Neprijatan osećaj zarđalosti probudio se u meni iznenada. Krkljanac na ekranu pratio je uzaludan napor mog uma da poveže osam tastera na upravljaču sa morem krvavih poteza u igri. Pritiskao sam ja njih, nešto se jeste dešavalo, ali odsustvo tečnih pokreta i bilo kakve ideje iza slučajnih kombinacija bilo je više nego očigledno. Šta sam pokušavao da igram? Shank demo na Steamu, navučen Ketchuinim tekstom od pre par dana. Ostavimo po strani kako me je tek Steam razmazio time što sam nabavlja i instalira zakrpe, obezbeđuje multiplayer servere i brine da lako pronađem društvo za igranje u svakom trenu.
Sećam se vremena kada sam znao napamet gomilu fatality poteza za igru Mortal Kombat 3. Bilo je to drugačije vreme, kada se grupno odlazilo u igraonice i čekalo u redu za slobodnu Sega konzolu. Kada se igralo nešto drugo ako su jedina dva kertridža sa MK naslovima već zauzeta. Kada nismo ni znali da je moguće igrati sa nekim ko ne sedi pored vas sa upravljačem u ruci. Danas sedimo za svojim stolovima, okruženi probranim hardverom i ne čekamo ništa i nikoga. Igramo kada nama to odgovara, šta nam odgovara i koliko želimo. Problem? Previše intelektualnih naslova vremenom uništi nekada savršenu oko-ruka koordinaciju. Mnogo vremena provedenog u MMO okruženju uništi strpljenje za čitanje pravih quest-ova. Suviše ubijenih zombija učini da zaboravite da u nekim igrama niste jedini sa oružjem.
Ne znam za vas, ali sjajni timski naslovi poput L4D ostavili su me potpuno nepripremljenog za recimo Day of Defeat Source. Navikao sam na to da ostatak družine čuva moja leđa. Veoma je teško vratiti se u prepotopski „svako za sebe“ mentalitet, gde ljudi jurišaju bez glave jer ih ima mnogo pa u opštem haosu nema strogog lanca komande. Da, ni ta igra ne treba da se igra tako i dobro organizovani timovi lako odnose pobedu, ali to ne menja činjenicu da se najčešće igra baš tako, bez ikakve organizacije ekipa. Niti dozvoljava da se leno šetamo i čekamo da zombiji priđu, pogodimo ih pumparicom iz blizine i dičimo se visokim procentom headshot-ova. U ratnim igrama meci stižu sa svih strana. Protivnik može biti na krovu, iza drveta, iza barikade, u senci... Ne morate ga ni videti. Dovoljno je da on vidi vas.
RPG? Neki dan sam shvatio da me mrzi da igram ToEE. Jednostavno, zahteva previše vremena i truda. Postoje mnogo brži i jednostavniji načini da se čovek zabavi između obaveza. Grotesque Tactics? Nema glasovnu glumu! Ne želim ni da nabrajam dalje. Za sve krivim Mass Effect i Witcher-a, te svakako MMORPG bandu.
Vratimo se na Shank. Svakako, do polovine nivoa počelo je sve da se sklapa u vizuelno lepšu sliku. Sve češće bih uspeo da uhvatim dva do tri protivnika u pištolji-nož-motorka kombinaciju, podignem množilac preko deset i izbegnem da mi i malo obore životnu energiju. Međutim to ne menja činjenicu da su moje „gamepad veštine“ daleko ispod onih iz vremena pre no što sam se srodio sa mišem. Strategije, potezne strategije, avanture, pucačine, MMO i RPG igre odavno su iz mog sećanja izbrisale tabačine i slična ostvarenja. Sad vidim da sam i sa mišem previše opušten. Da nisam u formi. Može se slobodno reći da sam razmažen igrama čiji autori su napustili te principe klasične igračke mehanike.
Međutim, treba li da mi bude krivo? Koliko zapravo igara poput Shank-a dobijemo godišnje? Jednu u pet godina? Deset? Ok, red je da njeno igranje zahteva malo privikavanja, jer takvih naslova na računaru jednostavno nema dovoljno. Što se tiče DoD, istina je da njegova mehanika jeste prevaziđena. Nije reč samo o L4D2 ili TF2, već i o besplatnom ostvarenju Enemy Territory, čije su mape prostranije, misije složenije, a čak i klase dovoljno različite, tako da igrač nema osećaj da igra CS u okruženju drugog svetskog rata. Sve to ne sprečava igru da često bude veoma zabavna, ali govori dosta o nama igračima, koji smo otišli dalje, pronašli bolje.
Jesmo li razmaženi današnjim intuitivnim rešenjima, interaktivnom pričom, sjajnom glasovnom glumom, mimikom lica i ostalim opčinjavajućim grafičkim efektima?
Svakako...
Svakako...
Međutim, igrali smo toliko gluposti tokom svih ovih godina, da smo i te kako zaslužili da budemo malo maženi i paženi, pa što da ne i - razmaženi.
Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima:
Enemy territory je dobar zašto što bukvalno prislijava ljude na timski rad. Primera radi mapa na kojoj se osvaja bunker sa obale. Ukoliko običan vojnik ne uspe dovoljno dobro da pokrije "mutraljezom" deo iznad rampe tako da snajper može da se pozicionira naspram bunkera sa nemačkim MG42, snajperista je mrtav i ne može da pruži zaštitu inženjercima koji montiraju rampu da bi obični soldati prešli preko nje i napali bunker sa mutraljezom :) Po tom pitanju igra stvarno briljira i ako se neki šaban odluči da igra svoju igru odmah se oseti u celom timu koji ga i više nego radosno kick-uje :D
OdgovoriIzbrišiNisu samo "glupe" igre u pitanju. Sa odrastanjem dolaze potpuno nove obaveze koje te realno sprečavaju da se više posvetiš igrama. A neke igre jednostavno traže konstantnu pažnju. Kako možeš da igraš ToEE ako imaš svaki treći dan po sat-dva na raspolaganju? Nije to FO3 gde sve poene krneš u guns i rokaš... 15 minuta potrošiš razmišljajući da li da uzmeš 2x Magic Missile ili Magic Missile + Melfs Acid Arrow, Flail ili Morning Star proficiency... Usled obaveza napraviš dužu pauzu od nekih 10-ak dana i kad sedneš ponovo da igraš prosto ne znaš gde si stao.
OdgovoriIzbrišiZato ti je lakše da uveče sa društvom opičiš L4D i tako spržiš tih nekoliko slobodnih sati, nego da lupaš glavu oko nekih tamo D&D pravila ;) Upravo iz tog razloga nisam završio letos započetu partiju NWN2.