Burnout: Paradise

Burnout: Paradise i Need for Speed: Underground, dve igre izašle u razmaku od nepunih četiri meseca, žanrovski gotovo identične, predstavljaju i svetlu i tamnu stranu, Electronic Arts medalje. Neinventivni, poslovično opredeljeni da igraju na "sigurno", in-house razvojni timovi "elektronske umetnosti" više su nego zreli za odlazak u penziju. Mesta treba napraviti za dolazak novih snaga, poput onih iz Criterion Games-a jer ljudi očigledno znaju kako se pravi arkadna vožnja.

Burnout franšiza prvih je 100 metara u PC igračkom bazenu otplivala u stilu Michaela Phelpsa - apsolutnom dominacijom i postavljanjem domaćeg zadatka svima koji se drznu da naprave sličnu igru. Paradise City, grad u kome se odvija celokupna furtutma, ogroman je, sa jasno izdvojenim centralnim gradskim jezgrom koje naprosto vri od saobraćaja i ruralnim delom koji se lagano, serpentinama penje u obližnja brda. Realna smena dana i noći, jutarnje magle koje će vam zadavati muke usled smanjene vidljivosti, detaljnost grada koja se ne gubi ni prevlačenjem world detail slajdera u krajnji levi položaj, sve to umnogome povećava ionako izvanredan osećaj tokom vožnje.

Ceo Paradise City vam je u potpunosti dostupan odmah na početku igre i možete potpuno slobodno lutati ulicama i bulevarima u potrazi za auto otpadima (koji u ovoj igri predstavljaju ekvivalent garaža), i lokacijama na kojima se vrši popravka, farbanje ili dopuna boosta. Vozikanje gradom nije čista šminka (kao u slučaju drugog Undergrounda), već ćete se tako najlakše upoznati sa mnogobrojnim ulicama, prečicama i skakaonicama, tražiti mesta na kojima možete izvoditi specijalne skokove (nešto poput unique jumps iz GTA igara), bilborde koje treba uništiti ili se upustiti u obaranje vremenskih rekorda na nekoj od deonica (ovo poslednje daleko je zanimljivije ukoliko igrate online).

U Paradise City-ju svaka raskrsnica predstavlja novi izazov, kako reče DJ Atomica koji će vas zabavljati iz Crash FM radio stanice. Naime, gotovo svaka raskrsnica u gradu mesto je sa koga možete započeti neku od četiri tipa trka: race, stunt, marked man ili road rage. Race je naizgled najobičnija trka od tačke A do tačke B. Međutim, igra će vam definisati samo početak i kraj trase (u vidu nekih znamenitosti grada poput luke, stadiona ili opservatorije) dok je na vama da pronađete najlakši i najbrži put između njih. Upravo zato je jako bitno poznavati gradske ulice jer ova novotarija vrlo lako može postati i izvor vaših frustracija kada u odsudnom momentu promašite skretanje i ostanete bez šansi za pobedu. Nema više ulica pregrađenih nevidljivim barijerama i samo jednog puta do cilja, ceo grad sada postaje pozornica za vozačke bravure.

Stunt trke su vremenski ograničene, a cilj je sakupiti što više poena driftovanjem, vratolomnim skokovima ili vožnjom pod stunt boost-om. Preostale dve discipline su daleko destruktivnije i kod njih dolazi do izražaja upotreba servisa za popravku, jer vam doslovce mogu sačuvati glavu na ramenima. Marked man je vrsta trke u kojoj je potrebno preći određenu relaciju pritom izbegavajući nasrtanje protivničkih automobila koji će dati sve od sebe da ne stignete do cilja. Road rage je možda i najzanimljivija disciplina, gde vam je cilj slupati što više protivničkih automobila naguravanjem u objekte pokraj puta ili u druga vozila, a da kroz sve te karambole i sami ne završite kao hrpa zgužvanog metala.

Postoji još jedna vrsta trka, tzv. burning route koje su specifične za svaki model automobila. U suštini to su trke sa vremenskim ograničenjem, a nagrada je frizirana verzija dotičnog vozila. Automobila ima zaista u obilju (u igri je ukupno 79 modela), a naletećete na bukvalno sve što se kreće, od formule 1, preko nabudženih hot rodova do ogromnih monster kamiona. Njihova imena nisu licencirana, mada vizuelno podsećaju na stvarne parnjake. Zanimljivo je da napredovanjem u igri nove automobile nećete dobijati na tacni, već ćete morati još malo da se potrudite. Tokom igre oni kruže gradom, a na vama je da ih presretnete, sustignete i pomognete im da ostvare bliski kontakt sa nekim čvrstim predmetom, kako bi se preselili na otpad, tj. vama u ruke. Pored automobila, Burnout nudi uživanje i u vožnji dvotočkaša, ali je ponuda i modela i trka daleko siromašnija. Motori nemaju boost i upravljanje njima je nešto komplikovanije, posebno prilikom skretanja u oštrijim krivinama.

Pored neopisivog osećaja brzine tokom vožnje, sudari su definitivno ono što podiže nivo adrenalina u krvi. Opasni ćoškovi, razdelna ostrva, stubovi mostova i nadvožnjaka vas prosto hipnotički vuku da se zakucate u njih, mada ništa manje primamljivo ne izgledaju ni automobili koji niču iz sporednih ulica. Sudari su propraćeni usporenim snimcima gužvanja metalnih karoserija, zveckanja sitnih delova raspršenih po asfaltu i prevrtanja od kojih zastaje dah. Nakon svega nekoliko sekundi, nalickana drumska zver biće pretvorena u neprepoznatljivu masu isprepletanog metala i ugljeničnih vlakana. Posle posmatranja nekoliko ovakvih snimaka, sigurno će vam biti jasnije šta je to što uzbuđuje junake filma Crash. Puritancima će možda zasmetati što tokom vožnje nema vozača u automobilu, mada je pitanje šta bi od tog vozača ostalo nakon žestokog sudara. A takvo pitanje se ne postavlja u igri koja nastoji da se nametne najširem mogućem auditorijumu. Pored svih mogućih zezancija u igri postoji i showtime mod, u kome će vaše vozilo početi da se kotrlja postrance niz ulicu, rušeći sve na šta naleti. Cilj je nanizati što više automobila i, naravno, napraviti što više štete.

Muzika je takođe na najvišem nivou, i još od ranih radova vankuverskog EA studija nisam čuo bolji soundtrack u jednoj ovakvoj igri. Za nekoga sve, za svakog ponešto - bila je deviza koje su se držali momci iz Criteriona, pa tako za sve veterane sviraju Guns`n`Roses, Faith No More, Soundgarden i Depeche Mode, za mlađariju Avril Lavigne ili N.E.R.D. a za sve one koji nisu imali prilike da ih slušaju uživo jer su bili mali, tu su Beethoven, Chopin, Mozart i ostali klasici. Bogatu plejlistu upotpunjuju još i instrumentali iz prethodnih Burnout igara. Jedina zamerka bi se mogla uputiti nepostojanju opcije za nasumično puštanje pesama, pa ih morate slušati po redu. Ostale zamerke odnose se na zaista loše odrađene menije, koji su teški za snalaženje, što je posledica konzolnih korena igre, i žal zbog otaljanog ubacivanja motocikala u igru.

U vremenima kada se PC igračka scena nalazi u nemilosti velikih izdavača igara, tobože zbog gubitaka usled piratizovanja, lepo je videti da se jedan gigant odluči da igru koja je slavu stekla na konzolama, konačno podari i ljubiteljima igranja pomoću miša i tastature. A još lepše je videti da je taj dar jedna lepo upakovana i zaokružena igra uz koju ćete zasigurno provesti sate dobro se zabavljajući, čak i ako arkadne vožnje nisu vaš fah.

Autor teksta, Darko 'DeCoy' Mihoković, saradnik je bloga Igrorama od novembra 2009. godine.

Aktivan je saradnik mesečnika "Svet Kompjutera" od juna 2007. godine do danas, te recenzent i prevodilac na sajtu Abandonia.

Sve recenzije ovog autora