Vampire Hunters, recenzija

Živimo u svetu vampira. Pethodna rečenica deluje kao da je istrugnuta iz naučno- fantastične knjige, a sasvim je istinita kad je u pitanju svet pop-kulture. Jednom u nekoliko godina, Holivud lansira trend koji poput groznice zahvati čitav svet i ne popušta. Svi pokušavaju da se prikače za lokomotivu, tako da sebi obezbede deo kolača. Momci iz Mayhem Studios-a kao da su poželeli da iskoriste postojeću pomamu, ali su im ambicije bile prevelike, a mogućnosti sasvim skromne.

Vampire Hunters (ranije nazivan Vampire Story, a u Americi poznat kao Vampire World) je igra koja je zamišljena kao spoj avanture i jRPGa, upakovana u gotsku atmosferu sa primesama horora. Na prvi pogled, deluje privlačno. Sve što je moglo da pođe naopako, prošlo je i dvostruko gore, pa se Vampire Hunters kotira između tragikomične katastrofe i frustrirajućeg poluproizvoda.

Od prvog susreta, igra kao da vam govori da ne očekujete previše od nje. Meni sa opcijama sadrži samo jednu, jedinu stavku, a to je podešavanje stalnog trčanja. Nakon zbunjujućeg uvoda, upadate u kožu Bernarda, lovca na vampire, čiji je zadatak da reši zagonetnu smrt kolege. Sam Bernard likom, a pogotovo frizurom, podseća na Agenta 47, samo što je lišen harizme kojom Hitman-ov junak odiše. Primetni su i određeni detalji pozajmljeni iz White Wolf-ovog Sveta tame, prvenstveno prisustvo vampirskih klanova, od kojih je najprominentniji Nosferatu. Priča je prepuna rupa, tako da od samog početka nije uverljiva.

Kombinacija avanture i RPGa se ovde pokazala prilično čudnom, budući da igra samo ovlaš dodiruje oba žanra. Zagonetke su jednostavne i nemaštovite, ali opet povremeno teške, u najvećoj meri zahvaljujući činjenici da je igra „obrasla” u mrak (bez mogućnosti podešavanja osvetljenja), što znatno otežava pronalazak bitnih stvari za napredak. S druge strane, neka rešenja biće vam banalno očigledna, da postaju urnebesna. Na primer, pošto Bernard zaključi da mu je neophodna motorna testera, nekoliko sekundi kasnije pojavljuje se vampir i vitla njome. Igra je načičkana sličnim glupostima, da ponekad deluje da je sve to urađeno s namerom da bude parodično ili treš. Loš kvalitet sprečava uživanje čak i u takvim biserima.

Sa druge strane, RPG elementi su ogoljeni, pa se svode na raspoređivanje poena u atribute (snaga, izdržljivost, okretnost, volja), koji nemaju nikakvu ulogu van borbe. Zaboravite na nelinearne dijaloge ili slobodu kretanja, Vampire Hunters ograničava gotovo svaki element igre. Jedan od „noviteta” kojim se igra hvali jeste sistem runa koji omogućava stvaranje sopstvenih magija. U suštini, sve se to svodi na prikupljanje raznobojnih pločica čija kombinacija proizvodi neki efekat.

Sama mehanika izuzetno je nezgrapna i oslanja se na skripte i „pixel hunting”. Iako nećete preletati strelicom miša preko ekrana u nadi da će promeniti oblik, vodićete Bernarda od jednog objekta koji iskače iz okruženja do drugog. A onda vas čeka, po hiljaditi put jedna te ista animacija u kojoj junačina čučne, pogleda levo-desno, počeše se po glavi i onda, konačno, objavi da mu treba ključ ili nešto slično. Upravljanje Bernardom jednostavno je, ali ono što smeta su odsustvo koračanja u stranu iliti strafe i veoma, veoma sporo kretanje. Kamera je fiksirana tačno iza glavnog lika, može se zumirati, i bila bi sasvim dobra, da povremeno ne „poludi” i okrene vas u potpuno suprotnom smeru.

Igra je podeljena na deset lokacija i svaka sadrži desetine predmeta koji su potencijalno obavezni za prelazak na sledeći nivo. Često se događa da morate da „češljate“ prethodno posećena mesta u potrazi za npr. sijalicom koja će vam obezbediti prolazak na sledeći nivo. Te prelaske sa jedne lokacije na drugu omogućavaju strateški raspoređena „energetska polja“.

Borba je priča za sebe. Inspirisana Final Fantasy serijalom i sličnim igrama, predstavlja neuobičajno rešenje. Odvija se u potezima, koji usled nedostatka uobičajnih akcionih poena, zbunjuju igrača. Nikada ne možete biti sigurni kada se završava vaš potez, a počinje protivnikov. Što je najgore, tutoriala nema ni za lek, pa vam sledi dugotrajno tumačenje određenih ikonica i načina na koji interface funkcioniše. Nakon svake borbe, na ekranu će vam se ispisati simpatično „You win“ ili „You lose“, u zavisnosti od ishoda. Usled velike težine igre, mnogo češće ćete viđati ovo potonje. Na izboru oružja i opreme, Mayhem Studios nije štedeo što se ogleda i u širokoj selekciji narkotika. AI neprijatelja gotovo i da ne postoji. Na njima je samo da udaraju, budući da im sistem borbe ništa drugo i ne dozvoljava.

Grafička podloga smešta Vampire Hunters negde na sredinu decenije, dok je marketing smešta na sredinu prošle. Naime, jedan od glavnih aduta Mayhem-a je „potpuno trodimenzionalno okruženje“. Takva izjava kao da je bila upozorenje na nedostatak bilo kakvih drugih funkcija vrednih spomena.

Izbor rezolucija ide sve do relativno moderne 1650x1080, a ponuđen je i osmoslojni antialiansing. Međutim, ništa od toga ne ulepšava isprane teksture i veoma krutu animaciju. Okruženja u igri su mračna i jednolična, ispunjena objektima koji se ponavljaju iz nivoa u nivo. Likovi su očajno modelovani, kako po dizajnu, tako i po oskudnosti poligona. Bagovi vezani za detekciju sudara su sveprisutni, tako da Bernard često iskače iz predviđene putanje i šeta se po vazduhu ili prolazi kroz zidove.

Ambijentalni zvuci i efekti su solidni, ali toliko oskudni da su jedva vredni pomena. Slično je i sa glasovnom glumom. Naracija i dijalozi igre su u tekstualom obliku, pa voice-over predstavlja pravu retkost. U suprotnosti sa opštim utiskom, muzika u igri je sasvim dobra i često je jedina brana da igrač ne prsne u smeh. Što se tiče pomenutih primesa horora, jezive melodije su jedini zastrašujući detalj, nedovoljan da drži celu igru.

Vampire Hunters je igra puna gluposti. Čak iako bi se svi bagovi i nelogična rešenja pomerili u stranu, igra bi bila dosadna. Mayhem Studios kao da je želeo da napravi igru koja neće dati ni najmani podstrek igraču je završi, ili čak uopšte i pruži šansu. Drugim rečima, Vampire Hunters je sve ono što jedna igra ne treba da bude. Ne nudi ništa novo, ne motiviše, bagovita je. Ako želite igru s vamipirima u glavnoj ulozi, skinite prašinu sa Bloodlines-a, ako ste uopšte dozvolili da se i uhvati.

Za kraj, jedno pitanje. Šta mislite o ubacivanju RPG elemenata u igre u kojima se oni inače ne sreću? Da li doprinose dubini igre ili su tu samo da popune nedostatak zanimljivog sadržaja?

Kopiju igre za testiranje ustupili autori

Autor teksta, Neven 'Wojtek' Ković, saradnik je Igrorama bloga od novembra 2009. godine.

Saradnik je mesečnika "Gameplay" od marta 2010. godine.

Sve recenzije istog autora