Ghost Pirates of Vooju Island, recenzija

Već smo navikli da veliki izdavači i njima podređeni razvojni timovi igraju na sigurno, praveći igre koje sve sliče jedna drugoj. Naročito u ova ekonomski nestabilna vremena, retki su oni koji su spremni na bilo kakav rizik. U takvoj atmosferi, niko više i ne očekuje ništa dobro/novo/revolucionarno od njih. Postalo je očigledno da je ljudima sa kravatama bitno samo da se novac obrće, a to se najlakše postiže ulaganjem u igre koja iza naslova imaju broj, po mogućstvu dvocifreni. Zbog žalosnog stanja u njihovim redovima, veliki broj igrača se okreće malim timovima, koji se za svoje mesto pod suncem moraju grčevito boriti. Okreću se onima koji ne mogu da priušte poraz, te stoga učmalim i gnevnim igračima moraju stalno nuditi nešto što će ih stimulisati. Ali šta se desi kad jedan takav tim odluči da se ogrebe o tuđu slavu, napravi bledu kopiju tuđeg proizvoda, u nadi da će tako pregurati sušni period dok rade na sledećem projektu? Kada jedan takav tim ne shvati da možda neće dobiti drugu šansu, pošto jednom prokocka mukom stečeno poverenje? Katran i perje, naravno...

Autumn Moon Entertainment je razvojni studio koji je 2004. godine osnovao Bill Tiller, vizuelni umetnik. Ovako sročeno, njegovo ime i zvanje verovatno mnogima ne znače ništa, ali Tiller je proveo skoro deset godina crtajući pozadine za igre u Lucas Arts-u (The Dig, The Curse of Monkey Island, Indiana Jones and The Infernal Machine...). Po odlasku iz Lucas-a, crtao je za Guild Wars, kao i jednu od bezbroj Lord of The Rings igara, dok nije konačno odlučio da je najbolje biti sam svoj gazda. Četiri godine kasnije, AME je završio A Vampyre Story, point & click avanturu koja je bila sve samo ne loša. Naravno, imala je svoje falinke, ali kao debitantski projekat novoosnovanog studija, zaslužila je da većina nas zažmuri na jedno oko (ili oba). Posle malo više od godinu dana, usledio je novi projekat, pod imenom Ghost Pirates of Vooju Island (nemačka verzija se pojavila posle tačno godinu dana, a internacionalna pre par nedelja).

Priča prati troje iznimno antipatičnih likova, “ciničnog” Vooju (?) sveštenika, “izazovnu” i nadmenu odmetnicu, i “duhovitog” kuvara, u pokušaju da spasu svet. Uvodna animacija govori o kapetanu Zelenobradom koji kuje zaveru da preotme piratski presto od kralja Flinta. Dok zli kapetan polako izlaže plan jednom od posilnih, Džejn Starling, pomenuta odmetnica i Flintova nesuđena ljubavnica pomno prisluškuje. Kada je otkriju, daje se u beg, i naleće na brodskog kuvara koji je čamcem krenuo na kopno po zalihe. Zajedno kreću da upozore Flinta na puč, a kuvar, Blu Beli, biva proglašen za izdajnika. U međuvremenu, ostrvski vrač Papa Dok je u kraljevim odajama, gde diskutuju o dnevnopolitičkim temama. U trenutku kada Džejn i Blu stižu, i počinju da objašnjavaju Flintu šta mu se sprema, vračeva žena se pojavljuje sa svojom armijom zombija, zarobljava kralja i ubija protagoniste. Pošto nije bilo vreme da se igra završi (nažalost), sledi obrt: Papa Dok je u trenucima pred smrt omađijao junake, tako da zapravo nisu umrli, već su samo napustili svoja tela. Sada, kao duhovi, moraju da povrate svoja tela (koja veštica planira da iskoristi kao materijal za super-zombije), a potom i pomrse konce Zelenobradom i drugarima.

Scenario, sve u svemu, izgleda kao da su ga pisale pijane šimpanze. Struktura sa tri aspekta priče koji se naporedo odvijaju bi bila efektna, da nije šupljeg, prizemnog i nezanimljivog pisanja. Karakterizacija je očajna, i likovi su plitki, nerazvijeni kao ličnosti, i neopisivo odbojni. Kao da ovo nije dosta, dijalozi obiluju usiljenim “humorom”, pri čemu je svaka trideseta šala smešna, ali u svetlu prethodnih dvadeset devet, ni ona ne uspeva da izmami osmeh. Pored toga, autori uporno insistiraju na lascivnom humoru koji ne samo da se ne uklapa u koncept ovog ostvarenja, već je i potpuno degutantan, te izgleda kao da su ciljna publika dvanaestogodišnjaci. Komentar kuvara pri neuspešnom pokušaju kombinovanja predmeta u inventaru (“I'll combine your mom with those items”) govori sam za sebe. Ipak, naš lični favorit je komentar na mrtvog pevca u jednoj od scena, kao i odgovor na njega (“A rotten cock” – “Are you allowed to say that?”). Har Har! Ala smo duhoviti! Ovo povraćanje po papiru koje su autori hrabro nazvali scenariom se pripisuje Tiller-u, što je očigledan dokaz da Bill treba da se drži crtanja.

Po izvedbi, Ghost Pirates of Vooju Island je point & click avantura sa pogledom iz trećeg lica. Tokom igre ćete naizmenično voditi pomenuti trio, a kada sa jednim protagonistom završite predviđene zadatke, on postaje nedostupan. Upravljanje se vrši mišem, čiji je levi taster rezervisan za interakcije (pritisak “u prazno” pokreće likove, dok se pritiskom na određeni predmet poziva meni sa opcijama za detaljnije ispitivanje, razgovor i upotrebu predmeta). Desni taster otvara inventar, preko koga se vrši i promena lika kojim se trenutno upravlja. Zagonetke su skoro isključivo inventarske, i uvredljivo su lake. Tehnički deo je amaterski odrađen, što se najbolje vidi u prvom delu igre, kada je nemoguće prekinuti ili ubrzati dijaloge ili brzo preći sa jedne strane ekrana na drugu. U kasnijim delovima igre, (neki) dijalozi se mogu ubrzavati/prekidati, što nas dovodi do zaključka da su autori na ovaj način samo podmuklo želeli da produže agoniju uvodnog dela. Ovo izuzetno ide na živce kada greškom zatražite kilometarski opis nekog predmeta u inventaru, posle čega morate odslušati ceo (užasno napisan) monolog pre nego što nastavite sa igranjem. Toliko o tome da su autori “pekli zanat na mnogim poznatim naslovima”. Pored ovoga, igra je izrazito bagovita, te će vam “užitak” kvariti sudaranje sa stolovima i glavljenje u ćoškovima, “razilaženje” slike i zvuka, i mnoge druge radosti.

Jedini (bukvalno) aspekt igre koji vredi ičemu je vizuelni dizajn. Tiller se svojski potrudio da udahne život u pozadinsku grafiku ove igre. Sve lokacije su prelepo dizajnirane, nacrtane i obojene. Šarenilo koje vlada nije nimalo napadno, čak je prijatno za oči. Domorodački hram od zlata i kamenih blokova, urušena vila pokraj mora naseljena nemrtvim piratima, idilični gradić na obali mora i mnoge druge lokacija prosto traže da budu istražene. Nasuprot statičnom delu grafike, modeli su grozni (i stilski i tehnički), a animacije krute i trome.

Još jedan u nizu fascinantnih promašaja je zvučni dizajn. Muzika predstavlja mešavinu “tropskih” tema i regea, koja je ili neprimetna, ili iritantna. Ali prava kazna za uši je glasovna gluma. Izgovor svakog od protagonista je začinjen unikatnim nakaradnim akcentom, zbog čega je odsustvo titlova u međuanimacijama nedopustivo. Ni sporedni likovi nisu ništa bolji, i do kraja igre će se u igraču neminovno probuditi želja da brutalno pretuče kako glumce, tako i producenta koji ih je izabrao. Zahvaljujući “godinama iskustva u radu sa poznatim naslovima”.

Ghost Pirates of Vooju Island je jednom rečju đubre. Đubre koje ne vredi ni diska na kom je odštampano, a kamoli pune cene koju izdavač traži. Čak ni fantastično odrađen posao na polju crteža ne može izvaditi fleke koje su napravili scenario, izvedba i zvuk. Iako Tiller tvrdi da su sličnosti sa serijalom Tales of Monkey Island slučajne (a ima ih), bićemo dovoljno drski da posumnjamo da je ovo bio samo pokušaj da se od Grossman-a uzme deo ToMI kolača. Ako ste izuzetno željni igara sa piratskom tematikom, odigrajte ponovo The Secret of Monkey Island. Naš savet je, uzmite šrafciger i ubodite se njime više puta u oko. Manje će boleti, a biće zabavnije od igranja ovog smeća.

Kopiju igre za testiranje ustupio Lace Mamba Global.

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.


Sve recenzije istog autora