Venetica

Nemci mnogo vole avanturističke igre. Prave ih u različitim bojama i oblicima. Venetica može da se uporedi sa balonom u obliku izvrnute torte, lihtroze boje na tufne. To ne znači da je loša igra, naprotiv. Nametnulo mi se poređenje sa Jade Empire, igrom koja je imala pojednostavljen način igranja, ali veoma dobru priču i dobru atmosferu. Ako nastavim poređenje sa Bioware-ovim proizvodima, mogu da izjavim da je Mass Effect za Risen ono što je Venetica za Jade Empire.

Kakav je ovo rebus, zavapićete! De, de nemojte mnogo da mislite, oštetićete moždanu strukturu. Upario sam Risen i Mass Effect, Veneticu i Jade Empire zbog toga što je Venetica šarenija i manje produbljena igra u klasi avantura u stilu Gothic-a. Nažalost, akcioni element je tanak, a sama igra naružena brojnim tehničkim nedostacima i bagovima.

Grafika je last-gen. Podsetila me je na Fable sa povremenim iskocima. Teksture su ponekad božanstvene, a ponekad veoma lošeg kvaliteta. Dizajn nivoa je pristojan. Zgrade, objekti pa i likovi veoma su ljupko modelirani. Naravno, glavna junakinja je zanosna figura u stilu Diznijevih princeza. Animacija je podbacila. Kamera je loša, a počesto propadanje naše heroine kroz teksture je težak propust.

Priča počinje razgovorom mladog viteza Benedikta sa lepom Skarlet, na seoskom vašaru. U selo upadaju asasini, tamane sve redom. Posle nekoliko odlično režiranih scena devojka uspeva da se odbrani običnim žaračem i izbavi seljane iz nevolje. Uto doznajemo da Benedikt gine od noža iz potaje, što već na početku igre donosi zanimljiv obrt. Naime, vaš avatar biće Skarlet. Doznajemo da je mlada dama ćerka Smrti (nije tako zabavan kao u Discworld romanima, više liči na mešavinu džedaja i predatora). Naime, Smrt deluje po naređenju više sile pod nazivom Korpus. Svako malo Smrt dobija naslednika, greškom ili trikom, naslednik je zli nekromanser koji hoće da iskoristi novostečenu moć da uništi svet. Smrt priziva svoju ćerku i otkriva joj mistične moći, te je poziva u avanturu. Zadatak joj je da izbavi oca i zaustavi zloću i njegovu bratiju.

Igra je veoma jednostavna. Svaki predmet koji je moguće upotrebiti ili pokupiti priziva ikonicu na donjem delu ekrana. Tu je i sekcija za odabir oružja, te "kaiš" sa koga tasterima (od jedan do nula) prizivate upotrebu predmeta (hrana, piće, skrolovi). Skarlet ima plavu i crvenu skalu (nemojte da vam sad objašnjavam koja čemu služi, znate to i sami još od Diabla) i kružić koji se polako ispunjava (broj XP-a do sledećeg nivoa). Na svakom nivou poboljšavaju joj se karakteristike (ima svega dve-tri statistike) i kupuju se veštine iz četiri kategorije, takođe u fazonu igre Diablo. Veštine se dele na pasivne i aktivne, a kroz njih se Skarletin lik izgrađuje po želji, u zavisnosti da li želite da bude ratnica ili da poseduje veći broj magijskih moći. Borbe nisu čak ni arkadne. Dovoljno je kliketati i povremeno dokupiti novi potez sa pomenutog Diablo-likog panela i to je sve. Veća je muka to što ćete veslati mišem jer Skarlet ne poseduje nikakav samonavodeći sistem nišanjenja. Sve u svemu, igra je pogodna za dečicu, starije i sve one koji nisu ljuti gejmeri.

Glavna vrlina igre je originalnost. Priča je, uprkos čudnovatom zapletu, veoma dobra i sporedni zadaci se lepo uklapaju u tok. Igra nudi pristojan prostor za istraživanje i uvek vas nagrađuje ponekom sitnicom. Borba nije uvek jednostavna, pogotovo kad vas skoli mnogo protivnika. Predmeti su raznovrsni i takođe inventivni. Venetica je fantazijska zemlja koja najviše podseća na šesnaesti vek, što donosi lepu promenu u odnosu na futurističke ili srednjovekovne priče. To se pre svega vidi u odeći, vrsti oklopa i naoružanja, muzici i opštem dizajnu tehnologije. Meni je mnogo prijalo. Priča je topla i uspeva da animira igrača. Ipak, tehničke brljotine i nedovoljna iskorišćenost Renesanse kao nadahnuća, svrstale su ovu igru u red prosečnih akcionih avantura. Za kraj da napomenem da sam igrao verziju na nemačkom. Glasovna gluma je bila veoma dobra, dok je u verziji na engleskom nešto slabija. Ketchua se zgrozio, ali osim što deluje prenaglašeno, nije onako katastrofalna kao što može biti u nemačkim igrama.

Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Novinar je mesečnika "Gameplay" od januara 2006. godine do danas, bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.

Sve recenzije istog autora