Ridge Racer Unbounded, recenzija

Finci jednostavno imaju gen za trke. Dovoljno je pogledati 2-3 decenije unazad da nam ova konstatacija postala jasna. Početkom osamdesetih Keke Rozberg, simpatični brka koji je izgledom mogao da konkuriše za novog člana grupe ABBA¸ postaje svetski šampion Formule 1. U devedesetim imamo dvojicu momaka po imenu Mika: Salo i Hakinen, pri čemu je ovoj potonji bio daleko uspešniji osvojivši dve titule prvaka. U XXI veku nas je zabavljao ledeni Kimi Raikonen koji je takođe uspeo da se okiti titulom u najbržem cirkusu na svetu. A šta tek reći za svetski reli šampionat (WRC) koji je dugo vremena bio neosvojiva finska tvrđava, sa asovima poput Kankunena, Makinena, Vatanena ili Grendholma na njenim zidinama.

U redu, zaključili smo da su Finci neprikosnoveni kao nacija na polju motosporta, ali da li su uspeli da to svoje nacionalno umeće prebace i u digitalnu formu? Bugbear Entertainment sa dva nastavka Flatout-a dugo je slovio za jakog igrača u žanru arkadnih vožnji, međutim onda su neko vreme naprosto nestali sa scene. Danas ponovo imamo priliku da se družimo sa njihovim igrama, i to kroz novi Namco-ov hit Ridge Racer Unbounded.

Za neupućene PC igrače Ridge Racer može zvučati kao novo ime u svetu video igara. Istina je da ovaj serijal seže nekih dvadesetak godina u prošlost, u doba kada su se igrači još tiskali oko arkadnih automata koji su nemilice gutali žetone, doba kada je njegov mlađi ali daleko popularniji žanrovski brat Need For Speed, postojao samo kao ideja u glavama programera Electronic Arts-a. Ovaj novi Ridge Racer zaista veoma podseća na neki NFS-naslov srednje generacije (tu mislim na razdoblje od prvog Underground-a, pa do Undercover-a), što baš i nije bio slučaj sa ranijim igrama iz serijala.

Radnja igre smeštena odvija se u bliskoj budućnosti, u megalopolisu pod imenom Shatter City, u kome se bande žestokih vozača svakodnevno utkuju za prevlast i prestiž. Grad je podeljen u više oblasti od kojih većini, kao što je i uobičajeno, nemate odmah pristup nego ih morate "otključati". Osvajanjem bodova u trkama pumpate reputaciju na ulici, a samim tim stičete i pristup novim stazama i boljim automoblilima. Namco ili nije želeo ili nije uspeo (što je verovatnije) da obezbedi licencirane automobile tako da ćete voziti izmišljene modele sa izmišljenim imenima. Uglavnom su prisutni dalekoistočni modeli, uz neizbežne američke muscle automobile i nabudžene oldtajmere. Kola se međusobno razlikuju u nekoliko kategorija (brzina, ubrzanje, upravljivost u krivini...) i zaista se donekle drugačije ponašaju na stazi.

Postoji više disciplina, ali okosnicu kampanje čine tzv. domination trke. Pored osvajanja nekog od prva tri mesta koja donose poene, ovde se bodovni saldo može uvećati i razaranjem skriptovanih objekata (nešto slično smo videli u igri Split Second) ili protivničkih automobila. Pod rušilačkom snagom vašeg ljubimca nestajaće kamioni, cisterne, mešalice za beton, kafići, muzeji, policijske stanice... ali samo kada power skalu napunite do kraja. Ovde je jako važno "uhvatiti talas" jer se sa svakom destrukcijom skala automatski dopunjuje, tako uz malo muke možete nanizati sva mesta na stazi i osvojiti gomilu poena. Nemojte se zavaravati da će vaš auto uvek prolaziti kroz ciglu i beton, to je moguće samo na jasno naznačenim mestima, u protivnom od njega će ostati samo hrpa zgužvanog metala.

Iza naziva shindo racing kriju se klasične trke gde se bodovi osvajaju isključivo za plasman, a power skalu zamenjuje nitro pogon, na koji smo odveć navikli u sličnim ostvarenjima. Preostale tri discipline su frag, time i drift attack. U prvoj potrebno dostići određen broj fragova tj. uništenih rivala (veoma liči na road rage trke u Burnout-u), dok se ostale odvijaju na stazi bez drugih vozila i potrebno je postići određeno vreme odnosno broj bodova u driftovanju.

Osećaj tokom vožnje u Unbounded-u nije daleko odmakao od svog NFS-uzora. Sve uglavnom podseća na spust bob sankama niz stazu, dok na kočnice možete potpuno da zaboravite. Čak i najoštrije krivine moguće je savladati u punoj brzini ukoliko pravovremeno stisnete i otpustite taster za drifting. Upravo zbog ovoga se može učiniti da je Unbounded veoma teška igra jer protivnički automobili gotovo da ne gube na brzini u krivinama i kao da uvek imaju napunjenu power/boost skalu. No, uz prilično vežbe i vi ćete naučiti kako da sa lakoćom klizite kroz krivine i time skalu održavate na maksimumu, uvek spremni da preteknete ili slupate kola ispred sebe.

Osećaj brzine ističe se prenaglašenom upotrebom zamućenja, dok gotovo kaledioskopski svetlosni efekti umeju da budu vrlo neprijatni, posebno ako je mnoštvo vozila u kadru. Zamerka se može uputiti i nespretno odrađenim (ali i pored toga upečatljivim) usporenim snimcima nakon fragovanja rivala ili destrukcije objekata. Dok vi budete gledali kako vatrena lopta guta protivnički auto, vaše vozilo nastavlja da se kreće bez kontrole i po povratku kamere na njega, neretko ste stavljeni pred svršen čin, tj. betonski zid. Srećom, postoji i mogućnost prekida ovih usporenih snimaka, ali je opet potrebno skrenuti pažnju sa puta što pri brzinama većim od 250 km/h može da bude pogubno.

Ono što do sada nismo imali prilike da vidimo kod igara ovog renomea (za razliku od recimo Trackmania-e, ova igra ipak ima veći budžet) jeste pravljenje sopstvenih staza koje posle možete podeliti sa drugim igračima preko neta. Baš kao i sve ostalo, i elemente za staze ćete progresivno otključavati napredujući kroz kampanju. Sloboda kreacije nije baš tolika da ćete u sebi otkriti novog Hermana Tilkea, ali je sasvim dovoljna da malo pustite mašti na volju.

Na kraju ostaje utisak da je Unbounded samo kratkotrajna adrenalinska injekcija, koja za standardnu cenu od 50 evra ne nudi previše zabave. Ako ste uporni igra će vas poprilično oznojiti dok je ne savladate, ali osim namicanja makimalnog broja poena na baš svakoj stazi, nema previše razloga da im se iznova vraćate. Iako multiplayer opcija sa mogućnostima kreiranja sopstvenih staza deluje zanimljivo, pitanje je koliko će igrača biti online za nekoliko meseci. Po svemu sudeći ovo će biti samo još jedna u nizu arkadnih vožnji na koju ćemo posle nekog vremena potpuno zaboraviti, kao da nikada nije ni postojala. Baš kao i na Šumaherov povratak u Formulu 1.

Autor teksta, Darko 'DeCoy' Mihoković, saradnik je bloga Igrorama od novembra 2009. godine.

Aktivan je saradnik mesečnika "Svet Kompjutera" od juna 2007. godine do danas, te recenzent i prevodilac na sajtu Abandonia.

Sve recenzije ovog autora