Duke Nukem: Manhattan Project, recenzija

Većina naših čitalaca se prvi put susrela sa Duke Nukem-om '96. godine, kada nam se predstavio u novom “trodimenzionalnom” ruhu, poduprt glasinom Jon St. John-a. Bez trunke sumnje, to je bila i ostala jedna od najboljih FPS igara ikada. Čak i u to vreme, kad su pucačine iz prvog lica zapravo bile maštovite i šarolike (Wolfenstein 3D, Doom, Quake, Shadow Warrior, Rise of The Triad, Blake Stone), a ne dosadne i “realistične”. Ali, malo ljudi se seća da se Djuk na svoje osvajačko putešestvije otisnuo još 1991. godine, odeven u EGA odelce sa platformerskim cipelicama. Dve godine kasnije je usledio podjednako zabavan i uspešan nastavak rađen na istom kalupu, posle čega su se autori iz 3D Realms-a odlučili da promene koncept. Pošto su već 1997. godine počeli da dižu buku oko nastavka, Duke Nukem Forever, kada se 2002. godine pojavila nova igra sazdana na dogodovštinama najvoljenijeg protagoniste u istoriji igara, značajan deo publike bio je razočaran. Svi smo očekivali reinkarnaciju DN3D-a, a dobili smo platformer. Naravno, u prvom trenutku nimalo nismo cenili činjenicu da je u pitanju vraški dobar platformer.

Kako je već prošlo pet godina od prve najave Duke Nukem Forever-a, međ' igračima se stvorila klima iščekivanja, te niko nije bio preterano zainteresovan za vraćanje korenima. Iz današnje perspektive, bili smo u krivu. Duke Nukem: Manhattan Project je klasičan side-scrolling platformer, koji je igračima pružio priliku da se (kako se kasnije ispostavilo) poslednji put uvuku u kožu simpatičnog anti-heroja, te ponovo odbrane sve prsate žene sveta od najezde mutiranih divljih svinja i kompanije. Ovaj put se u ulozi antagoniste našao Morphinx, ludi naučnik u svakom pogledu previše sličan Dr. Proton-u iz prve igre. Ujudurma počinje usred Njujorka, gde zli naučnik koristi radioaktivnu supstancu zvanu GLOPP kako bi (ne tako) nevine živuljke preobrazio u mutante željne krvi, te zavladao svetom uz njihovu pomoć. Naravno, Djuk ne bi bio Djuk da nije bez razmišljanja odlučio da stane na put ovom megalomanu. Scenario je u ovom ostvarenju prisutan isključivo da bi dodatno obojio pozadinu vaskolikog uništavanja, i nikome ne bi bilo žao da su nam samo tutnuli puške u ruke i rekli “Pobij goveda!”. Naravno, izlizane i nimalo duhovite poskočice u kombinaciji sa savršenom dikcijom Jon St. John-a zvuče bolje nego ikad.

Mehanički, Manhattan Project je oličenje jednostavnosti. Iako je rađen u 3D pokretaču, te je grafika trodimenzionalna, kretanje je strogo 2D. Naš junak trči, skače, pentra se po banderama, proklizava i naravno, raznosi sve što mu se nađe na putu. Od oružja, na raspolaganju stoji arsenal koji broji sedam stalnih članova, i jednog koji se otkljčava po prelasku igre na Hard režimu (i sakupljanju određenih dobara). Stalnu postavu čine zlatni pištolj, pumparica, puškomitraljez M240, čuvene cevaste bombe iz Duke Nukem 3D, GLOPP zrak, raketni bacač i pulsni top. Tajno oružje koje smo pomenuli zove se X-3000, i sposoban je da uništi sve pristune neprijatelje. Moćni šut vojničkom čizmom je prisutan, ali više kao alatka za rušenje zidova (!) i rasturanje sanduka (da igrači ne bi uludo trošili ionako male zalihe municije) nego kao smrtonosno oružje. Ipak, ako iko odluči da ga koristi u te svrhe, biće nagrađen većom porcijom životne energije nego za daljinsko smaknće. U igri su dostupna tri tipa municije: klasična, koju koristi konvencionalni arsenal, GLOPP, koji troše GLOPP puška i pulsni top, i granate.  Neprijatelji su raznovrsni, a pored GLOPPiranih glodara i insekata saletaće vas i ginoidi sa bičevima, razni roboti, kao i dobre, stare uniformisane svinje.

Igra se sastoji od osam oblasti, od kojih je svaka podeljena na tri nivoa. Da bi se završio određeni nivo, potrebno je osloboditi jednu damu (bujnog poprsija) u nevolji kao i naći karticu koja otključava prolaz u sledeći. Na kraju svake oblasti sledi bitka sa jednim od Morphinx-ovih generala, te nastavak putovanja. Po završetku svakog nivoa, igra će igraču saopštiti koliko je neprijatelja pobio (i koliko ih je bilo), kao i koliko je tajnih prostorija otkrio, te da li je sakupio sve “Nuke” predmete. Svaki nivo sadrži deset Nuke-ova, čijim sakupljanjem se povećava kapacitet EGO energije (zdravlje), kao i količina municije koju može poneti sa sobom.

U vreme kada je ovaj naslov izašao, većina razvojnih timova se i dalje neuspešno borila sa 3D tehnologijom (setimo se samo igre Simon The Sorcerer 3D, koja je izgledala kriminalno loše). Sunstorm Interactive je očigledno bio dobro potkovan, a verovatno su i produkcijske veštine ljudi iz 3D Realms-a potpomogle. Uprkos malom broju poligona, ovaj naslov izgleda fantastično. Minimalističke teksture su se odlično uklopile u mračna okruženja u igri, i jedina zamerka koju možemo uputiti na račun izgleda je Djukova glava, koja je premala u odnosu na telo (što se doduše primećuje samo tokom međuanimacija, kada je prikazan anfas, dok iz profila izgleda normalno). Lokacije na kojima se igra odvija sežu od njujorških glavnih ulica, preko kineske četvrti, kanalizacione mreže, podzemne železnice i dokova, pa sve do Zemljine orbite. Level dizajn je u početku strogo linearan, dok u jednom trenutku naprasno ne postane komplikovaniji, što može zbuniti u prvih par minuta. Ipak, nivoi su odlično dizajnirani, te dosta često koriste mogućnosti 3D prikaza da bi rasterale i najmanje naznake monotonije.

Tokom cele igre, bubne opne će vam milovati opojni zvuci prženja gitara, koji će zasigurno pomoći da se uživite u ulogu ovog testosteronima nabijenog mesije. Iako smo u više navrata opevali vokalne sposobnosti Jon St. John-a, utvrdićemo gradivo. Ovaj čovek je rođen da bude Duke Nukem. Glas koji mu je prišio, vokalni portret Harija Kalahana sa dodatkom komedije, žestokog šovinizma i nepatvorene arogancije, pristaje mu savršeno.

Neko vreme smo bili spremni da igramo čak i FIFA igre, samo ako bi nosile pečat sa imenom supersposobnog plavušana. No, prošlo je osam godina od poslednje, i sve i kada bi se Duke Nukem Forever pojavio za našeg kratkog životnog veka, pogledali bismo ga zajedljivo, i šutnuli gde najviše boli. Najverovatnije bi ukaljao obraz koji je pre deset i više godina čuvan kao malo vode na dlanu (da, tada su razvonjni timovi/izdavači zapravo imali obraz). Usudićemo se da kažemo da je Manhattan Project čak u neku ruku i bolja igra nego Duke Nukem 3D, i da predstavlja savršen rekvijem za pop ikonu Djukovog kalibra. Sve u nadi da se ipak neće povampiriti. Hail to The King, baby!

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

Sve recenzije istog autora