South Park: The Stick of Truth, recenzija

Veoma mi je teško da se obuzdam i da vam, pišući recenziju ove igre, ne ispričam sve fore. Uvek je, naravno, bolje da ih sami otkrijete, da vas sačekaju u zasedi i propisno vas nasmeju, bez obzira da li se radi o potpuno novim fazonima ili citatima iz neke od epizoda serije. Pred nama se nalazi verovatno najbolja obrada filma/serije/stripa u jednu video igru.

Za one koji možda nisu upoznati (ako takvih uopšte ima među vama) South Park je američka animirana serija koja se emituje još od 1997. godine. Zbog razuzdanog, ponekad i uvredljivog humora retko koga ostavlja ravnodušnim – South Park ili obožavate ili se zgražavate nad psovkama, prdežima, rektalnim sondama i drugim nastranim temama. Brend koji opstaje već sedamnaest godina, teško može da se zadrži u okvirima jednog medija, pa nije ni čudo da su ubrzo počele da niču i video igre o uvrnutim avanturama četiri drugara iz mirnog planinskog gradića u Koloradu. Nažalost, kvalitet ovih igara je uglavnom bio daleko ispod standarda koji je postavila serija. Sve do sada...

"Štapom Istine" Obsidian Entertainment je jednom za svagda raspršio sumnje da je posredi grupica talentovanih momaka koja samo ume da pravi dobre nastavke tuđih igara. Iako se pre nešto manje od dve godine igri crno pisalo zbog bankrota THQ-a, UbiSoft je uskočio sa podrškom i tako smo, posle nekoliko odlaganja, 7. marta konačno mogli da zaigramo The Stick of Truth. Čak i ako niste vatreni obožavalac serije, koji u malom prstu drži sadržaj svih epizoda, u ovoj igri ćete uživati. Posle svega nekoliko minuta igra će vas progutati, lagano žvakati narednih desetak sati i na kraju ispljunuti, ostavljajući vas da se ošamućeni pitate da li ste upravo učestvovali u jednoj epizodi... ne, ne u jednoj sezoni South Park-a.

Igra je uvrnuta parodija na žanr RPG igara, iliti kako mali Perica vidi epsku fantastiku kroz prizmu Gospodara prstenova/Igre prestola/nečega što kul klinci danas gledaju. Dakle, ako ste očekivali RPG kakvim nas je Obsidian ranije oduševljavao, razočaraćete se. To, međutim, nikako ne sme da bude razlog da ne odigrate Stick of Truth, jer biste načinili ogromnu grešku.

Iako je parodija, očekuje nas standardni izbor klasa kao i u svakom drugom RPG-u: ratnik, čarobnjak, lopov i Jevrejin. Jevrejin?!? Ako u obzir uzmemo činjenicu da klasu birate u razgovoru sa Kartmanom onda ova postavka ne izgleda baš toliko uvrnuto, mada bi po D&D kanonu ova "klasa" bila najpribližnija monahu (ili paladinu?). Prevelike razlike između klasa u samoj mehanici igranja gotovo da i nema ali, ako ni zbog čega drugog, vredi odigrati sve četiri samo zbog specijalnih poteza i veština. Svaka klasa ima po četiri specijalne veštine koje se postepeno otključavaju, a sa svakim iskustvenim nivoom dobijate jedan poen za njihovo unapređivanje. Pored ovih glavnih veština postoje i perk-ovi koje dobijate dodavanjem prijatelja na Facebook-u.

Borba je potezna, jer kako Kartman reče, tako je bilo i u drevnim vremenima. Iako ne mogu ni da zamislim ovo sa tabanjem u realnom vremenu (čak ni kao neki hibrid sa pauziranjem i izdavanjem naredbi), ovakva kakva je ima svojih mana. Ne zato što možda previše liči na JRPG-fazon sa gomilom QTE-a (quick time events) u kojima se od vas očekuje da pritisnete pravi taster u pravom trenutku, nego zato što je jednostavno previše pojednostavljena. Umesto da borbe budu teže i napetije kako igra odmiče, potpuno je obrnuto. Shvatam da su autori hteli da  svako može da "obrne" igru, ali čak ni igranje na najvišem težinskom nivou ne predstavlja gotovo nikakav izazov. Kada otključate i unapredite većinu veština bitke ćete rešavati jednim potezom, a upotreba napitaka postaje nepotrebna. No, sa druge strane čeka vas suludo naoružanje i oprema koju još dodatno možete poboljšati upotrebom "flastera" koji će uspeti da vam i posle n-te borbe na isti kalup izmame osmeh na lice. Gaće-kapa koja protivnike tera na povraćanje kada vam se približe ili dildo sa prilepljenim mišjim testisima koji ima isti efekat kada njime odalamite kostimiranog klinca samo su neki od primera.

Glavni zadatak možete rešiti za 7-8 sati igranja i to je još jedna od retkih zamerki koje se mogu uputiti igri. Sporedni zadaci će ovo vreme produžiti za još nekoliko sati, ali osim jednog ili dva, nisu preterano zabavni. Završavanjem sporednih zadataka za neke poznate likove iz serije (Kinez iz Šiti Voka, govance Mr. Henki i drugi...) dobijate amajlije pomoću kojih ćete ih pozvati da vam pomognu u borbi. I pored toga što se mogu upotrebiti samo jednom dnevno i što ne važe u borbama sa "gazdama" predstavljaju nepotrebno olakšavanje ionako lake igre. Ako ni zbog čega drugog, isprobajte ih zbog smehotresnih animacija.

Pošto završite sve glavne i sporedne zadatke možete se baciti na sakupljanje raznoraznih džidža-bidža razbacanih po gradu i okolini. Postoje dostignuća za sakupljene sve Činpokemone, svo oružje i opremu, sve prijatelje na Facebook-u pa ko voli nek` izvoli. Na ovaj način će iz igre izvući sigurno još nekoliko sati, a možda i otkriti poneku skrivenu foru. Obratite posebnu pažnju na neke od lokacija koje posećujete tokom glavnog zadatka, jer se i na njima mogu naći predmeti za skupljanje, pa ako nešto propustite nećete kasnije moći ponovo da se vratite

Iako kratko, South Park: The Stick of Truth predstavlja nezaboravno igračko iskustvo koje nipošto ne bi trebalo zaobići. Za vikend-igrače biće ovo pitka limunadica koju će natenane gustirati nekoliko dana, dok onim tvrdokornim ostaje za utehu da, iako je pre svega posredi parodija na žanr, i dalje je bolji RPG od Mass Effect-a 3.

Darko Mihoković