Naslov igre Amnesia: The Dark Descent bukvalno opisuje radnju. Naime, glavni lik pati od amnezije, a igra prati njegov mračni spust. Ne tvrdimo da je to loše, ali ipak više volimo naslove sa malo više misterije (znate ono, kada konačno završite prvi Dark Fall, pa kažete sebi "Aha, nisu mislili na mrak koji pada"). Postoji godišnja mera horor-igara koje mogu da odigram bez posledica po nervnu strukturu, i uglavnom su posredi avanture. Lakše je podneti stravu i užas kada se stalno podsećate da ništa ne može da vam se desi. Prošle godine kvotu su ispunile igre trilogije Dark Fall, od kojih su mi dve već dobro poznate, te je zapravo samo treća bila opasna po mentalno zdravlje. Ove godine u planu su bile Bracken Tor, Asylum i Lost Crown 2 (ako se pojavi). Amnesia se poprilično kasno pojavila na radaru, i iako smo znali da je prave autori serijala Penumbra, nisamo očekivali previše. Ispostavilo se da će vas Amnesia naterati da se uneredite, progorite rupu na tepihu cigaretom i slomite naslon stolice na kojoj sedite. Istovremeno.
U ulozi ste Danijela, arheologa iz Londona, koji se tokom uvodne animacije tetura hodnicima Brenenburškog zamka, upinjući se da ostane na nogama, i ne zaboravi. Senka ga lovi, učinio je nešto strašno. Uprkos naporima da ne zaboravi to što zna, pamćenje mu popušta. Nešto kasnije, budi se na hladnom kamenom podu. U susednoj sobi nalazi pismo koje je napisao sebi, znajući da će možda od šoka sve zaboraviti. Pismo mu govori da mora da se probije do Svetilišta u zamku i ubije Aleksandra. Iako nema pojma ko je Aleksandar, niti zašto da ga ubije, odlučuje da veruje "sebi", i potraži Svetilište.
Tokom istraživanja napuštenog zamka, Danijel će nalaziti stranice istrgnute iz dnevnika koji je nekada vodio, ali i razna druga dokumenta, koja će mu davati uvid u događaje koji su se odigrali u bliskoj prošlosti. Prisetiće se mnogih razgovora koje je vodio sa Aleksandrom, koji će mu, zajedno sa prizorima na koje bude nailazio, polako dati odgovor na pitanje zašto Aleksandar mora da umre. Priča je fantastično napisana, i još bolje predstavljena. Otkrića nailaze u talasima koji gotovo da sustižu jedan drugog. Naravno, Frictional Games nije ni prvi ni poslednji studio koji se odlučio da radnju prikaže kroz dokumenta i prisećanja, ali su svakako napravili dobar izbor.
Što se tiče žanrovskog opredeljenja, Amnesia: The Dark Descent je horor preživljavanja. Šta ga razlikuje od većine igara iz istog obora, pitate se? Za početak, pogled iz prvog lica. Očekivano, ovo značajno pomaže da se igrač uživi u ulogu nesretnika. Međutim, najznačajnija razlika leži u tome što Danijel ne može da se bori protiv monstruma. Zamkom lutaju razne spodobe (ne i mnogobrojne), a jedina šansa koju Danijel ima jeste da beži i skriva se u mraku. I tu, naravno, postoji začkoljica. Skrivanje u mraku polako izluđuje protagonistu, ubrzava mu rad srca i disanje, zamućuje vid, a neretko i tera igrača da pauzira da bi promenio donji veš.
Da se cela igra ne bi svela na bauljanje po mraku i vrištanje, ubačene su i zagonetke. Nemojte očekivati izazov, jer su posredi jednostavne mozgalice inventarskog tipa, ustaljene u žanru (ključ plus vrata, pajser plus zaglavljena vrata, itd.). Tu su i prostorni problemi, koji uključuju oslanjanje na predmete iz okoline, poput stolica, sanduka, kamenja i sl. Interakcija sa objektima vrši se pritiskom i držanjem levog tastera miša, te pomeranjem u željenom smeru. Desni taster koristi se za snažnije bacanje predmeta koji se trenutno nalazi u rukama glavnog lika. Shodno tome, vrata se otvaraju pritiskom na levi taster miša i povlačenjem ili guranjem, zavisno od strane na koju se otvaraju. Ova lepo osmišljena ideja doista pomaže u uživljavanju u igru, ali izuzetno ide na nerve kada treba odvrnuti/zavrnuti ventil, okrenuti čekrk ili uraditi bilo šta što zahteva kružne pokrete mišem.
Na samom početku igre, naći ćete fenjer koji će vam nedugo zatim postati najbolji prijatelj. Savetujemo vam da ga oprezno koristite, jer srče ulje. Na sreću, to nije jedino osvetljenje na koje ćete moći da utičete. Veoma često, nailazićete na "upaljače", kojima možete potpaliti baklje, sveće i uljane lampe koje stoje maltene na svakom ćošku. Nažalost, ulja za fenjer i upaljača ima u veoma ograničenom broju.
Inventaru se pristupa pritiskom na taster TAB. U okviru zasebnog ekrana koji se otvara vide se i Danijelovo fizičko i mentlno zdravlje, predstavljeni sličicama srca i mozga, sa kratkim opisom. Sa istog ekrana je moguće pristupiti i dnevniku, koji sadrži beleške i dokumenta koja se pronalaze tokom igre, kao i spisak zadataka koje treba obaviti da bi se napredovalo. Već smo pominjali da stajanje u mraku nepovoljno utiče na psihu. Pored toga, mentalnu sliku mogu pogoršati duže gledanje u karakondžule koje besciljno lutaju okolo, ali i skriptovani događaji kao što je promaja koja zalupi vrata, svetlo koje naprasno nestane, ili potresi. Izbegavanje nervnog rastrojstva se izvodi rešavanjem zadataka (osposobljavanje lifta, otključavanje vrata). Fizičko zdravlje narušava, logično, bliski susret sa stanovnicima zamka. Moguće ga je popraviti biljnim napicima koje ćete nalaziti s vremena na vreme. Međutim, kako pogibija ne nosi gotovo nikakve posledice, nema potrebe žaliti za zdravljem. Kada vas se zlotvori dočepaju, igra će vas vratiti na poziciju malo pre nemilog događaja, a autori tvrde da se svaki put kada poginete nešto u igri izmeni. Doduše, mi nismo primetili nikakve značajnije promene.
O izgledu nema mnogo šta da se kaže, s obzirom da ćete češće biti u mraku (ili polumraku) nego na svetlu. Dvorac je, ipak, izuzetno dobro dizajniran i ukrašen. S jedne strane, tu su prostorije za stanovanje, sa prelepim lusterima, slikama, tapetama i ćilimima. S druge, memljivi podrumi sa škripavim drvenim podovima, ubuđalim kamenim zidovima i teškim hrastovim vratima. Sve odiše šmekom devetnaestog veka.
Dizajn zvuka je fenomenalan. Vapaji iz daljine, zavijanje vukova u šumi, bat koraka, zviždanje vetra kroz pukotine, sve je veoma uverljivo i profesionalno odrađeno. Glasovna gluma je sjajna, iako su Danijel i Aleksandar maltene jedini koji išta govore. Dikcija glumaca je odlična, a boje glasa savršeno odgovaraju ličnostima plašljivog ali odlučnog Danijela i zastrašujućeg Aleksandra (da ne znam da je preminuo pre par godina, mogao bih da se zakunem da potonjeg igra Tony Jay). Muzike ima veoma malo, svega par vrsno komponovanih melodija koje označavaju utočišta.
Sada ostaje samo jedno pitanje - da li je ovo igra za vas? To zavisi isključivo od toga da li volite da se plašite ili ne. Igra je u svakom pogledu odlična. Priča je izvanredna, atmosfera jeziva da jezivija ne može biti, a produkcija je na najvišem nivou. Tako da, ako ste ljubitelj horora, spremite petnaest evra i pozamašnu količinu čistog donjeg veša, pa navalite. Ja idem da popijem šaku lekova za smirenje.
Ono što nas zanima jeste da li vi volite horore? Da li ste mazohisti poput nas, i nastavljate da igrate ovakve igre, uprkos krvnom pritisku koji vas moli da prestanete? Da li uopšte imaju uticaja na vas? Ili ih možda izbegavate, iz zdravstvenih razloga?
Kopiju za testiranje ustupio Frictional Games.
Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.
Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Od juna 2010. godine radi kao jedan od autora tekstova za emisiju PlayGames. Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.
Sve recenzije istog autora
Tako ti i treba kad si sumnjao u Frictional games, dabogda dve stolice slomio sledeci put kad budes sumnjao u njih! :) Ozbiljno bre, ljudi su best of the best.
OdgovoriIzbrišiInteraktivnost+strah, su perfektna kombinacija, kad dizajneri imaju pozitivan IQ, je li. Da bi horor bio efikasan mora biti inteligentan i nepredvidiv, sto average mainstream Dzo ne ume da osmisli. Dead space, doom 3, nema to veze sa hororom.
Najbolja stvar kod interaktivnog horora nije to sto prozivljavas strasne scene, vec sto si ti taj koji mora da gura napred, cak i kad je najstrasnije, umesto da sklonis pogled dok protagonista filma ulazi u tamu. Sad sam se pustio liftom, stigao do ulaza u zatvor, uf, nije mi svejedno, ako cemo iskreno...
Sto se ove igre tice, pefrektno strasan horor sam ocekivao, ali ovaku predivnu grafiku nisam. Kako im je to uspelo? Njih valjda petoro koliko sam cuo je pravilo igru. Jebote, Indie igre ce poceti da bolje izgledaju od mainstream igara.
Bah, naravno da izgleda strašno kad sve gledaš kroz "masku za varenje"... Igraj na širokom ekranu :P
OdgovoriIzbrišiLM, rekoh pre, mene je u uživljavanju ometalo stalno isterivanje iz uloge, ne sviđa mi se što mi igra otima kontrolu i podseća da to nisam ja... Al' kako videh da je to zasmetalo samo dvojici nas na celom netu, onda verovatno ostalima to nije problem.
@Goodlikesweeper: Pa nisam sumnjao, samo se nisam nadao. Previše puta sam bio povređen. :D
OdgovoriIzbrišiKad spomenu grafiku, ponovo su pravili svoj engine. A indie igre već izgledaju bolje od mainstream igara, jer se potonje prave uglavnom na isti kalup (braon kalup).
@Walker: Da li sam se ja samo uživeo u igru pa nisam primetio, ali imam utisak da se to dešavalo veoma retko.
Не знам за вас али мени је игра, мало је рећи легла. Подсетила ме је на Пенумбру. Само, тамо је бар било мапа по зидовима.
OdgovoriIzbrišiОсећај безнађа и беспомоћности је погођен. Није баш пријатно када се навикнеш на шутере, па онда почнеш ово. Све скролујем тражећи сачмару.:)
Zvuci i izgleda bolesno.....jeeeee idem da igram.
OdgovoriIzbrišiOvo sam uspevao da igram u sesijama od po sat vremena, ne više. Svaka im čast na tome, znaju da naprave pravu survival-horor igru. Što se tiče priče, nije mi ništa posebno, nije me vuklo (kao u Penumbri recimo) da vidim šta je bilo na kraju, a i kraj je zbrzan. Zbog toga mi je Penumbra sveukupno bolja od Amnezije.
OdgovoriIzbrišiMašinu za svinje neću nabavljati...