4. stu 2009.

Torchlight, recenzija

Od novembra '96. pa naovamo, na svakih šest meseci, bili smo svedoci po jedne (uglavnom loše) kopije Diabla. Pokušaji uzimanja parčeta (tuđeg) kolača za sebe su uglavnom dobijali tačno onoliko pažnje koliko su zaslužili, pošto je Diablo, iako ne izuzetan u bilo kom smislu, bio pionirski i autentičan.

Četiri godine kasnije, Blizzard North je na tržište izbacio nastavak, izmenjen skoro do neprepoznatljivosti, sa mnogo više sadržaja. Naravno, plagijatori su nastavili po starom, ovaj put uzevši Diablo 2 kao početnu premisu. Priča se ponavljala, ali momci iz North-a su zaseli na tron hack'n'slash žanra, bez ikakve namere da se sa njega ikada maknu. Par godina po završetku rada na Lord of Destruction, ekspanziji Diabla 2, čelni ljudi studija su počeli da odlaze, nezadovoljni trenutnom situacijom, da uspomoć svojih ideja i vizija samostalno osvoje svet. Tri godine po odlasku iz matičnog studija, dvojica od trojice ko-osnivača su odlučili da ujedine snage sa Trevisom Boldrijem (Fate), zarad pravljenja naizgled još jedne kopije Diabla.


Torchlight je tipičan predstavnik HnS žanra, sa svime što uz tu titulu ide, od jednostavnog sistema razvoja lika, pa do besomučnog kliktanja kao jedinog načina da se potamane nadrealne količine protivnika. Ipak, ne možemo nastaviti a da se ne priupitamo, šta Torchlight uzdiže iznad nepreglednog mora Diablolikih igara? Šta je to što je ovu igru učinilo vrednom trošenja vremena, kao i mesta na papiru? Pa, ako nije dovoljna činjenica da su se oko nje potrudile dve trećine kreativne srži Northa (a ne bi trebala da bude, obzirom da su isti ti ljudi uspeli da neočekivano razočaraju javnost projektima poput Mythosa i Hellgate: London), nastavite sa čitanjem.

Kako to u ovakvim igrama obično biva, po uključivanju vas momentalno dočekuje ekran za izgradnju lika kojeg ćete primorati na genocid svega par minuta kasnije. Izbor se svodi na tri klase, koje čine temena najjednostavnijeg arhetipskog trougla. Na raspolaganju vam stoje Destroyer (ne preterano bistar momak, ali zauzvrat kršan, ćelav i tetoviran, svaka bi ga cura poželela), Alchemist (sušta suprotnost pređašnjem, "mađioničar") i Vanquisher (pandan uobičajenoj Rogue klasi, oskudno odevena devojka, vešta u baratanju dalekodometnim oružjem). Potom dolazi na red izbor ljubimca (!) u vidu mačke ili psa, koji potpomaže u borbi, ali služi i kao svojevrsna tovarna mazga. Kada prebrinete ovu muku, kao i izbor težine (easy i normal podešavanja definitivno zaobići, obzirom da su besmisleno laka), dolazi vreme da se konačno otisnete u autentični (ili ne?) svet Torchlighta.


Priča nas vodi u omanju varoš po imenu Torchlight, ispod koje se nalazi žila misterioznog Embera, rude koja poseduje magijske kvalitete, i čini se pogodnom za eksploataciju. U cilju opipavanja potencijalnog bogatstva, u tunele ispod grada je poslata ekspedicija, vođena velikim magom Alrikom. U trenutku pristizanja u grad, nailazite na scenu borbe između dvoje pripadnika ekspedicija sa karakondžulama iz dubina. Vaš nemi junak se nudi da pomogne, i tako počinje ova saga, kojoj je kraj teško nazreti. Veoma brzo ćete saznati da je Alrika iskvarila moć Embera, te krenuti u potragu za njime, sa ciljem da ga sprečite u... pa, u ostvarivanju svojih namera, kakve god one zapravo bile. Pri prelasku iz jedne oblasti u drugu, na kašičicu ćete biti hranjeni informacijama, u formi isečaka iz Alrikovog dnevnika. Kasnije priča deluje kao solidan akcioni triler u fantasy settingu, ali ipak je previše tanka da bi se o njoj diskutovalo.



Razvoj i napredovanje protagoniste su otelotvorenje jednostavnosti, i predstavljaju kombinaciju sistema iz prva dva dela Diablo sage. Besomučnim tamanjenjem akrepa po memljivim podrumima sakupljaju se iskustveni poeni, koji uslovljavaju prelazak lika na viši nivo, pri čemu se dobija pet poena za raspodelu na atribute (snaga, okretnost, magija i odbrana), i jedan za ulaganje u veštine. Pri tome, skill tree kao da je preslikan iz Diabla 2, te svaki lik ima po tri odvojene grane, sa određenim brojem veština  u svakoj. Kao i u Diablu 2, i ovde ostaje večito pitanje, da li polako napredovati do ultimativnih veština, ili sve svoje poene investirati u poboljšavanje osnovnih. Veštine mogu biti aktivne (magijski pucnji i sl.) i pasivne (povećana šansa za kritičan udarac). Pored veština, koje crpu manu, postoje i magije koje se mogu izučavati, koje variraju od raznih damage dealera, preko elementalističkih poslastica, do prizivanja raznolikih saboraca u pomoć. Još jedan način prikupljanja poena za veštine je i dobijanje Slave (Fame), koje sledi posle uspešno obavljenog zadatka, kao i izvojevanja pobede nad raznim mini boss-ovima. Ponuda opreme u igri je jako raznovrsna, a brzina kojom ćete istu menjati zapanjujuća. Oružja, oklopi i nakit variraju od običnih, preko blago magijski oplemenjenih i retkih, do unikatnih. Kao što smo već spomenuli, imaćete i pratioca u vidu sitne životinjice, čiju ulogu ćete sami moći odrediti. Naime, pas/mačka (kasnije u tekstu, pas) ima mogućnost da nosi tri parčeta nakita, koji će podizati njegovu borbenu moć, kao i da nauči dve magije. Dakle, od čovekovog najboljeg prijatelja možete napraviti healera, summonera, borca prsa u prsa, i još mnogo toga. Pored  ovoga, pas ima sopstveni inventar (pozamašan), kao i opciju da ga pošaljete natrag u grad da rasproda kompletnu sadržinu svojih bisaga (da, zvuči apsurdno, ali barem ne škodi fluidnosti igre zahtevima da se svako malo vraćate u naselje da biste oslobodili ionako skučen inventar). Možda čak i najzanimljiviji aspekt posedovanja ove male životinje je činjenica da, kada je nahranite određenom vrstom ribe, ima mogućnost da promeni svoj oblik u karakondžulu po izboru, na određeno vreme.


Jedna od retkih HnS igara koja ne naginje ka Diablu u pogledu turobnosti i atmosferičnosti, Torchlight se dešava u laganijoj verziji Diablo okruženja. Level dizajn je koncipiran maltene identično kao u prvom delu pomenutog hita, sa selom ispod koga se protežu misteriozne odaje, od kojih svaka ima po četiri sprata, posle čega se prelazi u sledeću, a klupko se polako odmotava. Tamnice su generičke i repetitivne, ali jako brza promena okruženja iz pećine u katakombe/ruševine nalik Majanskim/nekropolis vam ne dozvoljava da previše obratite pažnju na ovo. Šarolika i pomalo detinjasta grafika, izrazito koloritna uz to, na pravi način razbija monotoniju izazvanu preteranom nasumičnošću tamnica. Poput tamnica, i neprijatelji su neraznovrsni, te postoji svega par vrsta istih za svaku oblast. Muzika u Torchlightu je jedna od najsvetlijih tačaka, što i ne čudi kada se zna da ju je komponovao Met Uelman, isti čovek koji je radio na Diablo serijalu, kao i ostalim Blizzardovim hitovima.


Posle svega napisanog, pitanje zašto je ova igra vredna igranja još uvek nije dobilo eksplicitan odgovor, iako ga stari morski vukovi mogu nazreti. Torchlight nije kopija, već omaž minulom radu Blizzard North-a, spoj najboljih elemenata igara iz Diablo serijala, odeven u novo ruho, ali i dalje prepun prepoznatljivog šmeka. Trinaest godina pošto smo se plašili katedrale u Tristramu, pružena nam je prilika da uživamo u revitalizovanoj verziji iste. Nažalost, igra ima tendenciju da postane repetitivna i zamarajuća, tako da se ne preporučuje maratonsko prelaženje, već lagano gustiranje i prisećanje davno prošlog vremena, uz Uelmanove gitarske bravure koje bez muke u sećanja vraćaju vreme provedeno u pokušajima da oslobodimo svet vaskolikog zla otelotvorenog u trojici braće, gospodara pakla. Mlađim igračima se Torchlight možda neće preterano svideti, ali kod starijih će neminovno probuditi nostalgična sećanja na davne avanture.



Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

twitter / Ketchua
Sve recenzije istog autora

Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima: Twitter Facebook

Broj komentara: 6:

  1. Zanimljivo je da, iako je u Torchlightu sasvim očigledno uprkos različitim "okruženjima" u tamnicama da su one nasumično generisane od geometrijski postavljenih elemenata hodnika, za razliku od recimo Titan Quest gde su autori svaku mapu radili ručno da je uklope u priču, Torchlight ostaje kao mnogo pitkija igra koja se brže prelazi i možda baš zato manje dosađuje... U TQ kad jednom (na silu) pređeš Grčku, Egipat je opet ista stvar od početka... Ovde je to na mnogo manjoj skali, svaki nivo je "isti hodnik al' drugačiji" ali opet u toj interakciji sa psom, kratkom doziranju, većoj dinamici i priznajmo, praznoj i klišeiziranoj ali zanimljivoj priči, čovek oseti da ga nešto vuče da konstantno drži pritisnut levi taster miša... Obzirom na izrazito nisku cenu i malu download veličinu, ovo bi mogao da bude hit za sve koji ne žele ozbiljan rpg već malo akcije i zabave...

    OdgovoriIzbriši
  2. dokle bre ja da čitam ovih vaših šest recenzija u krug? jel radite nešto bre vi novi srpski igrački trendseteri?!
    sve oči su uprte u vas...

    OdgovoriIzbriši
  3. U toku sedmice će biti postavljene još najmanje 3 recenzije, imaćeš šta da čitaš ;)

    Između ostalog, radimo na Kings Bounty i Dragon Age, a tu su i neke starije ali valjane igre koje ne smeju da se zaborave.

    OdgovoriIzbriši
  4. Torchlight nije samo omaz D2. Takodje je i uvertira za D3. Kada su prikazani prvi snimci D3 gameplay-a, svi su se odushevili vizuleno upechatljivim (chitaj: sharenim) i "3D" izgledom novog Diabla. Sam Torchlight odaje utisak da se nalazite u tim prvim filmcima kojima su najavili D3. Takodje, TL je u stvari poboljshana verzija "Fate"-a. Sve je isto, ali alo bolje. Narochito Enchanter u selu!! :D
    Jedino pecanje donosi manje predmeta, ali nije neka mana...

    Inache, kada se predje osnovna pricha, primecuje se i jedan nedostatak pri razvoju lika. Magije najvisheg nivoa imaju ogranicheno dejstvo, tj. nakon odredjenog nivoa tezine postaju beskorisne. Tu bi extra uletele sinergije vidjene u D2:LOD patchu...

    OdgovoriIzbriši
  5. Ja sam ga ipak najlakše poistovetio sa prvim Diablom. Ista struktura nivoa, isti likovi, isti kompozitor...:)

    OdgovoriIzbriši
  6. Igrao sam nedavno easy hardcore mod (jednom te ubiju - ne ustaješ). Stignem do Ordraka, skinem mu nešto više od pola energije i u nekoj gužvi, za svega nekoliko sekundi izgubim život. Nekoliko minuta do kraja, a 6h prelaženja izgubljeno... Toliko me iznerviralo da ne verujem da ću ikad više pokrenuti igru (tu je i TL2 uostalom), tako da - oprez u poslednjoj deonici, ume opasno da ubije u pojam ;) (ako uopšte ima nekog ko još igra ovo)

    A da je žderač vremena, to stoji, ne znam ni sam kako sam proveo 50h uz ovu igru...

    OdgovoriIzbriši

Pravi PC igrači uvek ostave komentar!