Alisa u zemlji čuda. U najezdi raznih filmova, stripova, igara, pa i knjiga teško je prepoznati na koje delo se misli. Kao da je izvornik Lewis-a Carroll-a mnogostruko nadmašio svoje prvobitno značenje. Pomama za devojčicom u čudesnom svetu nonsensa počela je već po objavljivanju Carroll-ovog romana. Tolika je bila navala parodija, odgovora, oponašanja, pastiša, pa i plagijata – da je Lewis sakupio pozamašnu zbirku Alisinih dvojnika. Premda je prvobitni talas splasnuo negde početkom dvadesetih godina prošlog veka, Alisa je i danas zagonetka i polazište mnogih autora, kroz čitav spektar žanrova.
Dali je ilustrovao Alisu u zemlji čuda, nikli su spomenici Alisi, kao i mačku i ludoj čajanci. Objavljeno je preko pedeset različitih stripova, isto toliko crtaća, snimljeno dvadesetak TV serija i nebrojeno mnogo filmova. Alisu ćete pronaći i u Lavirintu i u Resident Evil-u, i u Transformersima, ali i u mjuzikl-porno varijanti iz sedamdesetih godina. Kompjuterskih igara na temu Alise u zemlji čuda takođe ima više nego što iko može da izbroji. Počelo je ranih devedestih tekstualnim avanturama, a danas postoji tridesetak flash-igara sa ljupkom Alisom u glavnoj ulozi. Ipak, dve najpoznatije obrade su svakako American McGee's Alice i Alice in Wonderland, po filmu Tim-a Burton-a, a u izvedbi Etranges Libellules. Budući da je film sramota, igra je takođe bruka i čista krađa McGee-jevog remek-dela, prisustvovaćete obračunu dve igre, pa da vidimo da li je konzolaška platforma iz 2010. godine dorasla akcionoj avanturi iz 2000. godine.
Prva runda: Grafika
Vremešni id Software-ov id Tech 3 endžin pokreće McGee-jevu verziju Alise. To je isti endžin koji je korišćen u igri Quake III: Arena i mnogim drugim akcionim igrama. Grafika u novoj Alisi jeste prilagođena savrmenom tržištu i tu je pobednik jasan, ali moramo da napomenemo da je stara Alisa mnogo bolje modelovana. Uz dopunjen broj poligona i pokoji specijalni efekat, ostavila bi iza sebe ovu konzolašku cicu iz Bartonovog đubreta.
Alice (2010) vs Alice (2000) – 1:0
Druga runda: Zvuk
Premda je za Alisu (2010), muziku pravio Bartonov stari drugar i stvarno sjajan kompozitor Danny Elfman, a prateći album Almost Alice predvodi Avril Lavigne, uz Franz Ferdinand-a i Tokyo Hotel, sve to nije ni do kolena triju Chris Verena, Mark Blasquez, Jessicka. Ako niste čuli za Verenu, reći ću samo – Nine Inch Nails.
Alice (2010) vs Alice (2000) – 1:1
Treća runda: Multiplejer
Činjenica je da stara Alisa nema multiplejer, dok se u novoj možete igrati u paru. Za mene lično nije neka prednost, ali ajde neka bude.
Alice (2010) vs Alice (2000) – 2:1
Četvrta runda: Gameplay
Kao i svaka druga konzolna glupost, Alisa (2010) je festival besmislenog uništavanja. Glavni junaci u predahu između rešavanja zagonetki i čuvanja Alise od karti-vitezova, razaraju sve pred sobom. Stradaju pečurke, vlati trave, kamenje, daščani podovi, inventar, tek iznikle sadnice drveća i tako redom. Kamera se mrdulja tamo-amo, umereno nepregledna, umereno neposlušna. Sve u svemu zahvaljujući pojednosavljenim kontrolama, igra je laka, a ako ste igrali makar i jednu avanturu Traveller's Tales-a sve vam je jasno. McGee-jeva Alisa nije nimalo miroljubiva. Baca noževe, pretvara se u demona, napada samonavodećim špilom karata-šurikena. Ipak, borba je samo jedan segment igre. Tu je i 3D platformski lavirint smešten u najčudnija okruženja, zatim niz logičkih zagonetki i na koncu rudimentarni avanturistički elementi sakupljanja predmeta. Daleko bogatija igra, upravlja se jednostavno, mišem i bez kamermanskih egzibicija.
Alice (2010) vs Alice (2000) – 2:2
Peta runda: Atmosfera
Psihodelični predeli i osećanje jeze dominiraju igrom. Alisino pretvaranje u demonsku verziju, krvavi nož kojim raspolućuje protivnike, začinjavaju stravični krici, sablasni odjeci, sumorno otkucavanje časovnika. McGee-jeva igra je pravi horor pun iskreno bizarnih detalja, kao što su poludeli patuljak koji se udara u glavu i potom baca u ambis, čudovišno gigantski jezik koji se plazi iz tvrđave u provaliju, te galerija nadrealnih likova kao što su Vojvotkinja-kanibal i šahovske figure. Alisa u završnici prolazi kroz unutrašnjost tela iskrivljenih organa, putujući tako kroz sebe samu do iscelenja. Zaokružena poučnim krajem, McGee-jeva Alisa odnosi ubedljivu pobedu u poređenju sa mlakom kvazi-strašnom atmosferom Burton-ovog filma skrmbljanog u platformicu.
Alice (2010) vs Alice (2000) – 2:3
Zaključak
Čak ni plagijat nije spasio igru Alice (2010). Nacrt nivoa i način prikazivanja pokradeni su iz McGee-jeve vizije, a sama postavka novog filma i nove igre ukazuju na recikliranje tuđih ideja. Posle deset godina razvoja industrije igara, American's McGee Alice je uzbudljiva igra koja drži pažnju od početka do kraja. Sve joj ide na ruku, svi elementi se savršeno uklapaju. Igra francuskog tima Etranges Libellules ostvarenje je sklepano na brzinu da pokupi mrvice sa stola holivudske industrije. Zaslužuje diskvalifikacju, ali umesto toga dodaćemo još jedan poen McGee-jevom remek-delu Alice i toplo vam preporučiti da je zaigrate još jednom.
Alice (2010) vs Alice (2000) – 2:4
Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.
Novinar je mesečnika "Gameplay" od januara 2006. godine, a glavni i odgovorni urednik od januara 2010. godine. Bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.
Sve recenzije istog autora
Film je, u najmanju ruku, teško razočarrnje. Sad je već postalo jasno da je Barton sazreo za penziju posle Ed Wooda, i da nije ništa više od idola emo/indie klinki koje njega smatraju neshvaćenim genijem, iako reciklira davno prežvakani polu-gotik fazon. Kada su igre u pitanju, recenzija je totalno na mestu, samo što soundtrack nove Alice nije toliko loš, koliko neprimeren (na stranu Avril i oni nemački transvestiti, ali Franz, Blink i oni polu-gayevi iz FBa su totalno dobro odradili posao, ma koliko ljigavi bili).
OdgovoriIzbrišiAlmost Alice nije mjuza iz igre, već prateći marketinški trik. Muzika u samoj igri je bartonovska, što će reći blaga veselo-strašna ali potpuno neprimetna. Za razliku od Megijeve Alise i sjajne muzike koja se da slušati (istina u posebnim duševnim prilikama)
OdgovoriIzbrišiДа, и било ми је чудно што нисам чуо Аврил у позадини док сам гледао ону срамоту. :)Дени Елфман, класика...
OdgovoriIzbrišimislim da je ovo vrlo slabo...
OdgovoriIzbrišikao prvo, poredjenje je sasvim suvišno. ali ono sto je bitnije, ocenjivanje je odradjenjo nesistematično, prilično mlitavo, i strašno pristrasno iz ugla autora teksta.
pored dobrih tekstova koje piseš, zajedno sa bartonom, i ti dobijas minus za ovo...
Šta ti se nije svidelo? Ocene su razložene po uobičajenoj kategorizaciji većine novina/sajtova. Mogao sam da dodam još stavki pa da nova Alisa ispadne još gora. Dao sam joj pošteno prednost tamo gde zaslužuje. Hteo sam da pokažem da su se ranije igre pravile daleko kvalitetnije, što je i zvanično priznato. Sve velike konzolne mreže nude retro-naslove, a čak se i prave igre u retro-stilu, zato što je čak i industrija igara priznala da je old skul gejming imao daleko bolju prođu od modernih budalaština. Zašto misliš da je poređenje bilo suvišno? U čemu vidiš pristrasnost?
OdgovoriIzbriši