Ko nam kroji igračku svest?

Novinarska etika. Skup moralnih načela koja svaki novinar koji drži do sebe mora poštovati. U teoriji je tako, ali u praksi je novinarska (i radna, uopšte) etika potpuno apstraktan pojam. Skoncentrišimo se na ono što se nas samih tiče, zaobilazeći bavljenje člancima poput “Svi silikoni estrade”. Rovareći po internetu jutros, naišao sam na nešto krajnje zanimljivo. Prva recenzija ekspanzije za King's Bounty na engleskom. Iako u početku skeptičan (igra izlazi 20. novembra, još uvek je rano čak i za preview kopije), odlučih da bacim pogled na tekst. Ono što sam pročitao ostavilo je trajne ožiljke na mojoj duši.

“Recenziju” koja je u pitanju možete naći u potpunosti na ovoj adresi, a za one manje revnosne ćemo preneti delove teksta. Za početak, ocene:

Graphics 7.0
Sound 8.0
Interface 8.5
Replay 7.0
Gameplay 9.0
Stability 8.0

Deluje neozbiljno, zar ne? U normalnim uslovima ne bih ulazio u razloge ovako loših ocena, ali detaljno prostudiravši demo, nisam mogao da se otmem utisku da ovde nešto nije na mestu. Kad su već odlučili da daju ocene, kako to da ne postoji kategorija “Priča”, ali zato je tu “Stabilnost”? Posle čitanja članka, sve se razjasnilo. Korišćenjem konstrukcija poput “kao i svaki drugi akcioni RPG” i “borba u AP više podseća na stonu igru nego RPG”, autor je pokazao apsolutno nepoznavanje materije. U neverici iščitavam tekst još jednom, ali sadržaj se, nažalost, nije promenio u međuvremenu. Pored toga, nikakve paralele sa originalnom igrom nisu povučene, kao da je čovek nije ni igrao. Tokom celog čitanja, ne mogu da se otmem utisku da potpisani uporno upoređuje King's Bounty sa Diablom, umesto sa serijalom Heroes of Might and Magic. Usput, ni reč nije rečena o veštinama, magijskim školama, rasama, level dizajnu ili muzici. S druge strane,  tekst je nafilovan neveštim objašnjenjima osnovne mehanike poteznih strategija, pa pošto se zaključak da čovek nije igrao KB: tL već nametnuo, postavlja se pitanje da li je ikada odigrao bilo koju poteznu strategiju? Neko će tu recenziju pročitati, i odlučiti da ne odigra Armored Princess, pošto ne voli akcione RPG-ove. Ovako maestralno promašena poenta će nekome pomoći da odluči da li da kupi ovu igru ili ne? Nemojmo se zavaravati, recenziranje igara je odgovoran posao (u neku ruku odgovorniji od filmske i muzičke kritike, pošto su, ako ništa drugo, veće sume novca u pitanju).

Mi smo odlučili da ne ocenjujemo igre brojkama, iz prostog razloga što je to izuzetno nezahvalno. I prema autorima, i prema nama samima. Kako grafiku AP-a oceniti sedmicom? U poređenju sa čime? Sa prvim delom igre? Sa Modern Warfare 2? I kako uopšte definisati apsolutnu gornju granicu? Ali, to je samo naš stav. Nikakva univerzalija, samo naše viđenje problema. Međutim, oni koji preuzmu na sebe đavolju rabotu davanja konkretnih ocena moraju da shvate da je to užasno odgovoran i zahtevan deo posla (usudiću se da kažem, najgori deo pisanja recenzije). Moraju da priđu tom poslu ozbiljno, jer ima i onih koji će prvo baciti pogled na ocenu, pa odatle izvući zaključak da li uopše čitati recenziju ili ne. Kako sažeti par strana teksta u jednu, eventualno dve cifre?

Ono što svaki od nas mora da shvati (a neki uporno to odbijaju) je da postoji neko ko se ravna prema nama. Neko čita ovo što pišemo, možda čak i donosi odluke na osnovu toga (pošto izdavači smatraju da je try-before-you-buy model prevaziđen). Da, čitaoci uglavnom veruju autoru/časopisu/sajtu/blogu zbog njegovog subjektivizma, i jedinstvenog (ili ne?) pogleda koji pruža na situaciju. Ali postoji i zdrava doza objektivizma koja mora biti ispoštovana. Ne smemo kritikovati nešto što ne možemo da pojmimo (kao što je slučaj sa avanturama na Gamespotu, recimo). Odgovorni smo sami sebi, autorima, a na prvom mestu čitaocima. Kako onda hladne glave i čistog srca prilepiti brojku na nešto u šta je uloženo par godina truda?

Posle svega rečenog, postavlja se pitanje kako očekujemo da nas, recenzente, ostali novinari prihvate kao jednake, uz ovaj stepen neodgovornosti? Povućićemo paralelu sa ratnim izveštačem koji ne razlikuje šlem od limene kofe, ili političkim novinarem koji poredi Teheransku konferenciju sa sastankom dobrovoljnog vatrogasnog društva. Poenta je, svaki profesionalac mora biti potkovan, mora poznavati materiju do tančina, bez obzira da li se radi o nečemu od globalnog značaja, ili produktu rada stotinak ljudi, namenjenom usko profilisanoj publici.

A vi? Kako vi vidite celu stvar? Koliko verujete recenzentima? Šta mislite o ocenjivanju brojkama? Smatrate li da je neprofesionalizam u gejming novinarstvu rasprostranjena pojava? Osećate li se oštećenim u ovakvim situacijama?

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.


Sve recenzije istog autora