Vizati, recenzija

Vizati je logička igra portugalskog tima Different Pixel. Na njoj su radili programer David Amador i umetnica Rita Silva, uz pomoć Pedra Ksavijera, kompozitora. Vizati je objavljena za PC, ali će vrlo ubrzo dobiti iPhone verziju. Najveća vrlina joj je to što su uspeli da naprave originalnu igru. Neizbežno je prepoznati neke uzore i načela kojih se drži većina logičkih, ali za razliku od Bejeweled-a i Zuma-e koji u jednom ili drugom obliku postoje već decenijama, Vizati je jedinstvena. Zagonetke su ručno postavljane, te igrač (u Story modu) ne zavisi od sreće, kao u drugim igrama, već isključivo od mozganja.

Vizati najviše hvale zbog muzike i grafike. S jedne strane, melodije su zaista delo sposobnog kompozitora, a njihovo nenametljivo pretapanje predstavlja dobru zvučnu zavesu. S druge strane, muzika u igrama koje se igraju satima nikad ne može biti dovoljno zanimljiva. Kompozitor je uspeo da sastavi neku vrstu sočne i mekane arije koja golica čula u početku, a kasnije se nežno utopi u podsvest. U dizajnerskom delu, igra je podeljena na izgled zagonetalice i pozadinski svet. Dah svežine igre Vizati upravo je animirana priča koja se odvija u pozadini. Na podlozi od nežnih oblaka i zelenila naslikanih u stilu vodenih boja, nalaze se drvenim bojicama nevešto iscrtani junaci. Devojčica Julie, dečak Piter i njihov pas Ben. Kvalitet grafike je u ljupkosti crteža koji stilom podseća na dečije. Kao zaokružena celina, igra ostavlja jasan utisak umetničkog dela.

Kao što naslućujete, igra je podeljena na Story i Arcade modove. Priča se odvija u pozadini dok rešavate zagonetke i ne zavisi od uspeha ili neuspeha. S prelaskom nivoa otvaraju se novi skečevi. Zaplet je na ivici besmislenog. Devojčica i njen pas pronalaze Vizati – kameno čudo koje lebdi. Curica zove dečaka. On doziva policajca, a ovaj pak ludog naučnika. Doca zaključuje da je Vizati neka vrsta elektromagnetne pojave "tankih multimaterijskih slojeva". Na kraju dolazi brektava mašina i nakon pedesetog nivoa, iznenada – čiča-miča-gotova-priča. Šteta, jer zamisao da se dramska radnja odvija uz rešavanje zagonetki otvara mnoge mogućnosti. U arkadnom modu cilj je obaviti zadatke i ići dalje. Nema zapleta, nema ni pozadinskog pejzaža, već samo apstraktni prelivi boja koji verovatno predstavljaju oblake.

Način igre je isti u Story i Arcade modovima, ali su ciljevi i prepreke različite. U Story modu, prvih pet nivoa služe kao uvod u igru. Zagonetalicu čini kameni okvir sa nepomičnim sivim pregradama i šareni kvadratići koji poštuju silu gravitacije i pokretni su. Saznajemo da se vizati-kocka, kako junaci igre nazivaju okvir zagonetke, može rotirati u levu i desnu stranu, može se okrenuti naglavačke, a možete je ćušnuti pri čemu se svi elementi pomeraju jedno polje u stranu. Cilj je da se uklone šarene kockice tako što će se spojiti u niz od tri, tako da im se bar jedna stranica dodiruje. Prepreka je ograničen broj poteza. Neophodno je dobro razmisliti kojim redosledom ćuškati, okretati i preokretati vizati-kocku. Glavnu mozgolomiju predstavlja zamišljanje izgleda zagonetke kad se obrne oko vodoravne ose, jer je to za ljudsko opažanje najneuobičajenija radnja. Prelazak nivoa donosi više različitih boja, veći broj elemenata i neznatno veći broj dozvoljenih poteza. U Arcade modu prepreka je vreme. Sa leve strane je postavljen zadatak, koliko nizova određene boje treba sastaviti, s desne je merač koji sabira kombinacije, a na raspolaganju je dvadeset pet sekundi za jedno spajanje. Kad se tri, četiri ili više kockica spoje, u vizati-kocki nastaju novi elementi. Oba moda imaju stepenasto postavljeno otežavanje uslova, tako da se na svakih pet nivoa dodaju novi detalji kao što su nova boja ili novi način bodovanja.

Na stranu dobro osmišljene i ručno rađene zagonetke. Pohvale i za arkadni mod koji zaista može biti izazovan. Igra očito nije predviđena za igrače koji su uz  računar proveli detinjstvo. Vizati sam prešao za manje od sat vremena, ne uprežući punu pažnju. Ne znači da sam genije za logičke igre, jer sam logičan koliko i Dalijeve slike, već da je igra veoma jednostavna. Zašto bi iko nabavljao igru čiji je rok trajanja sat ili dva? Grafika i muzika su ljupke, ali ne bih igru kupio samo zbog njih. Priča je bezvezna. Vizati ostavlja utisak onih plastičnih polulopti koje kad promućkate na idiličnu scenu počinje da pada sneg. Sve je sjajno, ali nekorisno i ne drži pažnju. Međutim, postavlja se pitanje kome je Vizati namenjena?

Industrija igara uvela je izraz casual player da bi razlikovala 'ozbiljne' igrače od... neozbiljnih? Eto recimo, Walker tuguje za Arcanum-om, Ketchua neće da takne bilo šta osim avantura, meni su na desktopu Civ 4, Alien Invasion, Hearts of Iron III, Victoria II, Ship Simulator Extremes, DOSbox, Jagged Edge, a ništa nisam odigrao već danima... gde je tu ozbiljnost? Za to vreme naš kolega Ćimi pika Zumu i Peggle satima. Aha, znači neke igre su hard core, a druge su casual. Vizati svakako spada u casual igre i verujem da će obradovati tetkice, curice i nežne dušice grafikom i muzikom, umetničke duše svih vrsta zbog dodira muza, umorne menadžere koji u povratku kući sivilo grada otopljavaju Vizati-svežinom sa iPoda, penzionere kojima prija spori ritam igre, postmodernističe pojedince koji će se diviti hrabrosti portugalskog tima i sve one kojima je i Space Invaders prekomplikovan, koji će rado vrteti miša zabavljeni što se zagonetalica okreće baš kao da ste je prstom taknuli. Za ove prethodne, Vizati nema nikakvu vrednost. Za ove potonje, može biti oaza.

A vi? Da li ste casual ili hard core? Šta mislite da li danas postoji jasna razlika između ova dva tipa igara? Da li u tome vidite otrovni uticaj konzola? Ili globalno zaglupljivanje? Možda tužnu činjenicu da nam je pažnja svima toliko rasuta da sve više ličimo na veverice na kokainu? Da li ste toliko mator igrač da možete imenovati igru koja je preteča Vizati-ja ili ste kao i mi zapanjeni njenom jedinstvenošću?

Kopiju igre za testiranje ustupio GamersGate

Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Novinar je mesečnika "Gameplay" od januara 2006. godine, a glavni i odgovorni urednik od januara 2010. godine. Bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.

Sve recenzije istog autora