Zeno Clash, recenzija

Kako jedan žanr izgubi na značaju tokom vremena? I to ne bilo koji, već jedan od svojevremeno najpopularnijih. Pre više od petnaest godina, hiljade beat-'em-up-ova nam se smešilo sa arkadnih aparata, kućnih konzola i PC-eva, dok ih danas maltene i nema. Čini se da su igre u kojima je mlevenje protivnika pesnicama postale deo prošlosti, zajedno sa plemenitom disciplinom koju koriste kao kamen temeljac. Kako nikome nije palo na pamet da iskoristi mogućnosti novih računara i napravi potpuno imerzivnu tabačinu? Kako niko nije shvatio da bi beat-em-up sa pogledom iz prvog lica imao isti efekat na igrača kao injekcija adrenalina pravo u srce? Kao da su svi zaboravili da je batinanje nepresušan izvor zabave. I tako sve do prošle godine, kada je čileanski ACE Team (tačnije trojica braće Bordeu sa par prijatelja) završio svoju prvu punokrvnu igru, Zeno Clash.

Kada se ima u vidu stanje stvari, krajnje je razumljivo da je jednu ovako avangardnu igru napravila ekipa od tri i po čoveka iz Čilea. Radnja igre je smeštena u fiktivni svet Zenozoik, nadrealističku verziju praistorije protkanu mitskim elementima. Centralni lik je Get, stanovnik Halsdoma, koji se budi iz nesvesti posle ubistva plemenskog vođe, hermafrodita poznatog kao Otac-Majka. Kako je Otac-Majka bio roditelj (roditelji?) svih stanovnika ovog mesta, broj ljudi (uslovno rečeno) koje je Get razgnevio nije za podcenjivanje. On se daje u beg, a usput mu se, iz nepoznatog razloga, pridružuje i devojka po imenu Diedra. Dok zajedno budu bežali što dalje od Getove razjarene porodice, protagonista će svojoj saputnici polako prepričavati događaje koji su doveli do sukoba.

Priča je napeta i interesantna, sa par potpuno neočekivanih obrta. Narativ se sastoji od smene deonica tokom kojih se dvoje begunaca probijaju kroz pustinje i prašume dok im goniči dahću za vratom, i retrospektivnih delova, u kojima Get objašnjava Diedri kako je dospeo u tu situaciju. Kroz ovu oblandu se jasno nazire par filozofskih pitanja, koje u kombinaciji sa retko dobrim dizajnom likova čine pun pogodak. Posebno su interesantni Korvidi, bića koja žive duboko u šumi, robujući najbizarnijim navikama, bez trunke obzira prema sopstvenom blagostanju.

Mehanički, Zeno Clash je beat-em-up sa pogledom iz prvog lica. U prevodu, igrač prelazi linearne deonice, tokom kojih mora zatući svakoga ko mu se nađe na putu. Sledeći svetli primer svojih arkadnih pradedova, ovo ostvarenje nudi sijaset udaraca, kao i načina da se isti izbegnu ili blokiraju, dozvoljavajući svima da prilagode način igranja svojim preferencama. Pored smrtonosnih zglavaka, moguće je koristiti i razno hladno i "vatreno" oružje, s tim što se vatreno uglavnom svodi na varijacije na temu praćke. Pored životne energije, potrebno je paziti i na zamor. Getova snaga se troši kada trči ili blokira udarce, ali i kada neprijatelj uspešno blokira njegov udarac.

Na početku je moguće birati između tri težinska podešavanja, pri čemu srednje dozvoljava da se držite jednog stila borbe kao pijani plota, dok najteže primorava da se prilagodite svakom neprijatelju ponaosob. Po započinanju igre, prikazuje se tutorijal koji nije moguće (a i ne bi bilo uputno) preskočiti. Tokom njega, Getov učitelj Metamok objašnjava osnovne komande za borbu prsa u prsa. Kasnije u toku igre postoji još jedan susret sa Metamokom, kada napredniji potezi bivaju objašnjeni. Ovo je odlično rešenje, jer igrač nije od samog starta zatrpan sa trideset različitih pokreta koje mora upamtiti.

Protivnički AI je veoma dobro dizajniran, i prilagođen izabranom nivou težine. Tako će, ako se odlučite za zlatnu sredinu, neprijatelji napadati s leđa dok im tamanite drugare samo ponekad, dok vam na najtežem neće davati vremena ni da trepćete. Oni koji nemaju nameru da vas ošamare na prvu loptu prvo će gađati kamenjem ili jednostavno čekati da vas drugi omekšaju. U igri nema previše vrsta prašinara, ali svaki ima jedinstven stil borbe. Tako će neki blokirati, drugi jurišati na vas, treći vešto izbegavati kamenje. Krupniji neprijatelji predstavljaju mini-bosove, koji se svom snagom zaleću na igrača, i potrebno im je svega par zamaha da bi ga oborili s nogu.

S druge strane, Diedra je tokom samog igranja potpuno beskorisna, iako učestvuje u borbama. Šteta koju može da nanese neprijateljima je zanemarljiva, ali bar ne može poginuti, a i neće vam uletati na liniju vatre dok pucate.

Zeno Clash već na prvi pogled izgleda kao nešto što je isteklo iz kičice Hieronymus Bosch-a (mešavina Rajskog vrta i Sudnjeg Dana, recimo). Sirovi i skoro nasumični pejzaži koji kao da pripovedaju sopstvenu priču, od kamenih goleti sa zemunicama, preko guste i živopisne, vekovima stare šume, davno zaboravljenog zatvora na kraju sveta, do mesečinom obasjanih rečnih obala. Modeli su fantastično izobličeni, i skoro svi više liče na antropomorfne životinje nego na ljude. Get je jedan od retkih "punokrvnih" ljudi, mada ne i najreprezentativniji primerak. Na sreću, tokom većeg dela igre mu se vide samo ruke. Posle svakog nivoa sledi međuanimacija koja nastavlja priču i vodi junake od jedne oblasti do druge.

Kvalitet muzike varira, jer se smenjuju krajnje prigodne perkusionističke deonice, i usliljene i neprilične elektronske numere. Glasovna gluma je, s druge strane, izvrsna. Izbor glumaca je fantastičan, ako izuzmemo Diedru, koja zvuči potpuno nezainteresovano.

Iako im je ovo prva prava igra (i dovršena), ljudi iz ACE Team-a svakako nisu gušteri. Pre ovoga su radili na par modifikacija za Doom, kao i jednoj igri koja iz priče dosta liči na Zeno Clash. Kada se pojavila, jedan od braće Bordeau je ostavio poruku na svim većim torrent tracker-ima, apelujući na pirate da, pošto skinu i odigraju igru, ako im se stvarno dopadne, odreše kesu. Jer, u suprotnom, neće videti ništa slično u skorije vreme, imajući u vidu da su oni mali tim koji projekte finansira iz sopstvenog džepa. S obzirom da Čileanci trenutno rade na novoj igri (Rock of Ages), verujemo da je apel urodio plodom.

Uostalom, ne kupiti ovu igru znači odreći se instant klasika. Po ceni od hiljadu dinara, dobijate savršen spoj starog i proverenog koncepta sa mogućnostima današnjice, i jedinstvenom umetničkom vizijom. Pesničenje jednostavno nikada nije izgledalo bolje na ekranu. Brza i neprekidna akcija, znojenje dlanova, škrgutanje zubima dok vas neprijatelj mučki udara s leđa maljem... Ovo je jedna od onih igara od koje rastu dlake na grudima. Količina testosterona sadržana na tom jednom DVD-u postidela bi i najokorelijeg drvoseču. Još uvek čitate? Kupite igru!

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

Sve recenzije istog autora