Dungeons & Dragons: Daggerdale, recenzija

Zar nije tragično kada fudbalska zvezda pred kraj karijere počne da se povlači po drugim ligama Hong Konga, Katara i kojekakvih ujedinjenih Emirata, ne bi li od bogatih klubova sa margine svetskog fudbala izvukao još koju paricu? Mislim da se treba povući dok ste još na vrhuncu slave i sačuvati dostojanstvo (kao Kantona), a ne izigravati omatorelu pevaljku na seoskom vašaru koju za siću drpa ko stigne. Nekada slavni, izdavač Atari i Wizards of the Coast kao vlasnik Dungeons & Dragons licence odavno su krenuli na pogrešnu stranu, putem onih koji novac stavljaju ispred ponosa i dostojanstva. 

Njihova poslednja uzdanica, igra Daggerdale, jasan je pokazatelj da su potpuno digli ruke od ozbiljnijeg ulaganja u ovu legendarnu licencu i da ih zanima samo laka lova na ime stare slave. Nikakav marketinški plan, poveravanje posla anonimnom kanadskom studiju koji iza sebe nema nijednu igru, kriminalno loše portovanje PC verzije sa ciljem da ovo bude drugorazredna igra sa cenom od svega petnaest dolara... sve ovo predstavlja udarac kojim je zakucan i poslednji ekser u mrtvački kovčeg jednog sveta zbog koga su mnogi veterani  RPG-a uz računar proveli bezbroj neprospavanih noći. Sve je nestalo zahvaljujući glupavim odlukama nekih tamo direktorčića kojima je logovanje na Farmville u pauzi između sastanaka jedini uvid u svet video igara. Jednostavno je nemoguće da bi neko, ko je makar jedan dan proveo igrajući Baldur`s Gate, mogao da počini ovakvo svetogrđe.

Jad, beda i amaterizam prosto isijavaju na svakom koraku, počevši od introa koji je možda i bio kul u vreme izlaska prvog NWN-a, ali danas više odgovara nekoj fleš zezalici. Kliširana pričica o tiraninu Rezlusu i vašim naporima da prodrete u njegov ogromni toranj i upokojite ga, uz glupave obrte i izdajstva u odsudnim trenucima, neće zaintrigirati ni pasionirane konzumente turskih telenovela (meksičke su tako passe). Prvi šamar dobićete kada pokušate da kreirate lika sa kojim ćete se upustiti u ovu nazovi avanturu. Umesto slobode izbora rasa i klasa na koju smo svi navikli u igrama ovog tipa, ovde morate izabrati neku od četiri predefinisane kombinacije: human fighter, elf rogue, dwarf cleric ili halfling wizard.

Sledeći ekran će vam možda izmamiti osmeh na licu, jer ćete pomisliti da su D&D pravila verno prenesena u igru. Veselo ćete skrolovati kroz podužu listu feat-ova i specijalnosti koje možete dodeliti vašem pulenu, ali će radost biti kratkog veka. Ubrzo ćete shvatiti da je sve to čista kozmetika. U igri ne postoji mana ili neka slična supstanca, tako da magije i specijalne moći možete spamovati do mile volje, a uz sve to nema ni cooldown efekta. Uz to su i neki opisi moći potpuno pogrešni, a vrhunac predstavlja to što shield bash specijalku možete bez ikakvih problema da radite i kada nosite dvoručni mač, a štit vam čak nije ni u inventaru.

Zaboravite na veliki action bar u koji ćete smestiti specijalke i lako ih koristiti pristiskom na odgovarajući taster. Ovde postoje samo tri slota (što je jako čudna odluka jer i konzolni kontroleri imaju više dugmića), od kojih je jedan rezervisan za health napitak. To znači da ćete bez šetnje po meniju moći da koristite svega dve specijalne moći. Zato je najbolje u startu odabrati dve koje ćete najviše koristiti i razviti ih do maksimuma. Rasplinjavanjem ništa nećete postići jer vaši likovi mogu dostići maksimalno deseti nivo, tako da baš i nema mnogo poena za raspoređivanje.

Da je u pitanju port sa konzola biće vam jasno već po konstrukciji menija. Koliko je pažnje posvećeno prebacivanju igre na računare dovoljno govori podatak da su nespretni programeri zaboravili da uklone oznake dugmića sa pojedinih opcija. Tako će pored cancel opcije uvek stajati oznaka da treba pritisnuti B dugme (iako se pritiskanjem istog apsolutno ništa ne dešava), dok je sa OK opcije odgovarajuća oznaka uredno uklonjena. Detekcija sudara takođe nije jača strana igre. Namučićete se kao konj dok igrate pipirevku oko bureta i rotacijom nesretno postavljene kamere pokušavate da ga nabodete pod tačnim uglom koji je igra u tom trenutku zamislila. Slično važi i za poluge i druge interaktivne predmete, ali nažalost i za neprijatelje. Ukoliko se u grupici boranije nalazi i neki žilaviji protivnik, prava je umetnost selektovati i napasti upravo njega. Sa konzola je nasleđen glupavi auto aim tako da će vaše strele i magije uvek pogađati unapred određenu metu.

Radnja igre odvija se u sumornim i jednoličnim hodnicima ispod Rezlusovog tornja. Dovoljno je da zamislite Deep Roads sekvencu Dragon Age-a, monotoniju i repeticiju okruženja pomnožite sa deset, dodate gomile goblina i skeletona koji se iznova i iznova materijalizuju i dobićete atmosferu Daggerdale-a. Zadaci koje dobijate od retkih NPC-ova su krajnje prozaični i nedostojni čak i kineskih MMO igara (Oi! Šta fali Conquer-u? - prim.ur). Tražićete zaboravljene pijuke i lopate, po deset puta se vraćati na jednu te istu lokaciju kako biste svaki put uzeli neki drugi predmet, paliti vatru koja se nalazi na svega nekoliko koraka od lika koji vam daje zadatak... Dodatno smaranje predstavlja mnoštvo nedovoljno izazovnih neprijatelja, koje ćete lako satirati i koji će se po hiljaditi put stvarati na istim mestima. Ako tome dodamo da ne donose skoro nikakav xp i da je loot koji ostavljaju za sobom mizeran, vrlo brzo ćete odustati od borbe i jednostavno protrčati  kroz masu, čiji AI je toliko izbagovan pa se često dešava da uopšte i ne reaguju na vaše prisustvo ukoliko ih ne dirate.

Likovi iz Bedlam Games-a očigledno su poklonici kasnijih radova Sid Meier-a i njegovog uvođenja nemuštog jezika u video igre. Patuljci od kojih dobijate zadatke sa vama će komunicirati mumlanjem. Sjajna stvar za kresanje ionako nevelikog budžeta, ali prava sramota za igru koja izlazi u 2011. godini. Monotona grafička rešenja prepuna bagova (treperenje tekstura poda na primer), neinspirativna muzička podloga, mehanika igre ogoljena do neprepoznatljivosti samo su neki od razloga zašto se ova igra nikada ne bi smela naći na magnetnim pločama vašeg hard diska. Jedina svetla tačka jeste mogućnost kooperativnog igranja do četiri igrača istovremeno preko interneta ili u LAN-u, pa tako možete opanjkavati igru i smejati se njenim nedostacima u društvu.

Pre desetak dana pojavila se i prva zakrpa, teška čitavih 600 MB, koja bi navodno trebalo da popravi sijaset bagova koje su programeri nubovi ostavili za sobom. Nisam imao ni želje ni volje da je isprobam, jer ne postoji dovoljno velika zakrpa koja može popraviti osnovne postavke ove igre, koje su u korenu pogrešne i tupave. Teško je zamisliti da u budućnosti D&D licenca može da spadne na niže grane od ovih na kojima se trenutno nalazi. Ustvari, kada bolje razmislim, dno dna bi bilo izdavanje igre pod nazivom D&D Dash u kojoj bi oskudno odevena konobarica usluživala buljuke izgladnelih orkova i pijanih patuljaka, i to sve u izdanju za Nintendo DS.

Efekat lepljenja Dungeons & Dragons etikete na ovu igru je isti kao kada uzmete film za odrasle na kome piše "Intense hardcore XXX action!", a dobijete samo lagani, bezazleni peting - zaslepljeni krupnim crvenim slovima na kutiji mnogi će kupiti ovakav proizvod, ali će se već posle nekoliko minuta sa pravom osetiti prevarenim. Doduše, oni kojima je Fable vrhunac RPG-a, a prva asocijacija na akronim DnD je duet sestara Karić možda će i uspeti da uživaju u ovom abortusu od igre.

Autor teksta, Darko 'DeCoy' Mihoković, saradnik je bloga Igrorama od novembra 2009. godine.

Aktivan je saradnik mesečnika "Svet Kompjutera" od juna 2007. godine do danas, te recenzent i prevodilac na sajtu Abandonia.

Sve recenzije ovog autora