Outlast VS Amnesia: A machine for pigs, recenzija

Mi ljudi smo veoma čudna sorta. Volimo da se plašimo iako smo kukavice. Niko ne zna zašto, verovatno zbog naleta adrenalina a možda i da ispadnemo hrabri pred prijateljima. Zato se žmureći vozimo na najbržim vožnjama u luna parku, gledamo horor film kroz prste i igramo horor igre spremni za paljbu po ALT+F4 čim postane previše strašno. Ukoliko ste ljubitelj horora, Amnesia: Dark descent vam sigurno nije nepoznanica. Ova igra je “krivac” za mnoge Youtube snimke igrača koji podvriskuju i skaču sa stolice dok je igraju u mraku, sa slušalicama na ušima. Amnezijina ogromna popularnost je dovela i do toga da svaki manji studio pokušava da napravi avanturu po sličnoj formuli - poslati igrača da tumara mračnim i memljivim virtuelnim hodnicima, bez mogućnosti da se brani od monstruma koji vrebaju iza svakog ćoška, eventualno usput rešavajući lake logičke probleme. Ovo nas dovodi do naslova Outlast i Amnesia: A machine for pigs. Posredi su dve naizgled slične igre, a opet na igrača ostavljaju različit utisak. S obzirom na to da su izašle gotovo u istom trenutku suočićemo ih i videti čiji je kung fu jači.

Machine for pigs je duhovni nastavak slavne Amnezije na kome je radio The Chinese Room uz budno oko Frictional Games koji su nadzirali tok izrade igre. Radnja je smeštena u London na samom kraju devetnaestog veka u doba industrijske revolucije. Igrač je u ulozi Osvalda Mandusa, vlasnika fabrike za preradu mesa i jednog od ključnih ljudi u industrijalizaciji Engleske. Kao i prethodnik, i ova igra počinje buđenjem u mraku velelepne vile. Osvald je mesecima patio od groznice i za to vreme sanjao o monstruoznoj mašini. Upravo iz jednog takvog košmara ga bude glasovi njegove dece. Ali od njih ni traga, te se Osvald, sa lampom u ruci, upušta u potragu kroz tminu svoje vile usputno otkrivajući nimalo vesele deliće svoje prošlosti.

Outlast je prva igra studija Red Barrels, sačinjenog od nekadašnjih dizajnera i programera iz velikih kompanija (Ubisoft, Electronic Arts i Naughty Dog). Oni su odlučili da igru smeste u sadašnjicu ni manje ni više nego u ludnicu. Majls Upšur je novinar na tragu nove priče koja ga, posle anonimne dojave, dovodi do Mount Massive Asylum gde se navodno vrše eksperimenti na bolesicima. Naoružan samo kamerom i beležnicom uspentrava se kroz jedan od otvorenih prozora i tu počinje istragu. Vrlo brzo otkriva da se našao na mestu mnogo gorem od “obične” ludnice.

Ono što sledi jeste poznata formula - cunjaćete po budžacima i lagano odmotavati priču, stalno na oprezu od onoga što vreba iz mraka. Glavni likovi sve vreme vode dnevnik sa beleškama o dešavanjima i prostorijama koje su posetili i skupljaju tuđe beleške raštrkane na sve strane. U slučaju _Machine for pigs_ dodatne informacije dobijate i kroz audio-zapise ali i kroz telefonske pozive od osobe koja se predstavlja kao Inženjer. On vam odmah stavlja do znanja da tačno zna gde se nalaze Osvaldova deca, međutim to govori kroz zagonetke i vrlo retko neposredno otkriva podatke. Osvald je nažalost ćutljiva osoba te progovara samo tokom ovih razgovora (u prvoj igri svi spisi su imali naraciju). Svet Outlasta daleko je živahniji, sa brojnim likovima koje ćete usput sretati. Pošto je u pitanju ludnica očekuju vas mirni i agresivni ludaci, a tu su naravno i ludi doktor i ludi sveštenik. “Svi smo mi ovde ludi”, što bi rekao Češirski mačak. Postavlja se doduše pitanje zašto je i u ovoj igri mentalno obolela osoba prikazana kao arhetipski manijak, ali je to ipak tema za neku drugu raspravu.

Priča u Outlastu je poprilično banalna. Azil je pod vođstvom kompanije _Murkoff_ koja ustanovu koristi kao paravan za opite na ljudima. Pominju se nacisti i genetski eksperimenti, mutanti, kultovi, paranormalni fenomeni… Stiče se utisak da su autori priče dobili spisak svega što deluje strašno i to sve nekako spakovali u petosatnu igru. Vrlo jasnu sliku onoga što se dešava iza zidina ludnice dobićete vrlo brzo tako da dokumenti koje nalazite tek povremeno produbljuju priču. Pred sam kraj igra dobija paranormalni obrt, najavljivan gotovo od samog početka i donekle smandrljan s obzirom da se završava veoma naglo. Iako je sve objašnjeno, manje-više je ostao zaključak “oni su zli i čine zlo, jer to tako mora”.

S druge strane, Machine for pigs je narativna poslastica za ljubitelje misterija i HP Lavkrafta, naročito kada se uzme u obzir da je prethodna igra autora bila Dear Esther, svojevrsna interaktivna poezija. Priča obuhvata nekoliko isprepletanih dešavanja, uglavnom iz prošlosti, i donekle je filozofska zbog određenih tema kojih se dotiče. Ne bih otkrivao previše, ali valja napomenuti da se javljaju dodirne tačke sa prvom igrom. Nije neophodno odigrati Dark descent ali će to svakako pomoći boljem razumevanju uzroka svega što se desilo u Machine for pigs. Kraj i ono što mu prethodi vas neće ostaviti zabezeknutim ili užasnutim već zamišljenim oko određenih pitanja i stavova koje iznosi.

Ipak, obe igre igramo zbog toga što su horor, zar ne? Dakle, očekujemo da nas uplaše. Obe igre su jezive, u to nema sumnje, ali se razlikuju po načinu na koji su autori pokušali da nam dignu kosu na glavi. Machine for pigs ne obiluje fizičkom pretnjom po glavnog lika već to nadoknađuje napetom atmosferom kroz istraživanje nepoznatog. Zvuk igra veliku ulogu u tome, sa dalekim brujanjem mašina i avetinjskim odjecima koraka. Zbog toga većini igrača neće delovati jednako strašno kao Outlast koji opet nije bez svojih nedostataka. Igranje Outlasta umnogome izgleda kao da vas neko hvata za kragnu i urlikne vam u lice. Igra je glasna, preglasna. Gotovo svaki pokušaj plašenja igrača urađen je po šablonu: nešto izleti, čuje se krik i počinje glasna napadna muzika što dalje može da se nastavi u jurnjavu za goli život. Prvi ovakav trenutak dešava se tokom uvodnih deset minuta igre!

Ono čime su autori Outlasta nadomestili jeftine trikove za plašenje igrača jesu tehničke mogućnosti igre. Pre svega mogućnost da glavnom igraču vidimo noge i ruke. To nije urađeno samo kao šminka već da bi se stvorio utisak da upravljate čovekom koji nije samo lebdeća kamera. Majls će pružati ruku kako bi pokupio dokumente, baterije za svoju kameru i druge predmete, zaključana vrata će prvo prodrmati pre nego što zaključi da mora da nađe drugi put itd. Ukoliko se krijete od monstruma i provirujete iza ugla, videćete kako se Majls rukom pridržava za zid, a ako neki od tastera za provirivanje upotrebite tokom trčanja, Majls će se osvrnuti na tu stranu. Još jedno zanimljivo rešenje u igri jeste kamera, tačnije, noćno snimanje. Osim što olakšava snalaženje u mraku, proizvodi utisak poput onog koji viđamo u horor filmovima kao što su REC i Grave encounters.

Teško je na kraju reći koja je bolja igra. Obe imaju jačih strana ali svaka istovremeno nije ispunila temu, prvenstveno po svedenosti nekih elemenata kao što su nedostatak inventara i jednostavni logički zadaci.Ovo pogotovo važi za Outlast koji pred igrača postavlja banalne izazove u vidu traženja ključeva i osigurača. Prednost ipak dajem igri Machine for pigs, jer se njeni autori nisu služili jeftinim trikovima za stvaranje horor atmosfere niti su tretirali igrače kao idiote kojima mora da se neprestano nešto dere u lice. Outlast jeste tehnički savremenija igra, ali vrlo brzo postaje predvidiva posle čega svaka panična situacija, i bežanje koje sledi, čini da se osećate kao da bi u pozadini trebalo da svira muzika iz serije Benny Hill.

Bojan Jovanović