Gray Matter, recenzija

Kada se priča o "zlatnom dobu" grafičkih avantura, neizbežno se spominje ime Jane Jensen. Radila je na serijalu Gabriel Knight koji se dan-danas smatra za jedan od najboljih u žanru. Davne dve hiljade treće, četiri godine nakon izlaska poslednje igre serijala najavljena je nova avantura. Gray Matter. No, nije sve išlo tako glatko...

Godinu dana kasnije, razvoj igre je zaustavljen, da bi se ponovo nastavio 2006. Pa opet prekinuo. I tako redom, dok nije prošla kroz ruke nekoliko razvojnih timova i dva izdavača, na kraju se skrasivši kod Wizarbox-a i dtp Entertainment-a. Sredinom novembra 2010. godine Gray Matter je objavljena u zemljama nemačkog govornog područja, što je čudan potez, jer je igra imala punu lokalizaciju na engleskom jeziku. Ostatak sveta dobio je priliku da ugleda ovu igru tek u februaru 2011. godine.

Priča počinje jedne olujne noći, kada mlada amerikanka, Samanta "Sem" Everet, zaluta u Dread Hill House, oksfordski dvorac čiji su jedini stanari neurobiolog doktor Dejvid Stajls i njegova služavka. Promrzla i umorna, Sem se lažno predstavlja kao nova asistentkinja i odlučuje da ostane sve dok ne popravi svoj motocikl i pronađe put za London.

Dejvid, nekada profesor na jednom od univerziteta, povukao se posle nesreće u kojoj je umrla njegova žena, Lora. Godinama je u samoći istraživao moć ljudskog uma i sada se odlučio da vrši eksperimente na studentima, da bi dokazao svoju teoriju da um ima sposobnost da deluje na objekte bez fizičkog dodira. Postojanje ove neobične sile pomoglo bi mu da potvrdi postojanje duše i tako ponovo stupi u vezu sa Lorom.

Uporedo sa tužnom pričom o izgubljenoj ljubavi, odvija se Samantina potraga za Dedalovim klubom, misterioznim klubom mađioničara. Naime, Sem je samouka mađioničarka, a pristup klubu imaju samo oni koji dokažu da su dostojni članstva. U potrazi za studentima voljnim da volontiraju u doktorovom eksperimentu, Sem nalazi The Black Wand, prodavnicu mađioničarskog pribora, u kojoj se krije prva od mnogih Dedalovih zagonetki. Da li je dovoljno da ih reši da bi ostvarila san i nastupila u klubu?

Odgovor na ovo (i mnoga druga) pitanja saznajete kroz osam poglavlja, kroz koja vas naizmenično vode Sem i Dejvid. Ovo razbija jednoličnost igranja jednim likom i daje novu dimenziju izmaštanom svetu. Dok je Sem, poput igrača, samo turista, slučajni prolaznik u Oksfordu, Dejvid je tu već godinama, zarobljen u zamku. Prošlost i preterano žive vizije o Lori neprestano ga proganjaju. Jedini ima pristup privatnoj laboratoriji i nekim drugim mestima u igri koja su vezana za njegovu prošlost.

Pored glavnih likova, tu su studenti koji učestvuju u eksperimentu, profesori sa univerziteta, vlasnik mađioničarske prodavnice i mnogi drugi. Po običaju, gospođa Jensen se potrudila da svaki lik deluje živo i ima bogatu prošlost. Kada opit izmakne kontroli i ono što su studenti samo zamišljali počne stvarno da se događa, svi postaju osumnjičeni.

Da je put stvaranja igre bio trnovit svedoče slike lokacija objavljene još 2006, kada je mađarski razvojni tim Tonuzaba radio na igri. Dve godine kasnije, igra je otišla u ruke francuskom Wizarbox-u, a atmosfera je pridobila drugačiji ton i postala mnogo mračnija, inspirisana gotskim stilom. Jedini svedoci da je reč o istoj sobi su predmeti koji se nalaze u obe verzije.

Kao što primećujete, grafika je veoma solidna, a svaka scena prepuna detalja koji oživljavaju prostor. Pozadine su mešavina jednostavne 3D geometrije i detaljnih tekstura, uz dodatak post-processing-a (svetlost i senke). Poslednje poglavlje obiluje ovim efektima i nije nimalo neobično ako igra najednom uspori igračima sa slabijom grafičkom karticom. Dobra vest je da se kvalitet slike ne menja znatno (u pitanju su manje senke i odrazi vezani za modele likova) , tako da isključivanje efekata neće uništiti doživljaj. Ni najjača grafička kartica neće spasiti igrača od loše animiranih, gotovo izobličenih, izraza lica. Još jedan danak dugom razvoju ove igre.

Najveća mana, što se vizuelnog dela tiče, jesu "filmići" koji upotpunjavaju priču. Naime, rađeni su kao animirane ilustracije, sa sve teksturom koja pokušava da imitira slikarsko platno, što više odvlači pažnju nego što doprinosi doživljaju igre. Likovi, sa izuzetkom Samante i Dejvida, uopšte ne liče na 3D modele u igri, te ostavje osećaj traljavosti i nedovršenosti.

Za melanholičnu, ali veoma prijatnu pozadinsku muziku pobrinuo se Robert Holms, frontmen benda The Scarlet Furies i muž Jane Jensen. Mnogi ga verovatno pamte po radu na Gabriel Knight serijalu, za čiju se muziku takođe pobrinuo. Pored tugaljivih klavirskih kompozicija, u igri su se našle tri pesme u izvođenju The Scarlet Furies, od kojih su dve napisane baš za ovu igru.

Glasovi su profesionalno odrađeni, ali mala zamerka pada na izbor glumca koji pozajmljuje glas Dejvidu. Naime, izabran je čovek u čijem se glasu oseti da je poznijih godina, što ni malo ne pristaje Dejvidu, koji ima nešto malo preko trideset.

Izvođenje je u klasičnom point-and-click stilu. Pritiskom na space bar na ekranu se pojavljuju nazivi svih predmeta kojima je moguće manipulisati, kao i ulaza i izlaza iz sobe. Na taj način je igra olakšana onima koji ne vole pixel hunting, kao i brza provera predmeta u slučaju da se igrač "zaglavi". Inventar se nalazi u gornjem delu ekrana i pojavljuje se prelaskom kursora preko istog.

U toku igre, Sem će imati prilike da izvodi mađioničarske trikove. Mada je ovo najavljivano kao inovacija i samo po sebi deluje da bi moglo biti veoma zanimljivo, uzbuđenje naglo splašnjava kada igrač shvati da trikovi nisu interaktivni. Dovoljno je odabrati odgovarajući trik (Sem odbija da uradi neki trik ako ne odgovara situaciji), složiti predmete tačno kako je opisano u mađioničarskom priručniku i pustiti da se scena odvije. Ako predlog trika nije složen kako treba, igraču se jednostavno daje nova prilika da ga složi. Sve u svemu, izvođenje trikova je poprilično dosadno i postavlja se pitanje kako je nešto tako nepotrebno uopšte završilo u igri.

Iako su zagonetke ono što definišu point-and-click žanr, u ovoj igri u njih nije uloženo mnogo truda. Uglavnom su vezane za inventar, u retkim slučajevima se dva predmeta mogu kombinovati i uz malo uloženog vremena u kombinovanje svime sa svačim, ova igra postaje veoma laka. Tu i tamo se nađe po koja logička zagonetka, ali ni one ne zahtevaju neko posebno mozganje. To, ipak i nije prevelika mana, jer je priča dovoljno zanimljiva da povuče igrača, bez preteranog zadržavanja na zagonetkama.

Pritiskom na M (ili posebno dugme pored inventara) pojavljuje se mapa Oksforda. Nazivi lokacija ispisani zlatnim slovima označavaju mesta gde se odvija radnja vezana za priču, srebrnim gde su preostali bonusi, a tamno siva su mesta koje nije potrebno ponovo posećivati.

Sa svakim novim poglavljem dolazi spisak zadataka koje treba obaviti, a napredak je iskazan u bodovima i procentima. Svako poglavlje ima određen broj "bonus" poena, koji se sakupljaju kliktanjem na predmete i razgovaranjem sa svim likovima. Neki bonus poeni ne mogu se sakupiti posle određenih događaja i razgovora. Bonus radnje nemaju nikakav uticaj na priču ili igru, niti se na kraju spominje ukupan procenat "pređene" igre.

Posle osam dugih godina postavlja se pitanje: da li je vredelo čekati? Poređenje sa Gabriel Knight-om je neizbežno. Gray Matter nije ni blizu da postane prekretnica u avanturističkom žanru kao njegov predhodnik, to ne znači da je igra loša. Istina, put koji je igra prešla do svog konačnog izgleda je jasno vidljiv, a očajnički pokušaj da se igra ponudi casual sceni možda će odbiti one koji od avanture očekuju izazovne logičke zagonetke i dosetljive likove koji kriju lestve u levom džepu pantalona. Sa druge strane, ponuđena je duboka i pomalo tužna priča, širok opseg likova i radnja koja zahteva punu pažnju preko desetak sati igranja.

Sam kraj ostavljen je manje-više otvorenim i nadam se da će nastavak, ako ga bude, preći manje trnovit put stvaranja.

Autor teksta, Dona Vajgand, saradnik je bloga Igrorama od marta 2011. godine.

Objavljuje recenzije avantura u web magazinu AdventurLantern, a inače se bavi digitalnim slikarstvom.

Sve recenzije istog autora