Just Cause 2, recenzija

Zamislite spoj serijala GTA i igre Far Cry. Sad dodajte malo James Bond-a i dosta zastrašujuće loše glasovne glume. Šta ste dobili? Odgovor je prost – Just Cause 2. Igra baš tako izgleda i „miriše“ na prvi pogled: kao veštački spoj, smućkan u tajnoj labaratoriji nekog razvojnog tima. Međutim, Avalanche Studios uspeva pozitivno da nas iznenadi, jer krajnji rezultat uopšte nije loš. Štaviše, posredi je sasvim solidna igra u kojoj se, ako joj tu i tamo progledamo kroz prste, zaista može uživati. Možda će vam se u prvi mah učiniti da su sve misije slične, da je majmunisanje po drveću smešno i potpuno nepotrebno, a sistem čuvanja pozicije očajan. Sve je to istina u neku ruku. Međutim, kada vas sa svih strana opkole vojnici koji jure strane plaćenike (to ste vi, tj. glavni junak) kroz džunglu, za razliku od GTA vi nećete gledati da se sakrijete podvijenog repa, već ćete pokušati da izazovete što veći haos. Zašto? Zato što je to najbolji način da nabavite helikopter!

Priča podseća na trećerazredni ratni film snimljen tokom osamdesetih godina, osim što u glavnoj ulozi nije nabildovani belac sa tamnim cvikerima, već sasvim prigodno 21. veku, hispano-amerikanac Rico Rodriguez. On je veoma uspešan operativac tajne organizacije koja se bori za interese svoje države širom sveta. Ovoga puta, njegov zadatak je da se ubaci u, za potrebe igre izmišljenu, ostrvsku državicu Panau. Tamošnji predsednik nedavno je ubijen, a za diktatora se postavio njegov krvnik i rođeni sin. Štaviše, vaš mentor, koji je bio zadužen za nadgledanje stanja na ostrvima, nestao je sa radara i prekinuo svaku komunikaciju sa agencijom. Dakako, glavešine su postale nervozne. Zato i šalju vas, najboljeg od najboljih, da pronađete svog starog učitelja i „ohladite“ ga.

Na žalost, ova „Apokalipsa danas“ ne počinje u hotelskoj sobi, sa pištoljem i samoubilačkim mislima, već u helikopteru zasutom protivavionskom paljbom. Vaš kolega ispada napolje, zajedno sa memorijskim karticama koje mogu da odaju ceo plan operacije neprijateljima, a vi ćete, šta drugo nego – skočiti za njim. Da, od prvog trenutka ovaj naslov igra na kartu avanture „veće od života“. Skakanje iz helikoptera ubrzo biva zamenjeno skakanjem sa solitera i radarskih tornjeva, sabotiranjem tajnih postrojenja i uništavanjem čitavih divizija vojske odjednom. Ipak, ni u jednom trenutku nećete se osećati previše nadmoćno, jer igra ima načine da vas ograniči i natera da pazite šta radite. Na primer, u zahtevnijim misijama pratiće vas nekoliko kompjuterski vođenih likova. Od njih često nema nikakve pomoći, ali među njima uvek postoji NPC koji ne sme da pogine a koji je – vaša odgovornost.

Ostrva koja sačinjavaju državicu Panau zaista su prekrasno smišljena i modelovana. Možete se voziti satima, dok svet oko vas menja geografska obeležja, a da vam ne nestane puteva. Čak i kada više nema staze, moguće je ploviti morem do obližnjih naftnih platformi ili podvodnih laboratorija, leteti kroz vazduh ili jednostavno planinariti, šetati... Prekrasne peščane plaže prerastaju u tropsku šumu, koja opet prelazi u brdovit teren ispresecan asfaltiranim i nasutim putevima, iznad kojih se uzdižu brda i snegom prekrivene planine. Ništa od toga nije za ukras, pa je tako moguće navući „gvozdene cipele“ i prepešačiti od pomenute plaže sve do najvišeg vrha u državi. Svakako, mnogo je jednostavnije upotrebiti helikopter ili čak avion. Njih možete pronaći na civilnim i vojnim aerodromima, dok su mnogo češći automobili i motocikli. Drumska prevozna sredstva cirkulišu putevima širom ostrva, čineći ga tako živim i stvarnijim. Planinski putevi su pusti, gradske ulice odlikuju se prepoznatljivim gužvama, vozači trube, dovikuju, ali i paze na propise.

Ipak, to rajsko okruženje krije politički pakao. Pored diktatora koji kontroliše vojsku, policiju i medije, postoje još tri grupe ljudi namerenih da postanu vlast umesto vlasti. Posredi nije demokratska opozicija, već su to kriminalne grupe koje švercuju drogu, ispiraju mozak urođenicima ili se poigravaju komunističkom ideologijom, dok zapravo rade za neku nepoznatu silu spolja. Vaš zadatak će, iz nekoliko razloga koji će se u toku igre menjati, biti da radite za sve njih i postanete nezamenljiv član svake zasebne organizacije. Od vođa ovih paravojnih formacija dobijaćete zadatke usmerene protiv vlade, a njihovo uspešno izvršavanje širiće haos u državi i otvarati vam nove agencijske misije, nova vozila, naoružanje i slično. Ove predmete zarađenim novcem kupujete na crnoj berzi, a moguće je i unaprediti ih sakupljanjem dodataka koji su skriveni svuda po ostrvima. Šverceri mogu da vas prebace helikopterom na destinaciju po želji, ali samo ako ste je već pronašli u igri, tj. otključali na karti.

Misije su veoma slične i svode se uglavnom na osvajanje vojnih utvrđenja za račun neke od frakcija, a zarad širenja uticaja i kontrolisane teritorije. Tu su i otmice političkih protivnika ili važnih svedoka, sabotaže naftovoda, satelita, TV stanica i slično. Nešto raznovrsnije su agencijske misije, koje se otključavaju kada haos pređe određenu grancu. Prelaskom tih zadataka otkriva se priča, pa u njima često dolazi do naglih (iako očekivanih) obrta. Najveći problem u svim misijama predstavlja retardiran sistem snimanja pozicije, kojeg se Eidos drži kao pijan plota već više od decenije. Naime, igra koristi sistem automatskog čuvanja na unapred određenim mestima, što najčešće znači da ćete u slučaju smrti morati da ponavljate celu misiju. Neki duži i zahtevniji zadaci imaju više od jedne kontrolne tačke za čuvanje napretka, ali najčešće će se takva tačka naći na najgorem mogućem mestu.

Ipak, ako malo razmišljate i koristite zaklone, teško da ćete uopšte ginuti na normalnom nivou težine. Razlog tome je što se zdravlje glavnog junaka oporavlja dok se nalazi u zaklonu, a Rico je kadar brzo "stići i uteći" zahvaljujući konopcu sa kukom, koji ćete koristiti češće nego agent 007 skupa odela. Na sreću, izigravanje Tarzana veoma je zabavno, a često omogućava daleko brže putovanje „popreko kroz šumicu“, nego truckava vožnja okolnim putevima. Najveća mana igre su međuanimacije, u kojima pokreti i mimika likova nisu usklađeni sa glasovnom glumom. Još gore, dijalozi zvuče očajno, a glumci su se toliko trudili a dočaraju američkim igračima „egzotične akcente“, da će vas naterati da isključite zvuk i čitate sa ekrana o čemu je reč. Igru spašava puka širina geografskog prostora na kojem se odvija, a samim tim i bezbroj mogućnosti za samostalno organizovanu zabavu (čitaj: lutanje i uništavanje). Ne bih preporučio da platite punu cenu, ali ako naletite na popust, slobodno je nabavite.

Nikola Bulj