The Neverhood, recenzija

Često se vraćamo ideji da su današnje igre obične. Ponovićemo to još jednom. Obične. Šta to zapravo znači? Uobičajene, istovetne, nisu drugačije. Koliko naslova iz prethodnog perioda možemo nabrojati da su zaista drugačiji od celokupnog ostatka ponude? Ako zanemarimo nekoliko samostalnih ostvarenja koja nam dolaze iz radionica manjih timova, odgovor je prilično razočaravajući. Nula. Ne postoji ni jedna igra sa ogromnim proračunom koja se od svih drugih razlikuje u potpunosti, na svim poljima: ili izgleda slično suparničkim proizvodima, ili se igra na istovetan način, ili pozajmljuje priču od istih uzora...

Često dodamo i da nije oduvek bilo tako, da je postojao jedan period u razvoju ove industrije zabave kada su umetnici imali ideje, a veliki studiji bili spremni da ulože novac i podrže ih. U doba tog igračkog sinkretizma, kad smo dobijali najgenijalnije naslove ikada, kovala se i sama budućnost tržišta, odnosno naša žalosna sadašnjost. Polovina devedesetih godina prošlog veka iznedrila je hitove poput Leisure Suit Larry: Love for Sail, Metal Slug, Quake, Settlers II, Bad Mojo, Civilisation II, C&C Red Alert, Descent II, Diablo, Discworld II, Duke Nukem 3D, Elder Scrolls II, ... Kao i u trci BETA i VHS video kaseta, kupci su odabrali manje kvalitetan ali za proizvođača znatno isplativiji proizvod. Ko drugi je, ako ne igrači koji su kupovali igre u to vreme, pokazao velikim kompanijama da novac leži u klonovima visokotiražnih limunadica poput Diablo ili Resident Evil, dok su maestralna ostvarenja nalik na Neverhood izbledela u urbane legende. Zaista, šta drugo može biti priča o jednoj toliko drugačijoj igri, osim izmišljotine koja se prenosi sa kolena na koleno. Nešto takvo sigurno nikada nije ZAISTA postojalo...

Međutim jeste, i izašlo je iz glave umetnika koji se zove Doug TenNapel. On je glavni krivac i za Earthworm Jim igru koja se pojavila dve godine ranije. Već iz ovoga možete da vidite, čak i ako nikada niste igrali Klaymanove hronike, o kakvom delu mora biti reč. Ništa što ovaj čovek dodirne ne ostaje obično, pa je tako i Neverhood toliko jedinstven da izlazi iz okvira klasifikacije i postaje žanr za sebe. Koliko drugih avantura znate koje su stvorene stop-motion animacijom uz pomoć plastelina? Odgovor je očigledan jer mu se često vraćamo od početka članka. Nula. Za Neverhood je doduše utrošeno preko tri tone plastelina, što je jednako prikolici omanjeg kamiona. Rezultat? Tečno animirana P&C avantura smeštena u jedinstveno plastelinsko okruženje kakvo igrači nisu videli ni pre ni posle ove igre.

Pričati o grafici bi bilo smešno, jer su nalik na animirane filmove koji koriste istu tehniku, sve scene izrađene od plastelina i snimane sliku po sliku. Dakle, sve što igrači vide na ekranu svojeručno su izradili vrhunski animatori, bez korišćenja “kapi” trodimenzionalne grafike, za koju je u to vreme željeni nivo detalja bio nedostižan. Lokacije u igri su odlično zamišljene, sjajno modelirane i dovoljno detaljne, a likovi su vrhunski animirani tako da je nemoguće ne uživati dok se ovaj interaktivni film prikazuje pred zapanjenim očima igrača. Ne treba tražiti bolji primer za ovo od scene u kojoj čudovište-kraba probija zid i juri glavnog junaka, što se okončava prilično eksplozivno. Pozadinsku muziku komponovao je Terry Scot Taylor, a radi se o zvuku koji je pandan plastelinskoj animaciji, koliko je to moguće kada se porede dve potpuno različite umetnosti. Glasovna gluma likova je odlična, duhovita i sve rečenice su jasne, iako sam Klaymen ne priča sve do samog kraja. Treba samo pogledati priču na plastelinskom televizoru da bi se shvatilo koliki trud su animatori uložili u svaki frejm koji čini ovu igru.

Priča je verovatno najneobičniji segment u celom ostvarenju, jer za razliku od mnogih igara odbija da vodi igrača za ruku već ga tera da razmišlja. Igra počinje sa Klaymenom koji spava na podu prazne sobe. Igrač ga budi kada prvi put klikne mišem, vodi u sledeću prostoriju, rešava prvu zagonetku i upoznaje zajedno sa njim svet Neverhooda po prvi put. Sam Klayman, kao i igrač, nikada nije video plastelinsko prostranstvo, nije imao svest o sebi, niti zna šta treba da radi. Zajedno, glavni lik i igrač, moraju da pronađu dvadeset video diskova čijim gledanjem će saznati zašto su tu i šta im je činiti. Međutim, do svakog diska se stiže rešavanjem lakših ili težih zagonetki, ili pak istraživanjem krajnje uvrnutog sveta. Ovo uključuje i predugačko pešačenje kroz hol na čijem zidu je ispisana istorija sveta, smanjivanje i povećavanje Klaymana nalik na ono koje je doživela Alisa u zemlji čuda, ali i manje neuobičajene zagonetke poput prepoznavanja oblika utičnice ili igre memorije. Sve to praćeno je najuvrnutijim humorom u nekoj video igri i sjajnim animiranim sekvencama koje će svakog igrača ostaviti bez komentara.

Pogled na igru je iz trećeg lica, ali povremeno pređe u prvo lice kada je potrebno rešiti zagonetku, ili pak kada se Klayman kreće između važnih lokacija. Ova kombinacija dodatno podgreva atmosferu igre uvlačeći igrača još više u čudan i bajkovit svet u kojem je malo šta onakvo kako na prvi pogled izgleda, ali se ipak radi o iskrenoj igri. Koja druga unapred upozori igrača na jedino mesto gde može da izgubi život? Valjalo bi pomenuti i da igra ne poseduje uobičajen inventar, već glavni lik automatski upotrebljava potrebni predmet ako ga je ranije pronašao, što znatno ubrzava rešavanje zagonetki preskakanjem dugotrajnog procesa traženja dobitne kombinacije.

Sve u svemu, da se zaključiti da postoji Neverhood i sve druge igre koje mu nisu ni slične. Originalnije od toga ne može. Sa ovom igrom znate na čemu ste - igrate umetničko delo kakvog nema na kugli zemaljskoj. Što se igrača tiče, oni se dele na one koji ga se sa sećaju sa setnim osmehom, i one koji ga još uvek nisu igrali. U koju grupu vi spadate?

Nikola Bulj