papiru odlična ideja, ali da li je to zaista tako i u praksi saznaćete u narednim pasusima. Iza ovog ostvarenja stoji Night Node Software, poznat po igri Orbital Gear. Šta dobijate za 7 eura koliko igra košta na Steamu? Dobijate igru rađenu u Unreal pokretaču koja nudi samo dva režima igranja i to za jednog igrača te mrežne okršaje. Režim za jednog igrača vas vodi kroz ukupno pet nivoa, bez ikakve priče ili radnje. Razlog tome leži u činjenici da je razvojni tim, koji je ujedno i izdavač, odlučio da SP režim naknadno ubaci u igru, a već su najavili i dodatna usavršavanja.

Solo režim nudi izbor jednog od pet dostupnih boraca, svakog sa svojim posebnim oružjem, posebnim potezima i stilom borbe. Posle izbora junaka, kreće kampanja koja vas vodi kroz pet različitih nivoa. Kako je sve u znaku broja 5, imate i pet života, koji se pri prelasku nivoa ne obnavljaju. Uteha u tome je što nakon pogibije možete da nastavite gde ste stali.

Svaki nivo krcat je tematski orijentisanim protivnicima i mini glavonjama. Na primer, nivo Forsaken Mine, napušteni rudnik, pun je slepih miševa. Komande su prilično jednostavne i svode se na skok, udarac, blok i izbegavanje udarca, te korišćenje kombinacije tastera za izvođenje posebnih napada, ali su prilično nezgrapno urađene. Kontrole i specijalne poteze možete proučiti u samom meniju igre i odlično su objašnjene na primeru gamepada i tastature. Naša preporuka je da se koristi gamepad.

Udarci su poprilično neprecizni i neizbalansirani, svega jedan ili dva udarca zaista nanose štetu protivniku, dok specijalni potez jednog od likova može da vas ubije odmah. Težina računarski vođenih protivnika, uz užasne kontrole može kod igrača slabijih živaca i osetljive duševne predispozicije izazvati gnev. Čak i protivnici na najlakšem nivou težine mogu da vas ubiju. Mora da im je inspiracija bila serijal Dark Souls. Tako da, pripremite se i ovde za česte pogibije.

Pauziranje igre ne funkcioniše: Iako piše da je igra pauzirana, protivnici mogu da vas udaraju! Sa druge strane, mrežni režim igre se sastoji od lokalnog i onlajn režima. Lokalni režim možete igrati ili sa još tri drugara, ili sa tri kompjuterski vođena protivnika. Dostupna su dva načina igre, svako za sebe i timska borba. Dok u režimu free for all svako pazi svoja leđa, u timskom režimu možete igrati u nekoliko kombinacija, 2 na 2, 1 na 1, ili čak tri protiv jednog. Igrači se mogu podeliti u timove koji se razaznaju po bojama i to mogu biti plava, crvena ili zelena. Grafička i zvučna podloga igre nisu ništa posebno, a sa obzirom da je ovo radila mala grupica ljudi okupljena oko nezavisnog studija, koliko para toliko muzike.

Koncept je veoma zanimljiv, ali po mom mišljenju loše izveden. Mali broj boraca, malo arena koje liče kao jaje jajetu sa izuzetkom tekstura, dovodi do brzog zasićenja. Šteta, moglo je ovo biti zanimljivo ostvarenje, ali dobili smo još jedan dokaz kako dobar pokretač ne znači da ćemo dobiti i dobru igru. Ipak, možda se nekom od vas i dopadne. Ukoliko to bude slučaj, javite nam svoje utiske.

Dušan Paklar

[Pročitaj...]

Blockstorm, recenzija

Zamisao o spajanju dve ili više vrsta igara u jednu celinu koju bi činilo “najbolje iz oba sveta” nije nova, a ishodi ovakvih alhemičarskih poduhvata nisu ujednačeni. U potrazi za zlatnom formulom, italijanski razvojni tim GhostShark Games okrenuo se mešavini multiplejer pucačine i okruženja sastavljenog od voxel-a (kockica), u stilu Minecraft a. Krajnji proizvod je Blockstorm, igra koja je početkom juna dospela na Early Acces odeljak Steam-a.

Način prikupljanja dela sredstava potrebnih za razvoj igre bio je neobičan. Indie Gala, jedan od poznatijih sajtova sa bundle ponudama predstavio je prošle godine Gala Fund, fond iz kojeg bi se finansirao nastanak indie igara. Više pojedinosti nije dospelo u javnost. Nekoliko meseci kasnije obznanjen je Gala Projekat X, video igra u razvoju, o kojoj takođe nije bilo podataka. Kasnije smo saznali da se iza maske krije Blockstorm. U redu, tajnovitost budi radoznalost i sve je moglo biti samo način privlačenja pažnje. Ipak, u Indie Gala malo drugačije shvataju funkcionisanje fondova. Sredstva za Projekat X nisu obezbeđena unapred, već se za njega odvajao deo novca od svake bundle prodaje. Trik je u tome da je ovo bilo podrazumevano podešavanje. Ako kupac nije dirao slajdere za raspodelu novca, deo je, umesto tvorcima čije se igre tom prilikom kupuju, preusmeravan na razvoj Blockstorm-a. Uz to, kupčev novac je praktično odlazio za mačku u džaku, bez garancija da će jednog dana dobiti ni mačku ni džak. Smelije nego Kickstarter, ali je uspelo da prođe. Kako bilo, ako ste kupili veći broj Indie Gala ponuda (tj. izdvojili ste, znali ili ne barem 10 dolara za Projekat X), sva je prilika da vas na korisničkom nalogu sajta čeka Steam ključ za Blockstorm.

Premise na kojima Blockstorm počiva su jednostavne – borba na život i smrt sa drugim igračima, u kojoj mecima/lopatom možete uništavati okoliš ili praviti prepreke (postavljanjem kocki) ne bi li stekli taktičku prednost. I to je sve. Na raspolaganju su tri vida sukobljavanja: deathmatch (običan i timski) i assault u kojem napadate protivničku bazu. Da indie gušteri u FPS bari punoj krokodila, teško mogu da se izbore za mesto pod suncem, jasno je već pri izboru servera – prilično su pusti, pa nismo uspeli da probamo assault. Neugodnost je dodatno naglašena nepostojanjem botova i načina da se automatski priključite (onom jedinom) serveru na kojem ima ljudi, ali je već pun.

Završili smo sa menijima i uskočili u borbu. Ne postoje klase, izbor vatrenog oružja je slobodan, ali istovremeno i oskudan - sačmara, tri jurišne puške i snajper, zajedno sa tri sasvim beskorisna pomoćna oružja čine nezavidan arsenal. Pored nabrojanog, uvek su dostupne kocke, lopata kojim ih uklanjate, nož za nedobog i eksplozivna naprava - granata, minobacač ili jedna od dve poslastice koje donekle poboljšavaju utisak - C4 sa daljinskom detonacijom i mina sa laserskim snopom. Naoružanje utiče na brzinu kretanja, pa uzmete li jaču/težu opremu hodaćete kao kroz žele.

Sporosti akcije doprinose i prevelike osnovne mape kao krojene za 32 igrača, dok server prima samo polovinu tog broja. Pucanje ostavlja neubedljiv ustisak, izostaje naznaka da li ste pogodili metu. Nije lako razlučiti odakle neko puca na vas – ne dâ se odrediti pomoću zvuka, a vid vam se muti kad ste pogođeni. Pogodci u glavu (headshot), sastavni deo zabave svake pucačine od ’99 na ovamo – ne postoje! Iznenadni dvoboji rešavaju se sistemom “ko prvi potegne”, pošto tromost kretanja ne dozvoljava munjevite reakcije. Ovo upućuje na oprezno igranje. Na nesreću, partije se zbog toga češće svode na dva ortaka koji snajperišu negde sa nebesa, nekoliko likova koji se štekaju po rupama čekajući plen, i dva-tri pacera koji nisu sigurni šta treba da rade, pa služe kao topovsko meso ostalima. Niz dlaku kamperima idu i modeli likova koje je lako prevideti, naročito ako su iste boje kao okolina.

Taktički deo igre odlikuje se sposobnostima izmetanja tla ispod nogu protivnika, prolaska glavom kroz zid, pravljenja hodnika koji vas pokrivaju, skrivanja zamki i slično. Ove mogućnosti naoko deluju kao prednost, ali efektnost njihove primene se gubi usled opšte tromosti igre, veličine mapa i kratkog trajanja partija (pet do deset minuta). Zabavni događaji – kao kada minobacačem srušite toranj na kraju mape, pa oborite snajperistu sa vrha - previše su retki da nadomeste druge nedostatke.

Iako nije dogurao do verzije 1.0, Blockstorm radi bez ikakvih problema, izbacivanja iz igre ili pucanja servera, niti je sistemski zahtevan. Izgledom igra ne pleni. Izuzev detaljnih modela likova, kao i mehanika igranja, prilično je jednostavan. Veća definicija tekstura je jedino po čemu odudara od svog vizuelnog uzora, Minecraft-a. Osnovne mape su prilično raznovrsne (grad, šuma, vojna baza, dve kule itd.) i urađene uz obilje pojedinosti. Neke crpe nadahnuće iz drugih igara. Na primer, mapa na mostu je preslikan Bridge Crossing iz America’s Army. Prvi zvuk koji dopre do vaših ušiju – muzika iz menija zvuči obećavajuće; međutim kada se priključite meču zvukova nema, osim povremene pucnjave i bata koraka!

Pri spravljanju mešavina, ne treba štedeti na sastojcima, što je greška iz koje će GhostShark Games morati da uči. Rukovanje kockama i pucanje postoje u najosnovnijem obliku. Kada na to dodamo prečesto odsustvo ikakvog zvuka (i to ne usled tehničkih problema), minimalističku grafiku i prazne servere jasno je da Blockstorm nije igra koja može da postane više od prolazne zanimacije. Tvorci kao jednu od snaga igre naglašavaju činjenicu da igrači mogu da prave i koriste sopstvene mape i modele likova. Ipak, istina je da koliko god da mućak nakitite bojama i ukrasima, on i dalje ostaje – mućak.

Стефан Поповић

[Pročitaj...]

Batman: Arkham Origins, recenzija

Serijal Arkham igara pokazao je da je moguće napraviti odličnu igru zasnovanu na poznatom stripu ili filmu. Studio Rocksteady igrama o vitezu iz Gotama zapušio je mnoga usta, ubio mit o igrama koje se izdaju samo zbog mlaćenja para na naivnim ljubiteljima serijala i postavio poprilično visok standard kada su akcione igre u pitanju. To su standardi koje je studio WB Montreal morao da dostigne trećom igrom o Batmanu - Arkham Origins.

Kao što se iz naslova može naslutiti, igra je smeštena u raniji period Betmenovog života kada još nije stao na rep poznatim negativcima niti uspostavio kontakt sa policijom Gotama. Tokom patrole po gradu, Betmen saznaje da je okupljena banda elitnih negativaca sa ciljem da mu skinu glavu sa ramena. Iza “jedne noći za ubistvo šišmiša” stoji Black Mask, najbogatiji krimos Gotam sitija, spreman da isplati 50 miliona dolara za ovaj “poslić”. Međutim, tu se krije još neko mnogo opasniji i lukaviji od Crne maske, neko bez koga naprosto nema priče o Betmenu - Džoker. Osim što je u igri prikazan prvi sukob sa Mračnim Vitezom, otkriven je i delić njegove istorije kroz vrlo jasno pozivanje na strip “Under the Red Hood”.

Sa mehaničke strane, Arkham Origins je gotovo identičan prethodnicima, bez eksperimentisanja poznatom formulom. Borbeni potezi, spravice i Betmenove mogućnosti iste su kao iz igre Arkham City. Slažem se da ono što radi ne treba menjati, jer je i dalje sjajno biti u ulozi Betmena, mada sumnjam da bi se iko bunio da je dodat pokoji novi potez ili animacija. Grad je nešto veći u odnosu na Arkham te je za brže kretanje sada moguće koristiti Fast Travel. Na početku će vam biti dostupno svega nekoliko lokacija dok je ostale neophodno otključati gašenjem ometača na tornjevima po gradu. Igra obiluje sporednim zadacima i dešavanjima - zaustavljanje zločina u toku, pronalaženje Enigminih (Riddler dok nije promenio ime) doušnika i disketa sa podacima, obaranje mreže antena razasutih po gradu… Uvek ćete imati nešto zanimljivo da uradite u gradu, a nagrada su iskustveni poeni. Unapređivanje Betmenovih veština rešeno je dvojako - osim iskustvenim poenima, nove spravice se osvajaju izvršavanjem borbenih, istraživačkih i šunjalačkih izazova tako da ćete morati da isprobavate nove taktike. Poseban naglasak stavljen je na detektivski mod, te je kroz igru neophodno rešiti više složenih mesta zločina. Ovi zadaci nisu naročito komplikovani a predstavljaju predah od mlaćenja svega što se mrda i pritom produbljuju priču.

Za igru koja se reklamira pod sloganom “Tvoji neprijatelji će te definisati”, očekivano je da će biti prisutno mnoštvo spektakularnih borbi sa glavonjama iz serijala. To je samo donekle tačno i to ne zbog odluke da se u prvi plan postave neki manje poznati likovi poput Firefly-ja i Anarky-ja. Susreti sa nekim od njih su antiklimaktični, često zbrzani bez prethodnog uvoda u okršaj. Najbolji primer je borba protiv Deathstroke-a, najavljivanja kroz trejlere kao epski sukob, a svedena na omanju arenu i niz QTE sekvenci. U ovom naslovu vrlo je očigledan nedostatak svežih ideja upravo zbog monotonih borbi sa “šefovima” - formula “počisti topovsko meso, skreni pažnju velikom negativcu, umlati ga nekoliko puta, vrati se na tačku 1” do kraja igre će vam izaći na nos i postati previše uhodana.

Igra odlično izgleda. Vidna su brojna unapređenja u odnosu na prethodne igre, a i optimizacija je urađena sasvim pristojno tako da će igra glatko raditi i na vremešnim konfiguracijama. Novi glumci, zaduženi za pozajmljivanje glasa Betmenu i Džokeru, odradili su odličan posao. Mark Hamil jeste legendaran kao Džoker, ali i novi glumac je pokazao da ume da se uživi u ulogu psihotičnog pajaca. Ipak, ni posle pola godine od izlaska, igra ne radi dovoljno stabilno. Izbacivanja na desktop posle prve velike borbe (protiv Killer Croc), beskonačno propadanje kroz pod i razne sitne gluposti poput zaglavljivanja bitnih likova u zidu ili neposlušnost komandi su morali biti popravljeni. Štaviše, igra je puštena u prodaju sa još gorim problemima i trenutna verzija je znatno stabilnija, a izdavač trenutno nema planove da izda dodatne zakrpe. To ne znači da je igru nemoguće završiti, naprotiv, ali činjenica da zbog nemogućnosti izvršavanja neke komande (jer je protivnik zaglavljen usred animacije) morate da igrate celu deonicu ispočetka veoma kvari ukupan utisak i dovodi do gubljenja želje za daljim igranjem.

Po prvi put u serijalu prisutni su online režimi za više igrača, tzv. Arkham Online. Igrači su podeljeni u tri ekipe: superheroje (Betmen i Robin), Bejnove i Džokerove najamnike. Ukoliko igrate kao negativac, igra se prebacuje u formu pucačine iz trećeg lica veoma nalik Gears of War serijalu. Tu je i sistem unapređivanja lika i otključavanja nove opreme koji viđamo u svim današnjim pucačinama, što znači da ćete pohode početi siromašno opremljeni i verovatno trpeti poraze dok ne osvojite bolje naoružanje ili opremu koja pojačava izdržljivost. Multiplayer je čista vikend razonoda - sadrži samo četiri bojišta, ravnoteža timova je loša (strana koja osvoji podršku šefa garantovano pobeđuje) a prisutne su i mikrotransakcije kako bi dodatno zabiberile ovaj režim igre. Da se podsetimo, ova igra je koštala 50 evra po izlasku, ako ne računamo hrpu DLC-sadržaja i sezonsku propusnicu.

Batman: Arkham Origins je igra kojoj nije lako presuditi. Veoma je važan dodatak serijalu, a isto tako i naslov prepun tehničkih problema, pritom napravljen kao čista “sigurica”, bez ijedne inovacije, kako bi se ljubitelji igre namirili do sledećeg izdanja. Ne mogu da kažem da mi je žao što sam petnaestak sati života potrošio na prolazak kroz igru, samo mi je žao što izdavač koji ima ovako dobro postavljene temelje franšize dozvoljava sebi da sedi na lovorikama i izda naslov koji je mogao biti ekspanzija. Ukoliko su vam se svidele prethodne igre iz serijala i ne smeta vam poneka bubica tehničke prirode, nema razloga da ne nabavite Origins, sada kada je znatno jeftiniji nego pre pola godine. U suprotnom - sačekajte Steam rasprodaju.

Bojan Jovanović

[Pročitaj...]

Titanfall, recenzija

Gospoda Vins Zampela i Džejson Vest su osnivači studija Infinity Ward. Zaslužni su za nastanak franšize Call of Duty. Pre nekoliko godina napustili su studio koji su sami osnovali, razočarani činjenicom da svake godine moraju da prave gotovo istovetne visokobudžetne pucačine za veliku korporaciju (Activision). Za njima odlazi još nekoliko desetina kolega i zajedno osnivaju Respawn Entertainment. U kakav projekat se upuštaju ovom novootkrivenom slobodom? Prave Titanfall, visokobudžetnu pucačinu i izdaju je uz pomoć velike korporacije (EA games).

Titanfall je, dakle, FPS smešten u neodređeni period u budućnosti. Potpuno je okrenut igranju putem Interneta i nema sadržaj namenjen solo-igračima. Umesto njega tu je kampanja sa po devet misija za obe zaraćene strane (IMC i Militia) kroz koju ćete proći igrajući zajedno tj. protiv drugih igrača. Ovaj mod je najavljivan kao potpuna revolucija žanra, ali se ispostavilo da nije ništa do serije mapa iz redovnog multiplayer-režima povezanih kratkim audio-snimcima i povremeno animacijom pred početak borbe. Autori čak nisu preterano lupali glavu oko dizajna ovih misija, te ćete ili učestvovati u napucavanjima do predodređenog broja poena ili u zauzimanju kontrolnih punktova. Mape imaju unapred određen ishod tj. nevažno je koja strana pobedi, jer će se uvek desiti isti završetak kako bi se pratila štura priča. Ovo je katastrofalno propuštena prilika da se napravi nešto zaista interesantno, naročito kada se podsetimo da je Wolfenstein: Enemy Territory pre jedne decenije imao slično rešenu kampanju za više igrača.

Na repertoaru su najklasičniji mogući modovi igre - Attrition (timski deathmatch), Capture the flag, Hardpoint (zauzimanje i odbrana ključnih tačaka na mapi) i dve varijacije na Last Man Standing. Novotarije autori izgleda čuvaju za buduća proširenja ili čak nastavak. Opet, ne gine poređenje sa brojnim drugim igrama iz žanra gde ovi modovi postoje dugi niz godina ili su zamenjeni naprednijim modovima koji se okreću timskom igranju i asimetričnim mapama. Srećom, izbor bojišta je vrlo zanimljiv. Obiluju pojedinostima i putanjama kojima se možete kretati tako da ne dolazi do uvek istih taktika i istih mesta susreta dva tima. Na nekima ćete sretati i vanzemaljsku faunu, doduše van granica igrivog prostora, ali to ipak donosi dozu životnosti u krajolik od čelika i kamena.

Nasuprot nemaštovitim bojištima, same sposobnosti boraca su veoma zabavne zbog elemenata parkura. Pomoću raketnih ranaca koje likovi nose u borbu, igrači mogu da izvode dvostruke skokove, trče po zidovima i savladavaju visoke prepreke kao u retko kojoj pucačini. Možda je Brink već imao parkur, ali nije bio dovoljno funkcionalan. Poteze je, pritom, izuzetno lako izvoditi - igra vas ‘’lepi’’ za zidove kad skočite te je vrlo lako vezivati nekoliko vratolomija prilikom kojih se sve brže krećete. Nije baš poput trik-skokova iz starih pucačina, ali je poprilično zabavno i lako se vežba.

Cela igra vrti se oko velikh robota. Dva minuta posle početka meča umilni ženski glas obaveštava da je vaš lični Titan spreman. Pritisnete li dugme V, kroz nekoliko sekundi i uz grmljavinu i omanji zemljotres, pored vas sleće grdosija od robota (taj trenutak je naslovni Titanfall). Daljim pritiskanjem na V robotu izdajete komandu da vas prati ili ostane u mestu, dok se pritom brani od napada protivničkih igrača i njihovih Titana. Odlučite li da se ukrcate u utrobu robota, igra se iz opšte jurnjave po zidovima pretvara u nešto sporiju simulaciju vođenja pokretne tvrđave naoružane tonama raketa. Pešadinci koji su vam do malopre zadavali glavobolje granatama sada su hrskave bubice preko kojih ćete pretrčavati. Čak i dok ste u kokpitu robota morate biti oprezni, jer protivnički piloti imaju načine da vašeg novog Titana pošalju na otpad - svaki igrač sa sobom nosi za to prigodno oružje, a može i da se veštim kretanjem popne na kabinu i istrese kišu metaka neposredno u izloženu elektroniku robota. Izgubite li Titana moraćete da čekate na izgradnju novog tako da je imperativ na preživljavanju.

Između borbi možete opremati pilota i Titana slično kao u igrama serijala Call of Duty. Borbeni komplet čine glavno oružje, pištolj, teško oružje za borbu protiv Titana, granate i nekoliko dodatnih mogućnosti (privremena nevidljivost, detektor pokreta itd.). Arsenal nije naročito velik sa standardnim automatskim naoružanjem koje viđamo u današnjim pucačinama, ali je uravnotežen i svako će naći primerak oružja koji mu najviše odgovara. Opremu ćete otključavati skupljanjem iskustvenih bodova, a izvršavanjem mini-izazova dobijaju se poboljšanja za oružje i specijalne kartice. Te burn kartice su mali bonusi poput ubrzavanja kretanja ili smanjivanja vremena izgradnje novog Titana. U borbe je moguće poneti samo tri. Kartice koristite samo kada poginete i traju tokom jednog “života”. Kada vaš lik stigne na 50. nivo iskustva možete ga “penzionisati” i tada prelazite u novu generaciju lika - dobijate bedž pored imena sa oznakom generacije, a iskustvo i otključana oružja vraćaju se na prvi nivo. Prelazak u novu generaciju ne donosi nikakve prednosti, već je čisto estetske prirode kako bi pokazao drugim igračima da ste već iskusili sav igrin sadržaj. Problematično je jedino otključavanje dodatnih modela titana za šta je potrebno dva puta proći kampanju. S obzirom da popularnost tog režima igre drastično opada svakog dana, postavlja se pitanje šta će se desiti kada jednog dana ne bude dovoljno igrača u ovom modu.

Još pre početka beta-testa, igra je trpela brojne kritike - ograničenje na samo šest igrača po timu i prisutnost brojnih kompjuterski vođenih likova kako bi se na mapi pravila gužva. Dvanaest igrača na prostranim mapama često je premalo i dešava se da jurite unaokolo tražeći ikakvu akciju. Gužva jedino nastaje ako se zadesi isto toliko robota, mada većina mapa nudi dovoljno prostora da svi imaju dovoljno mesta za kretanje. Druga zamerka tiče se dodavanja velikog broja prašinara, potpuno neinteligentnog topovskog mesa koje je u stanju da vas promaši iako stojite mirno na dva koraka od njih. Tu su samo da biste skupili lake poene i ranije osvojili Titanfall. Ginu užasno brzo. Kad god sam ubijao nekog od botova osećao sam se pomalo prevareno, ne zbog toga što su zamaskirani kao igrači, već kao da me kompjuter potapše po ramenu i cinično kaže “bravo Perice, pobedio si”. Ulagivanje igraču umesto izazova. U stvari, to mi je najviše smetalo kod ove igre, što dobijate poene za apsolutno sve uključujući i pozivanje Titana, kao da su se autori plašili da će uvrediti igrača ako zahtevaju malo više truda. Svetla tačka i nešto što bih voleo da vidim i u drugim igrama jeste završnica svake mape - sletanje broda za evakuaciju i povlačenje poraženog tima dok beže od kiše metaka i tutnjave Titana. To je mnogo bolje rešenje od pukog brojčanog prikaza konačnog ishoda. Poraženi tim ovim dobija priliku da osvoji dodatne bodove i eventualno se osveti pobednicima.

Iako je grafika sjajna (zaslugom modifikovanog Source endžina), igra ima tehničke nedostatke, mahom zbog činjenice da su u izdavanje upetljani EA i Microsoft. Klasičnih dedicated servera koje vode igrači nema, već se sve zasniva na Majkrosoftovoj mreži Azure. Povezivanje na server izgleda ovako: sa glavnog ekrana izaberete data centar, pa čekate dok se igra poveže na njega, onda birate mod igre i opet čekate da vas sistem poveže sa grupom igrača i zatim ide učitavanje mape. Ako ste srećne ruke, stići ćete na sam početak mape. Koju mapu ćete igrati kao i koliko je igrača u timovima nemate mogućnost da saznate sve dok se mapa ne učita. Začuđujuće, ne postoji ni glasanje za sledeću mapu kao ni promena moda igre osim povratka u glavni lobi i čekanja u redu za novu ekipu. Na žalost, tu nije kraj mukama - može se desiti da budete povezani na server gde su timovi neravnopravni – dešava se da počne bitka šest na jedan - bez mogućnosti da promenite tim čak ni u lobiju između dva meča dokle god ste na istom serveru. Igra nema mogućnosti automatskog usklađivanja timova niti njihovog mešanja u slučaju da jedna strana neprestano postiže veliku razliku u poenima. Kada je igra izašla, nisu mogli da se prave privatni mečevi. Vrlo neodgovorno od tima koji ima toliko godina iskustva iza sebe.

Titanfall nije revolucija kakvom je njena reklamna kampanja predstavlja. Ispod velike količine nelogičnosti prouzrokovanih od strane izdavača (serveri i kompletan sistem za povezivanje sa igračima) krije se solidna i pre svega zabavna pucačina. Da li vredi 60 evra, koliko EA traži? Nipošto, jer se za uloženi novac dobija vrlo ograničena količina sadržaja. Nova bojišta će, nažalost, dolaziti u vidu malih proširenja i neće biti besplatna. Podsetimo se da konkurentne igre iziskuju znatno manja ulaganja ili su, čak, potpuno besplatne. Zbog toga, kupovinu ovog naslova mogu da preporučim isključivo tokom neke veće rasprodaje.

Bojan Jovanović

[Pročitaj...]

Marlow Briggs and the Mask of Death, recenzija

Često među svim tim velikim razvojnim timovima, ispliva onako tiho i bez mnogo pompe i neki mali razvojni studio sa draguljem. Jedan od takvih naslova je i Marlow Briggs and the Mask of Death, slovenačkog razvojnog tima ZootFly, poznatog po igrama iz serijala Panzer Elite, kao i po igrama First Battalion i Prison Break: The Conspiracy. Marlow Briggs and the Mask of Death je akciona avantura sa pogledom iz trećeg lica sa platformskim i prostornim zagonetkama.

Priča u ovoj igri svakako nije jedan od važnijih elemenata igre, a dokaz toga jeste i šaljivi zadatak u okviru Steam-ovh dostignuća koji se dobija kad igrač preskače sve kratke filmiće u igri od samoga početka.

Glavni protoganista igre Marlow Briggs, kao i svako zaljubljen odlazi u Centralnu Ameriku u posetu devojci arheologu ne sluteći da će mu taj put zauvek promeniti sudbinu. Devojku mu kidnapuju plaćenici u službi Gospodina Longa koji je smrtno ranjen. Oživljava ga drevna Majanska maske po imenu Xibalba, i tu naša pustolovina počinje.

Nivoi su prelepo dizajnirani, puni boja, živopisni, puni biljaka i životinja, ali i mnoštvom neprijatelja. Suočićete se sa velikim brojem neprijatelja od običnih radnika, plaćenika, malih bosova škorpiona, pa sve do džinovskih glavonja na kraju svake deonice.

Ako ste ikada igrali God of War,uhodavanje u borbu biće vam znatno lakše. Kao i u pomenutom serijalu i ovde imate početno oružje kosir, sa brzim i snažnim napadima. Kako vremenom budete napredovali i otključavali moći i nadogradnje kosa vam je sve jači saveznik u borbi. Unapređenje vaših moći i oblika kosilice ostvaruje se skupljanjem iskustvenih (exp) poena, koje dobijate uništavanjem protivnika i skupljanjem po nivou rasutih skrivenih žutih kugli i maski. Neke su crvene, a druge plave, te crvena predstavlja zdravlje, a plava manu koja se trosi korišćenjem moći (voda,vazduh i vatra) ali i ispucavanjem spirtualnih bodeža idealnih za dalekometne borbe. I ovde postoje serije poteza koje možete posle svakog otključanog unapređenja vežbati u posebnoj mini-areni. Tokom igre maska Xibalba sarkastično ce komentarisati vaš učinak u borbi, ali i pad u provaliju i pogibiju.

Prijatno iznenađenje su i raznorazni izazovi. Prostiru se u rasponu od skupljanja žutih kugli do besomučnog roštiljanja helikopterom u stilu Space Invaders-a.

Male probleme stvara kamera prilikom platformskih deonica i logičkih terenskih zagonetki.
Zamerka ide i učestalom autosave sistemu, koji može da vas izneveri ako u borbu uđete sa malo zdravlja, pa je ručno snimanje pozicije pre svake borbe gotovo obavezno.

Svako ko voli seckalice i tabačine poput God of War-a i Darksiders-a, trebalo bi da pruži priliku ovom ostvarenju prvenstveno zbog odličnog sistema borbe, humora kojim odiše cela igra parodirajući neke od najvećih Holivudskih hitova osamdesetih i devedesetih.

Dušan 'Flamingos' Paklar

[Pročitaj...]

Call of Duty: Ghosts, recenzija

Svakog novembra, stiže nam novi “Poziv na dužnost”, a vi ćete se drage volje odazvati, jer već znate da možete očekivati novu porciju spektakla. Novi, deseti po redu Call of Duty sa podnaslovom Ghosts napravio je Infinity Ward, kome je ovo šesta igra iz franšize, a ovo je ujedino i prvi naslov za next-gen konzole Playstation 4 i Xbox ONE.

Priča ove igre, za razliku od ranijih naslova vrlo je jasna i prati elitnu grupu specijalnih jedinica poznatih pod imenom Ghosts (Duhovi) čiji pripadnici nose fantomke ofarbane tako da liče na lobanje. Kampanju pratite kroz jednog od glavnih likova Logana Walkera, koji zajedno sa bratom Davidom pristupa Američkim specijalcima, a kasnije i pomenutom odredu. Bore se protiv nove pretnje miru u svetu, Federaciji koju predvodi odmetnuti bivši pripadnik Ghosts-a. Član vašeg tima je i nemački ovčar Riley, saborac kome izdajete naredbe za napad, a u pojedinim nivoima koristite i kameru na njegovim leđima za pregled i izviđanje terena, te napada iz prikrajka.

Kao i u ranijim naslovima, očekuje vas vožnja u stilu visokobudžetnih akcionih filmova, prepuna eksplozija, fijuka metaka i krvi. Igra ima nekoliko zaista sjajnih trenutaka poput podvodne misije ili one na orbitalnoj svemirskoj stanici, koje napucavanju donose sasvim novi sloj uzbudljivosti. Kretanje i zaklon su unapređeni, pa sada mozete da se naginjete iz zaklona kako biste lakše i preciznije uklanjali neprijatelje ili da ukližete do njega. Premda deluju zabavno, ovi dodaci neće naći primenu u borbi. U sveopštem haosu retko ćete imati priliku da in primenite, već ćete se premeštati iz jednog zaklona u drugi.

Grafika kojom se igra na sav glas hvalila, zapravo nije next-gen. Doduše u pojedinim trenucima, poput onog u južnoameričkoj prašumi, izgleda zaista sjajno, ali su konzole tu ograničavajući faktor, kao i, sada već zastareli, pokretač. Infinity Ward nije želeo da postigne fotorealističnu grafiku, već brzinu izvođenja, a tu sve štima u odličnih 60 fps, što će igrači najviše i ceniti.

Znamo da gotovo niko ne kupuje Call of Duty zbog single player kampanje. Magija CoD serijala nalazi se u multiplayer-u. Tu imamo nekoliko novih sistema među kojima je i stvaranje vlastitog vojnika. Možete mu birati opremu, odeću, a po prvi put u serijalu i pol, te igrati kao ženski vojnik. Tu su i dva moda. Squad mode, u kome možete zajedno sa botovima ili sa prijateljima kao što naslov kaže, napraviti odred i boriti se protiv kompjuterski vođenih timova ili drugih igrača. Extinction menja popularni zombi mod iz Black Ops serijala. U ovom modu borite se protiv vanzemaljaca, a glavni cilj jeste uništiti im gnezdo.

Cranked je podvarijanta Deathmatch moda u kome pošto nekoga ubijete, imate 30 sekundi da nađete novu žrtvu ili ćete eksplodirati poput kamikaze. Zatim Search and Rescue, mešanac dobro poznatog Kill Confirmed moda i Counter Strike-a.

Igra je prilično brza. Protivnici su iza svakog ugla, a u dvoboju pobeđuje onaj ko milisekundu ranije uoči protivnika i zapuca. Oružje i dodatke otključavate izvršavanjem zadataka koje možete naći u plavoj aktovci koju ostavljaju pali saborci ili kroz zadatke nazvanih Operations ili pobedama u mp mečevima. Sva oprema i odlike boraca isti su kao u Black Ops-u.

Zanimljiva je nagrada Guard dog koju dobijate ukoliko naređate pet ubistva ili steknete određeni broj bodova koristeći paket jurišne opreme. Kada ga aktivirate na mapi se pojavi lični pas čuvar koji vas lavežom obaveštava kada je protivnik u neposrednoj blizini, a može i da ih smakne ukoliko su dovoljno blizu.

Za sada igra ima petnaest mapa, neke od njih su veoma lepe poput Škotske, sa starim dvorcem i visokom travom, dok su neke sive i prilično dosadne, Dinamički događaji na nekim mapama mogu promeniti deo terena ili celo bojište. Jedna od takvih mapa je Skyfall, a dobijala se samo uz pre-order igre. Nalazite se u oblakoderu koji u jednom trenutku počinje da se ruši.

Sve u svemu, multiplayer donosi nekoliko noviteta i veliki izbor modova u kome svako može naći nešto za sebe, barem do sledećeg nastavka.

Primerak igre za testiranje ustupio domaći distributer Computerland

Dušan 'Flamingos' Paklar

[Pročitaj...]

Ring Runner - Flight of the Sages, recenzija

U vreme lamentiranja nad sudbinom avanturističkih i RPG igara “stare škole”, kao nova pokretačka snaga pojavio se servis Kickstarter i pokazao da ovim žanrovima nije mesto u melanholičnim pričama prosedih igrača. Sem oporavka starih grana, metoda paljenja na gurku pokazala se pogodnom i za uzgoj novih izdanaka, skrojenih po posebnim ukusima čiji bi nastanak u drugim okolnostima bio neizvestan, s obrizom na rizike skopčane sa izdavanjem igara u tako uskim nišama. Grupnom finansiranju okrenuli su se Teksašani iz porodične firme Tiple.B Titles, prikupivši tokom dva meseca 27.000 dolara (više nego dvostruko od prvobitnog cilja) za razvoj igre Ring Runner - Flight of the Sages.

Dobro, dvodimenzione pucaljke u kojima gledajući odozgo uprvaljate svemirskom letelicom i ispuštate smrtonosne pew pew pew zvuke i nisu tolika retkost. Međutim, Ring Runner je daleko više od onoga što se na prvi pogled uoči. Priča u glavnoj kampanji mešavina je epike i sapunice, sa dosta lakog, povremeno iščašenog humora (kao "mlađi pomoćnik prodaje" mecima ubeđujete "kupce" da poruče tovar Dvorak tastatura od firme u kojoj ste privremeno zaposleni jer vam treba novca za podizanje svetilišta ogromnom svemirskom buzdovanu). Radnja traje neočekivano dugo, delimično je nelinearna (središnji deo priče sadrži grananja), a iako na trenutke spora , uspeva da nam održi pažnju.

Kampanja se sastoji od kratkotrajnih misija koje traju oko 3-4 minuta. S jedne strane to nije najsrećnije rešenje, jer stvara ustisak iscepkanog pripovedanja, a sa druge ovakva izdeljenost odlaže zamor, te mehanika igranja dugo ostaje sveža. Tome doprinosi i raznovrsnost zadataka – misije su u rasponu od "uništi sve što mrda", preko trkačkih, šunjalačkih do onih sa jasno određenim taktičkim ciljevima. Svaka misija ima nekoliko sporednih zadataka, čije izvršavanje donosi novac.

Na raspolaganju igraču je šest vrsta (arhetipova) brodova, čije osobenosti prate tradicionalnu RPG podelu na klase što stvara dobru predstavu o tome šta očekivati od Fighter, Caster ili Rogue broda. Međutim, deo gde Ring Runner zaista blista jeste hangar, u kojem u sitna crevca možete menjati i podešavati tuce podsistema izabrane letelice, prilagođavajući je željenom stilu igranja. Vrsta štita, naoružanja, pasivni dodaci, klasna spospobnost, posebna pilotova veština (nju zadržavate nezavisno od broda) i još štošta podleže promenama. Za obožavaoce statistike, kao pomoćno sredstvo pri izgradnji broda, postoji detaljan pregled svih parametara letelice. Postepeno otključavanje dodataka ulaganjem vremena i novca se podrazumeva.

Igra izgledom ne odskače od sličnih izdanja – izgleda dobro, ali u trenutcima kada sve pršti, skriveni neprijatelji se roje a svemirski otpad leti unaokolo, imaćete ozbiljnih teškoća da nađete svoje vozilo na ekranu. Svemirski zvučni efekti i muzika potpadaju u istu kategoriju – nema im se šta zameriti, ali ćete ih zaboravti sekundu pošto pritisnete Exit.

Ring Runner ima nekoliko nedostataka koji mogu da vas odvrate. Najveće zamerke trebalo bi uputiti načinu upravljanja. Nagla skretanja nisu izvodljiva (sem korišćenjem veština, nedostupnih u početku) već brod usmeravate potiskom, što će uzrokovati česte sudare sa asteroidima dok se ne naviknete na tromost. Premda je gamepad pretpostavljeno sredstvo igranja, miš i tastatura pružaju bolju upravljivost. Pri okretanju broda postoji stepen zadrške pa se mišem postiže veća preciznost tokom nišanjenja.

Pored navedene kratkoće misija (uz to na početku svake postoji uvod u vidu dijaloga), treba istaći i neobičnu dužinu uvoda u igru. Rastegnuti i verovatno rekordno dugi tutorial oduzima dobrih 4 do 5 sati igranja (mada se može po volji preskočiti), posle čega prvi put dobijate pravo samostalnog podešavanja broda. A tu stiže sledeći problem – neophodno je vremena i strpljenja da shvatite kako menjati elemente i čemu oni služe (a uz to i ne rade); odjednom ste zasuti mogućnostima, a ne znate šta kog vraga sa njima da radite.

Sve mane Ring Runner-a daju se opisati jednom rečju – nepristupačnost. Neobične kontrole, duuuug uvod i složenost mogu delovati odbojno. Igra međutim predstavlja retku mešavinu žanrova uz zabavnu mehaniku igranja i raznovrsne misije, te će se uloženo stpljenje na kraju isplatiti. Kao dodatne pogodnosti valja pomenuti podršku za okršaje više igrača i mogućnost preuzimanja uređenja brodova sa Steam Workshop-a, gde postoji veliki broj zanimljivih kombinacija. Za 9 evra (do kraja Marta je na ponudi u paketu od $6 na sajtu BundleStars) Ring Runner pruža zaista puno sadržaja. Ako je ovo vaš tip igara, ne morate da se dvoumite.

Стефан Поповић

[Pročitaj...]

One finger death punch, recenzija

One Finger Death Punch izuzetno je jednostavna borilačka igra. Komande čine samo levi i desni taster miša, a čak je i cilj jednostavan a to je klasično “premlati sve što se mrda na ekranu”. U ulozi ste čiča Gliše, pritom vrlo veštog u borilačkim veštinama. Kada vam protivničke čiča Gliše stignu u domet (prikazan plavom i crvenom zonom sa obe strane lika), tada je neophodno kliknuti odgovarajuće dugme na mišu za napad. Naravno, ovo je samo osnova, jer se igra vrlo brzo usložnjava dodavanjem posebnih protivnika koje valja udariti nekoliko puta kombinacijama udaraca (obojeni drugačijim bojama u zavisnosti od komboa), te šefovima nivoa...

Osnova klasičnog moda igre jeste mapa do čijeg kraja je neophodno stići i preko koje birate tip sledećeg nivoa. Vrlo je razgranata i veoma ju je teško celu obići jer, što duže igrate, igra postaje brža i teža. Izbor nivoa je raznolik tako da ćete sretati nivoe gde je zadatak slupati određen broj predmeta, igrati sa sepia filterom koji otežava prepoznavanje boja ili seckati protivnike svetlosnim mačem i laserskim nunčakama. Na kraju nivoa prikazuje se broj osvojenih poena i medalja koju ste stekli. Ukoliko ste dovoljno vešti i nivoe završite bez ijednog promašaja osvojićete platinastu medalju i sledeća borba će biti nešto brža.

Posle određenog vremena protivnici će dolaziti u borbe naoružani. Hladno oružje povećava domet udaraca, luk i strele i bodeži donose daljinske napade, a u retkim slučajevima možete osvojiti “kuglu smrti” - smeđu lopticu koja trenutno usmrćuje bilo kog protivnika. Neki od specijalnih nivoa otključavaju veštine kojima opremate lika. One daju unapređenja poput usporavanja šarenih protivnika ili više strela i bodeža u svakom napadu. S obzirom na to da je moguće imati uključena samo tri (na težim modovima i do pet), vrlo je važno izabrati prave veštine za predstojeću borbu. Osvajanje svih veština zahteva doduše više prolazaka kroz kampanju, ali one najkorisnije ćete otključati već u prvom prolazu. Prisutan je Survival mod beskonačnog trajanja, a ako je i to premali izazov, postoji čak 150 dostignuća (achievementa) u igri i za osvajanje svih moraćete da uložite popriličan trud.

“Smrtonosni udarac jednim prstom” izuzetno je spektakularna igra, iako na prvi pogled ne deluje tako. Likovi su odlično animirani, sa velikim brojem poteza koji se tečno smenjuju. Haos koji sejete oko sebe pravi zemljotrese, ruši čitave zgrade i steći ćete utisak da svaki udarac ima težinu. U igri vlada haos po pitanju dizajna, tako da su početni ekrani bogato ukrašeni ručno crtanim borcima, dok drugi elementi (dugmići, sličice na mapi) izgledaju kao proizvodi prvog tutoriala za Adobe Flash i bespotrebno kvare utisak. Za muzičku pratnju autori igre su izabrali numere kanadskog muzičara Džesija Valentajna, poznatijeg kao F-777, tako da baraže pesnica prate zarazne elektro-numere.

Možda isticanje nedostataka ovakvoj igri deluje kao traženje dlake u jajetu, ali određene sitnice mogu veoma da živciraju. To su, pre svega, specijalni potezi. Nevolja je u tome što se javljaju nasumično tokom borbi i neretko će vam pokvariti ritam ili naprosto navesti da promašite sledeći udarac koji ste već isplanirali. Da, izgledaju sjajno, ali bi bilo bolje da je igraču predstavljen nekakav indikator kako bi bio spreman za potez.

One Finger Death Punch je odlična razbibriga i preporuka svim ljubiteljima hiperaktivnih igara. Zbog kratkog formata nivoa ujedno je i dobra igra za žurku, a cena od samo 5 evra je ne čini prevelikim izdatkom u odnosu na količinu sadržaja.

Bojan Jovanović

[Pročitaj...]