Novinarska etika. Skup moralnih načela koja svaki novinar koji drži do sebe mora poštovati. U teoriji je tako, ali u praksi je novinarska (i radna, uopšte) etika potpuno apstraktan pojam. Skoncentrišimo se na ono što se nas samih tiče, zaobilazeći bavljenje člancima poput “Svi silikoni estrade”. Rovareći po internetu jutros, naišao sam na nešto krajnje zanimljivo. Prva recenzija ekspanzije za King's Bounty na engleskom. Iako u početku skeptičan (igra izlazi 20. novembra, još uvek je rano čak i za preview kopije), odlučih da bacim pogled na tekst. Ono što sam pročitao ostavilo je trajne ožiljke na mojoj duši.
“Recenziju” koja je u pitanju možete naći u potpunosti na ovoj adresi, a za one manje revnosne ćemo preneti delove teksta. Za početak, ocene:
Graphics 7.0
Sound 8.0
Interface 8.5
Replay 7.0
Gameplay 9.0
Stability 8.0
Sound 8.0
Interface 8.5
Replay 7.0
Gameplay 9.0
Stability 8.0
Deluje neozbiljno, zar ne? U normalnim uslovima ne bih ulazio u razloge ovako loših ocena, ali detaljno prostudiravši demo, nisam mogao da se otmem utisku da ovde nešto nije na mestu. Kad su već odlučili da daju ocene, kako to da ne postoji kategorija “Priča”, ali zato je tu “Stabilnost”? Posle čitanja članka, sve se razjasnilo. Korišćenjem konstrukcija poput “kao i svaki drugi akcioni RPG” i “borba u AP više podseća na stonu igru nego RPG”, autor je pokazao apsolutno nepoznavanje materije. U neverici iščitavam tekst još jednom, ali sadržaj se, nažalost, nije promenio u međuvremenu. Pored toga, nikakve paralele sa originalnom igrom nisu povučene, kao da je čovek nije ni igrao. Tokom celog čitanja, ne mogu da se otmem utisku da potpisani uporno upoređuje King's Bounty sa Diablom, umesto sa serijalom Heroes of Might and Magic. Usput, ni reč nije rečena o veštinama, magijskim školama, rasama, level dizajnu ili muzici. S druge strane, tekst je nafilovan neveštim objašnjenjima osnovne mehanike poteznih strategija, pa pošto se zaključak da čovek nije igrao KB: tL već nametnuo, postavlja se pitanje da li je ikada odigrao bilo koju poteznu strategiju? Neko će tu recenziju pročitati, i odlučiti da ne odigra Armored Princess, pošto ne voli akcione RPG-ove. Ovako maestralno promašena poenta će nekome pomoći da odluči da li da kupi ovu igru ili ne? Nemojmo se zavaravati, recenziranje igara je odgovoran posao (u neku ruku odgovorniji od filmske i muzičke kritike, pošto su, ako ništa drugo, veće sume novca u pitanju).
Mi smo odlučili da ne ocenjujemo igre brojkama, iz prostog razloga što je to izuzetno nezahvalno. I prema autorima, i prema nama samima. Kako grafiku AP-a oceniti sedmicom? U poređenju sa čime? Sa prvim delom igre? Sa Modern Warfare 2? I kako uopšte definisati apsolutnu gornju granicu? Ali, to je samo naš stav. Nikakva univerzalija, samo naše viđenje problema. Međutim, oni koji preuzmu na sebe đavolju rabotu davanja konkretnih ocena moraju da shvate da je to užasno odgovoran i zahtevan deo posla (usudiću se da kažem, najgori deo pisanja recenzije). Moraju da priđu tom poslu ozbiljno, jer ima i onih koji će prvo baciti pogled na ocenu, pa odatle izvući zaključak da li uopše čitati recenziju ili ne. Kako sažeti par strana teksta u jednu, eventualno dve cifre?
Ono što svaki od nas mora da shvati (a neki uporno to odbijaju) je da postoji neko ko se ravna prema nama. Neko čita ovo što pišemo, možda čak i donosi odluke na osnovu toga (pošto izdavači smatraju da je try-before-you-buy model prevaziđen). Da, čitaoci uglavnom veruju autoru/časopisu/sajtu/blogu zbog njegovog subjektivizma, i jedinstvenog (ili ne?) pogleda koji pruža na situaciju. Ali postoji i zdrava doza objektivizma koja mora biti ispoštovana. Ne smemo kritikovati nešto što ne možemo da pojmimo (kao što je slučaj sa avanturama na Gamespotu, recimo). Odgovorni smo sami sebi, autorima, a na prvom mestu čitaocima. Kako onda hladne glave i čistog srca prilepiti brojku na nešto u šta je uloženo par godina truda?
Posle svega rečenog, postavlja se pitanje kako očekujemo da nas, recenzente, ostali novinari prihvate kao jednake, uz ovaj stepen neodgovornosti? Povućićemo paralelu sa ratnim izveštačem koji ne razlikuje šlem od limene kofe, ili političkim novinarem koji poredi Teheransku konferenciju sa sastankom dobrovoljnog vatrogasnog društva. Poenta je, svaki profesionalac mora biti potkovan, mora poznavati materiju do tančina, bez obzira da li se radi o nečemu od globalnog značaja, ili produktu rada stotinak ljudi, namenjenom usko profilisanoj publici.
A vi? Kako vi vidite celu stvar? Koliko verujete recenzentima? Šta mislite o ocenjivanju brojkama? Smatrate li da je neprofesionalizam u gejming novinarstvu rasprostranjena pojava? Osećate li se oštećenim u ovakvim situacijama?
Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.
Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.
Sve recenzije istog autora
Heheheh, Ketchua PONOVO brani KB, run to the hills :D Shalu na stranu, zaista je dobar tekst, ima poentu..
OdgovoriIzbrišiSta je uopste ocena igre? Trebala bi biti recenzija sazeta u formi brojki, skup parametara koji se za datu igru ocenjuju, no da bi te brojke nesto i znacile potrebni su nam etaloni. Niko nece izvesti skalu referentne estetske dopadljivosti grafickog izgleda i samim tim ne moze se nesto egzaktno poput brojke dodeliti jednoj tako nemerljivoj stvari.. Nesto svakako moze biti objektivno lepo, ali se ne moze uporedjivati lepota Betovenovog "Koncerta za klavir br.3" sa Koltrejnovom "Naima"-om, ma koliko bili sigurni da je i jedno i drugo muzika..
Ocena u igrackim recenzijama je po meni nesto poput bombasticnih novinskih naslova i masnih podnaslova.. Neko je odlucio da vest osakati i izdvoji njemu interesantan deo, ostalo "ionako niko ne cita osim penzionera". Slicno je i sa recenzijama igara, pogledas prvo ocenu i vidis da li je vredno "bacanja" 5 minuta zivota na citanje 2 strane texta. Ne kazem da se svako povodi tom logikom, ali rekao bih da vecina, nazalost, da.
A da su novinari, mahom, neupuceni sustinski u to sto pisu, pa mislim da je to globalna pojava koja prevazilazi recenzije igara. Jeftinije je da unajmis jednog "renesansnog" eksperta koga nije sramota da se potpise ispod kakve bilo baljezgarije.. On procita prvi pasus iz wikipedije™ i spreman je da o tome pise doktorsku disertaciju. Takve stvari mi neverovatno idu na nerve, koliko su ljudi spremni da tvrde poluistine i klimave stavove koji ce MOZDA izgraditi licnost nekog citaoca, koji je bio dovoljno nesrecan da tom coveku ukaze svoje poverenje i pokloni paznju.
Da se vratim na temu ocena. Ono sto bih ja voleo da vidim su preporuke.. Ako dole potpisani autor objektivno konstatuje da je igra vredna paznje, neka stane iza svoje tvrdnje i neka nam da svoju preporuku.. Dalje cemo je sami oceniti na skali kojoj hocemo, na koliko nam god decimala trebalo..
Ajd, da ne davim vise, odoh da ucim..
-loshmeebre-
Obično imam poverenju SK recenziju, ostale su mi, nekako daleke, mada pročitam i drugde tako ponekad nešto ali sa većom rezervom prihvatam to. I to baš zbog neprofesionalizma koji je svoda prisutan, pogotovu na www gde si svako radi šta 'oće :D
OdgovoriIzbrišiA pravo ti ka'em osetim se oštećenim ponekad, ali retko, i to samo kad se moj utisak drastično razlikuje od recenziranih hvalospeva - čitaj kad je gore nego što piše :)
Što se ocena tiče, mogu biti brojke, slova, simboli, crteži, boje... nebitno je, sve dok su objektivne što je više moguće. Inače volim da recenzija ima neku vrstu ocene.
Ne obraćam toliko pažnju na cifre, ali gledam na njih kao na neke smernice. U suštini, pokazalo se da volim svaku igru koja ima ocenu preko 70 (od 100). Vrlo retko se desi da mi se igra sa ocenom ispod 70 dopadne, mada ima takvih slučajeva. Veliki sam gejmer ali na igre gledam isto kao na filmove - priča na prvom mestu. Ako nema priče, nema ni igre. Slučaj sa CoD:MW2, odigrao sam 10 minuta i obrisao. Da li verujem recenzentima? Ako mi se dopadne priča, više i ne obraćam pažnju na njihovo mišljenje ali volim kada napomenu neke mane, neku iritirajuću osobinu igre i sl.
OdgovoriIzbriši