Typing of The Dead, recenzija

Sada već davne 1996. godine, Sega je započela jedan od svojih uspešnijih serijala, House of The Dead. Tokom ovih četrnaest godina koje su protekle u međuvremenu, izašlo je pet igara iz osnovne sage, kao i sedam spin-off naslova. Najveću popularnost postigli su na arkadnim aparatima širom Japana (jedini hardver koji Sega proizvodi od fijaska sa Saturn i Dreamcast konzolama), a većina njih je portovana i na kućne konzole i PC. Osnova skoro svih igara iz “užeg” serijala je napucavanje najezde zombija pomoću light gun-a, jednostavna, pobednička formula koja je fino brušena tokom godina. Ali ubedljivo najinteresantnija, najluđa i najnezaboravnija igra sa “...of The Dead” etiketom koja se pojavila do današnjeg dana je Typing of The Dead. Sam naziv odzvanja u ušima, kao savršena uvertiva u ostvarenje tokom kojeg ćete više stotina puta pomisliti “Ovi ljudi mora da se drogiraju.”.

Radnja igre se nastavlja na prvi deo House of The Dead-a, to jest, skoro se u potpunosti poklapa sa narativom drugog dela. Dve godine posle epske bitke koja se odigrala na imanju Kjurien, kada su Rougen i Dži (“G”) sprečili ludog naučnika Dr. Kjuriena u nameri da pokori svet, dolazi do nove najezde nemrtvih. Igrač preuzima ulogu Džejmsa, mladog agenta AMS-a (ne, nije u pitanju auto-moto savez), koji u sveopštem ludilu mora prvo naći Džija, a potom otkriti ko je zaslužan za novonastalu situaciju, i primereno ga kazniti. U tome će mu pomoći Geri (u arkadnoj verziji ga vodi drugi igrač, dok u PC veziji umire na početku), kao i još dvoje AMS agenata, Hari i Ejmi. Tokom prve misije Džejms saznaje da je pakleni plan zakuvao bogati bankar Goldmen (povezivanje bankarske profesije i zamalo pa tipično jevrejskog prezimena je potpuno slučajno), koji iz nekog razloga želi da svet preuzmu njegove nemrtve tvorevine. Ovo je deo gde obično kažemo kako je priča užasna, motivi zlikovca nejasni, tok radnje neujednačen, itd. Ali nastavite da čitate.

Za razliku od osnovnog serijala HoTD, u kome je “svetlosni pištolj” bio osovina mehanike, u Typing of the Dead se borite svojim bogatim vokabularom i neprevaziđenim daktilografskim sposobnostima. Džejms se automatski kreće predefinisanom putanjom, a kada ga spopadnu karakondžule, svakoj od njih se pripiše po jedna reč/sintagma koju je potrebno što pre otkucati, što na nju ima isti efekat kao par metaka u glavu. U početku su to jednosložne reči, skraćenice i sl., da bi polako dobijale sve više i više slogova. Što je kraj bliži, to su sintagme složenije, reči duže, a vreme za kucanje kraće. Na kraju svakog nivoa igrače čeka neizbežna (i nimalo laka) boss bitka, u kojoj treba pobediti stvorove nazvane po tarot kartama. Da bi malo razbili monotoniju (koju je nemoguće primetiti u sveopštom ludilu), autori su postavili posebne zahteve kod ovih okršaja. Na primer, jedan od boss-ova se približava igraču, a tražena reč je sakrivena sve dok monstrum ne otkrije svoju slabu tačku. U tih par sekundi, igrač mora otkucati pojam, ili čekati novu priliku, dok se ogromni zombi sa motkom i dalje približava. Drugi je troglava zver, koja postavlja pitanje i nudi tri odgovora, te je potrebno otkucati pravi u veoma kratkom roku.

Tokom nivoa je takođe moguće (i poželjno) sakupljati pomoć u vidu molotovljevih koktela, analgetika, omamljivača, itd. Pored toga, valja spasavati civile koji se šetkaju okolo (nimalo lak zadatak), pošto u većini slučajeva skraćuju put do kraja nivoa (vožnja čamcem, mesto puzanja kroz kanal). Takođe, svaki nivo sadrži po jedan “izazov”, koji zahteva da u ograničenom vremenskom periodu potamanite određen broj zombija. Skoro sve što budete morali da otkucate je urnebesno smešno, manjim delom zbog smisla za humor autorskog tima (Miami rice), a većim zbog besmislica koje ćete viđati (glina za nos?).

Postoji par režima igranja, od kojih je osnovni onaj koji prati priču. Drugi mod dozvoljava igranje nivoa po volji, bez praćenja redosleda koji imaju u prvom. Tu su i tutorial režim, sa pet lekcija koje će vam pomoći da postanete najbolji daktilograf/isterivač đavola ikada, kao i mod za vežbanje, koji oblikuje nivoe tako da uvežbavate brzinu, preciznost, reflekse, ili pamtite pozicije “specijalnih” tastera. Za kraj, postoji i režim koji omogućava da igrate samo boss bitke.

Cela igra se odvija iz prvog lica, sem međuanimacija, tokom kojih kamera izvodi akrobacije. No, da nije toga, ne bismo mogli saznati da su svi agenti AMS-a naoružani (pazite sad!) po jednom Dreamcast konzolom, koju nose na leđima (zajedno sa ogromnom baterijom, marke Dreamcast), a kojom upravljaju pomoću tastature koja im visi sa ramena. Naravno, odela su neizostavna, a svi muški likovi izgledaju isto (sem Harija, koji nosi lenonke). I dalje niste ubeđeni da je ovaj festival smeha jedna od najluđih igara ikada?

Gluma je toliko loša, da se čini da je Sega izvukla gomilu rečenica iz svoje “mega-audio-baze-reči-na-engleskom”, i polepila ih selotejpom. Glumci su potpuno nezainteresovano i ravnodušno iščitavali svoje, a sudeći po izgovoru, moguće je i da ljudi uopšte ne znaju engleski. Pozamašan broj grešaka se provukao (a kako i ne bi, kad tekst najverovatnije nije ni lekturisan), te će se mnogi neizbežno setiti “All your base are belong to us” situacije. Ako nam ne verujete da sve ovo zvuči komično koliko tvrdimo, uverite se i sami. Muzičku podlogu čini neprijatna mešavina euro densa i hard roka, koju nije moguće isključiti. S obzirom da je u pitanju port igre sa arkadnog aparata (koji je dolazio sa dve QWERTY tastature), postoji par sitnih boljki koje uporno idu na živce, kao što je nemogućnost da se sačuva pozicija.

Pitate se, verovatno, kako to da je ova igra toliko dobra, kada su joj svi sastavni delovi zastrašujuće loši? Jednostavno, Typing of The Dead je za igračku scenu ono što je Plan 9 From Outer Space za film. Ako je razbijete na deliće i pomno analizirate, dobićete jednu od najgorih igara ikada. Ali ako je uključite ne očekujući “redefinisanje žanra”, “pomeranje granica” i slično, dobićete par sati stoprocentne zabave. Igranje ovog dela vam neće obogatiti iskustvo, ili pak promeniti pogled na industriju, ali ćete se zasigurno ismejati kao što odavno niste. Danas, u vreme kada su skoro svi visokobudžetni naslovi u najmanju ruku pretenciozni, treba nam više ovakvih igara.

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.


Sve recenzije istog autora