Europa Universalis: Rome Gold, recenzija

U svet igara zaista jesam ušao kroz igre taktike i strategije. Nisam počeo da ih igram zato što sam vrstan general. Bože sačuvaj! Ta, pitajte ikoga ko je protiv mene igrao bilo koju ratnu igru. Dokazani sam pacer i najprostiji kaplar kad je ratna veština posredi. Strategije sam zavoleo zbog ljubavi spram istorije. Pokrenem igru pa onda gledam koliko su je približili istorijskom izvoru, tražim da li mogu nešto novo da naučim, da li ima neka pojedinost koju sam propustio, kako su ovaj ili onaj istorijski uticaj pretvorili u pravila. Na starom dobrom ZX Spectrumu, ova "igra" poređenja prošlosti sa računarskom simulacijom bila je prilično siromašna i svodila se na proučavanje opštih okolnosti pojedinih okršaja, saznavanje o jedinicama (na primer, nisam ni znao da je u operacijama u severnoj Africi učestvovala Poljska nezavisna karpatska streljačka brigada – dok nisam odigrao Desert Rats). S razvojem tehnologije i prelaskom na sve usavršenije PC-računare, razbuktavala se i moja strast prema ratnim igrama svih vrsta. Zato u Paradox Interactive gledam s velikom ljubavlju jer njihove strateške igre vrh su evolucije i san svakog istoričara.

Europa Universalis: Rome predstavlja veoma zanimljivu simulaciju antičkih društava. U ovoj igri uživaće ljubitelji rimske republike i njenih savremenika. Igrači kojima se dopao serijal Europa Universalis mogu da se razočaraju, zato što mapa u igri EU: Rome pokriva samo područje od Heraklovih stubova, uz priobalje severne Afrike (Numidija), do Parte i obale Kaspijskog jezera, pa jedan deo obale Crnog mora, zatim preko Karpata, malo iznad Dačije pa do Baltika, obala Danske i Škotske na severu. Veoma mali komad sveta, dakle u poređenju sa ostalim igrama serijala. Osim Rima, Kartagine, Egipta, maloazijskih satrapija, grčkih državica te galskih i tračkih plemenskih saveza, Ilirije i Dačana, nezaobilaznih Pikta, Hibernjana i drugih britskih plemena, tu su još i Luzitani i dva keltoiberska plemena. Sve u svemu, pet-šest velesila, a vrlo malo država koje mogu da im se odupru. Ostatak Evrope predstavljaju divlje teritorije koje civilizovane države mogu da kolonizuju, pod uslovom da prethodno unište varvare. Osim što je izbor igrivih društava sužen, mapa je mala, a praznjikava, tako da je tok igre daleko sporiji nego u ostalim igrama iz Paradox-ove ponude. Kako se antička politika vrti oko Sredozemlja, dolazi do pomalo apsurdnih prilika oličenih u pošalici, "malo jezero, a puno krokodila." Usled takve postavke, posle izvesnog vremena ceo svet će biti obuhvaćen ratom koji manje-više ne posustaje do kraja igre (tzv. Cascading wars).

Šta je onda toliko zabavno u ovoj igri i zašto bi u njoj iko uživao? Možda zato što omogućava da se oprobate u ulozi vođe plemenskog saveza, kralja antičke države ili dobrog duha republike. Samim tim u jednoj dobijate gotovo tri različite igre. Možda zato je Rome dublja simulacija od drugih igara iz serijala Europa Universalis. U ovoj igri, naime, osim uobičajenih zadataka kao što su jačanje privrede, izgradnja vojske i snalaženje u društveno-političkom okruženju postoje novi zahtevi.

Stanovništvo je raslojeno na tri klase; građane, oslobođenike i robove. Početna postavka zavisi od kulture; u grčkim državama građana ima gotovo 40% dok je u drugim zemljama odnos bliži po 30% u svakoj klasi. Građani daju poene za istraživanje novih tehnologija. Oslobođenici (Freedman) daju ljudstvo za rat, a robovi su kičma privrede i od njih zavisi veličina iznosa poreza. Zadate vrednosti moguće je kroz vreme skrenuti u željenom pravcu. Ako oslobodite previše robova, imaćete više vojnika, ali manji priliv novca. Ukoliko date široka građanska prava steći ćete tehnološku prednost, ali ćete imati smanjen broj regruta, kao i manje prihoda. Ovde jasno možemo videti kako se dodiruju istorija i simulacija. Egipćani i Spartanci imali su ogroman broj robova u odnosu na broj građana i vojnika. Kod galskih plemena najveći deo stanovništva bio je vojno-sposoban. Rimljani su društvo temeljili na građanstvu, zbog čega su neprestano i ratovali kako bi osvajanjima proširivali bazu robova i time jačali privredu.

U serijalu Europa Universalis poimence su navedeni jedino vladari, generali, admirali, konkvistadori i istraživač. U igri Rome svaka država ima vrhušku koju čine istaknuti pripadnici plemena (u plemenskim savezima), plemićke porodice (u kraljevinama) i patriciji (u republikama). Svaka ličnost ima osnovne talente; vojnu veštinu (važno u borbi i za vođenje rata), harizmu (važno za diplomatiju i spletkarenje) i suptilnost (finesse – važno za nauku, upravljanje i prestiž). Vrednosti ovih osobina retko se menjaju, osim kroz određene događaje. Promenjive osobine su odanost, omiljenost, potkupljivost i slava. Odanost je ključna stavka jer je najveći vladarev izazov kako da spreči nezadovoljnike da izazovu građanski rat. Omiljenost je presudna u republikama i uglavnom se stiče uspehom. Potkupljivost predstavlja meru ranjivosti (potkupljivi likovi su na udaru stranih agenata) i smetnju za titulu guvernera. Slava ili istaknutost predstavlja koliko je plemić u središtu pažnje, koliko je važan narodu i ostalim glavešinama. U mirnodopskim uslovima istaknutost nije presudna. Kada je država obezglavljena, a nema legitimnog naslednika, kada se digne kuka i motika ili izbije jedan vidova građanskog rata, tada istaknuti likovi dolaze do izražaja.

E, a tu nije kraj. Plemići vole i da se bogate. Svaki lik koji je na državnom položaju dobija novac. Kada državna kasa presuši, kraljevi mogu da posegnu u svoj džep ili, kada ovaj postane previše plitak, da progoni bogate porodice i pleni njihovo blago (kao što je su to činili antički tirani). Pored bogatstva, plemići su ambiciozni. Uz svakog od njih, srećom, piše koji mu je cilj. Za neke od njih moraće da se pobrinu sami (želja da se ožene, obogate ili dobiju sina), a za druge možete vi da se postarate. Kada plemić želi položaj ili titulu, naime, možete da mu želju ispunite i time značajno povećate odanost. Čuvajte se onih koji žele da postanu vladari, jer pre ili kasnije odanost im se sroza. Ako se nalaze na istaknutim položajima mogu da pokrenu građanski rat ili podrže uzurpatora. Pojedinci gledaju u daljinu i traže od vas da donesete određene političke odluke (npr. da zaratite s nekim ili sklopite savez), a u plemenskim savezima zahtevaju da titule podelite ravnopravno na sve članove plemena.

A ni tu nije kraj! Tokom života razni događaji ostavljaju traga na plemićima. Ispod tabele osobina pojavljuju se ikonice koje prikazuju stečene osobenosti. Na primer, plemić koji je požudan ima veće izglede da dobije potomke, prznica teže stiče prijatelje, prek pogodan za guvernera, iskusan ratnik uči nove taktičke poteze, učeni bolje doprinose razvoju tehnologija, zlatousti je bez premca u pregovorima, a lukavac bolje sprovodi spletke.

I čemu toliko pažnje plemstvu? Oni su pogonska snaga vaše vladavine. Bez veštih i hrabrih generala i najbrojnija vojska može da okopni. Bez lukavih agenata uticaj vam je skraćen, a bez blagoglagoljivih diplomata nema tog novca koji može da preokrene volju jogunastih suseda. Bez obrazovanih ljudi nema napretka, a mnoge državne funkcije neposredno zavise od veštih državnika. A bez žena? Pa, bez njih nema potomstva...

Daću vam još jednu sličicu o važnosti dobrog vođstva. Svaka država (osim možda Egipta) ima srazmerno mali broj ljudi sposobnih za rat (manpower). U igri Europa Universalis: Divine Wind ljudstvo se osvežava dovoljnom brzinom (a moguće je bazne vrednosti povećati) da čak i malena država poput Portugalije može da prilično hitro regeneriše sve izgubljene pukove i preokrene tok rata. U antičkom svetu, broj žitelja države je mali, samim tim stanovištvo kao sirovina dragoceno. Dok kraljevstva mogu da pretrpe jednu obnovnu pukova, plemenski savezi toliko sporo dobijaju popunu da vojska ostaje neupotrebljiva decenijama, dok se ljudstvo ne zanovi. Zato je presudno da general bude izuzetno dobar ratnik, iskusan i vešt u vojničkom zanatu.

Pravila ratovanja u ovoj igri drugačija su u odnosu na serijal EU. Kategorije jedinica su laka pešadija (militia), teška pešadija, strelci, konjica, konjički strelci i slonovi (konj-konjica, slon-slonica?). Od kulture do kulture nazivi jedinica su različiti, ali su njihove prednosti i mane iste (npr. archers su isto što i slingers, isto što i psiloi). Odnosi slabosti i snaga određuju sastav armija. Laka pešadija valja jedino protiv druge lake pešadije i strelaca. Teška pešadija vlada bojištem i jedino je konjica donekle ugrožava. Strelci gruvaju sve osim slonova, ali su ranjivi na sve tipove jedinica. Slonovi su kao tenkovi, gaze sve, a njih jedino ugrožava teška pešadija. Tabela "ko koga kako i koliko gadno" priložena je u igri, a iz nje proizilazi da je osnova svake vojske teška pešadija. Konjice i strelaca (peške ili na konjima) uzmite za dva manje nego što u armiji ima teške i lake pešadije. Time postižete da pešadija čuva bokove, strelci tuku protivnika, a sopstvena konjica udara protivničke bokove. S obzirom da je sva prilika da će i protivnik imati isti ovakav raspored, prednost ostvarujete tehnološkim razvojem, sposobnim generalima, nacionalnim idejama i – veštim postavljanjem armija. Ostalo nam je iz istorije da se pamte pojedine velike bitke kao da se u antičko doba rat rešavao samo jednim sudarom armija. Istina je da su kampanje bile zamorne i teške, s ozbirom na neprohodnost terena, razdaljine, prazan prostor, nedostatak snabdevanja. Tako je i u EU: Rome. Velika armija naglo se osipa čim uđe u siromašnu pokrajinu. Prednost imate na domaćem terenu, pa je lakše voditi odbrambeni rat. Ako razdvojite vojsku biće na udaru krupnih protivničkih grupacija. U teoriji, trebalo bi da motrite na razvoj prilika na bojištu i pažljivo odmeravate položaj i veličinu vojske koju predvodite. U praksi, sve jedinice skupićete u jednu ili dve grupe. Porazite protivnika, a ukoliko ga odmah ne uništite, spremite se na igru žmurke sve dok mu ne zatrete i poslednjeg pešadinca.

U antičko vreme priprosti neobrazovani ljudi koji su tvorili vojske nisu uvek imali razvijenu svest o odanosti kralju, odbrani domovine i sličnim patriotskim prenemaganjima. Za njih je bog i batina bio general, onaj koji ih predvodi i iz strašnih bitaka izvodi, deli plen i određuje ko će da živi, a ko da bude razapet. Osim toga, bez savremenih telekomunikacijskih uređaja, generali na pohodu bili su prilično nezavisni u donošenju odluka. Podoficiri i vojnici gledali su u njega kao u boga koji jedini razume šta se dešava. Zato je postojao običaj da jedinice koje su dugo u službi postaju odane lično generalu, a ne kralju ili državi. Senat ili kraljevski savet uvek je strepeo od harizmatičnih vojskovođa koji ukoliko dugo ostanu s vojskom u polju, mogu da se uzjogune, odbiju poslušnost, pa čak povedu armiju na prestonicu. Sve ovo grozi vam se i u igri EU: Rome. Zato dobro pazite na odanost generala i gledajte da vladar drži glavninu vojske uz sebe. Raspustite vojsku koja je odana nepodobnim plemićima. Za razliku od EU:DW gde jedinice jednostavno nestanu, u antičko vreme bivši vojnici zahtevali su komad zemlje i druge povlastice. Zato raspuštanje armije košta.

Svaki oblik vladavine nosi i dodatne izazove. Poglavica plemenskog saveza ne sme da zanemari nijedno pleme. Kralj mora da se čuva da kraljevski savet ne počne da podržava nezakonitog pretendenta. U republikama senatori koji nisu odani prelaze u tabor populara. S obzirom na to da u republici senat ima prednost, određene odluke ne možete doneti bez njihovog ovlašćenja. Zato je neophodno da savladate veštinu spletkarenja i tananog podešavanja vladajuće većine u senatu.

Vrednost igre EU: Rome je u tome što će izazovima koje postavlja igračima približiti život u doba antike i mnoge pojave iz istorije koje se nama danas mogu učiniti teško objašnjive, nerazumne. Zašto su Numiđani prešli na stranu Rima, biće jasno onome ko odigra partiju kao Numidsko kraljevstvo. Takođe biće vam jasnije kako je Rim pokorio varvare, zašto su kraljevi ludeli i pretvarali se u paranoike, kako su sklapana neobična savezništva i izbijali besmisleni ratovi (odgovor: da bi slabi kralj udovoljio dvorskoj kamarili).

EU: Rome (napominjem da sam igrao izdanje Rome Gold koje u sebi sadrži najsvežije zakrpe i dodatak Vae Victis) jeste igra koja zahteva pažnju igrača (micromanagement), poznavanje (ili bar želju za upoznavanjem) antičke istorije. Zauzvrat nudi gušće iskustvo od drugih igara serijala, sa mnoštvom veoma dobrih detalja (npr. upravljanje trgovinom; rudnik gvožđa omogućava izgradnju teške pešadije, žito povećava priliv stanovnika, tkanina ubrzava izgradnju mornarice). U odnosu na EU: Divine Wind, Rome je "s konja na magarca", jer mnogi zgodni alati ne postoje, a igra nije toliko hitra u osvežavanju podataka (morate da uđete i izađete iz ekrana za privredu da biste videli uticaj novih trgovačkih puteva). Grafika takođe kaska. Premda su ekrani šareniji, imam utisak da je u EU:DW crtež oštriji i prijatniji.

Ukoliko niste gadljivi na način igranja koji nudi serijal Europa Universalis (protok vremena s pauzama, pomalo apstraktan način upravljanja veoma konkretnim činiocima, nedostatak taktičkih elemenata), obavezno probajte Rome, makar putem demoa. Ako ste, pak, ljubitelj antičke istorije i starog Rima, ova igra je sve ono što DreamCatcher-ov Republic of Rome nije uspeo da nam omogući. EU: Rome je vrhunski alat za sve kućne i akademske istoričare, magnet za one koji su upućeni u društvenu igru "Republic of Rome" i ambrozija za igrače koji vole EU, ali im je nedostajao malo dublji pristup, neposredniji način uticanja na sve poluge vlasti.

Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Novinar je mesečnika "Gameplay" od januara 2006. godine do danas, bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.

Sve recenzije istog autora