Darksiders 2, recenzija

Vigil Games je razvojni studio koji radi pod okriljem izdavačke kuće THQ. To je mesto gde se deveta umetnost, strip, pretvara u video igre. Onde gde crteži dobijaju novu dimenziju, a izmišljeni likovi i obrisi sa ilustracija kroje virtuelni univerzum. Studio su osnovali Dejvid L. Adams (David L. Adams) i poznati strip-crtač Džo Madureira (Joe Madureira). Karijera razvojnog tima započeta je pre dve godine, objavljivanjem naslova biblijske tematike, Darksiders. Ove godine podarili su nam nastavak, Darksiders 2, koji je odmah po objavljivanju izašao na svim vodećim platformama, za razliku od originala. Razlog zašto je nastavak tako željno iščekivan jeste jednostavan. U njemu, za razliku od keca gde smo se igrali kao Rat, vodimo bledog jahača apokalipse – Smrt.

Nijedan protivnik nije uspeo da preživi ovaj zalet, a Smrt najviše voli frontalni napad.

Premda se radnja Darksiders 2 povremeno dešava uporedo sa radnjom prethodne igre iz serijala, ipak većinom predstavlja događaje koji prethodne izvorniku. Zvuči zamršeno, ali videćete do kraja o čemu se tu radi. Charred Council okrivljuje Rat da je prerano pokrenuo Apokalipsu na Zemlji, te je tako dozvolio da jedna strana prednjači nad drugom. To sve znate još sa početka prvog dela. E sad, duša mu je zarobljena u ništavilu dok mu ne presude, a dotle će njegov stariji brat, Smrt, da se potrudi oko dokazivanja Ratovljeve nevinosti. U međuvremenu će Smrt da shvati kako su posredi zapravo mnogo opasniji činioci na sceni, te da je nedužno okrivljen Rat samo jedna od mnogobrojnih niti dobro smišljenog klupčeta spletki. Ekvilibrijumu postojanja preti opasnost, a Smrt se gnuša svakog narušavanja uravnoteženog poretka. Sa sudbinom brata u svojim rukama, sa mukama prošlosti koje nosi na plećima, sa nekolko preterano oštrih kosa za pojasom, Smrt je uzjahao pastuva po imenu Očajanje (Despair) i jurnuo punim galopom.

Krv nije voda.

Ono čime će vas Darksiders 2 već na početku oduševiti jeste grafički prikaz, okruženja, likova čak i glavnih i sporednih menija. Iako većina 3D modela nije preterano detaljno vajana i ne sadrži veliki broj poligona, stilizacija i detaljna obrada kompletnog dizajna čine da igra dobije stripovski šmek. Dolazi se do zaključka da je utrošeno manje resursa, te se računar manje pati, ali i najsitnije pojedinosti urađene su kroz lepo definisani stripovski stil.

Brava u koju staje ovoliki ključ sigurno se ne može obiti, zato smo ga i tražili sve vreme.

Snežni planinski venci i dvorac iz prvog nivoa slediće vam krv u žilama, kao i sneg koji polako pada. U pozadini vas dočekuju zraci nepoznatog zubatog Sunca. Stran svet, a vi na konju i već pomerate kameru da osmotrite lepotu oko sebe. Ostatak igre, da bi skratili priču, u suštini, može se podeliti na četiri dela, odnosno mape i to ovim redosledom: Zemlje Tvorca, u kojima besne oluje primordijalnih godišnja doba; zatim Zemlje Mrtvih, gde je pepeo druga reč za trotoar i velika grobnica zapravo vila nekog skeletnog vojvode; izgubljeni anđeoski svet Izgubljena Svetlost (Lostlight) i procep dimenzije koji vas vodi do Zemlje u jednom navratu; svet demona tj. Samaelova tvrđava oko koje se vrti crna rupa. Zemlja je prevaziđena, a ovi svetovi tj. nivoi su ultraglomazni, te svaki od njih sadrži određeni broj tamnica koje ćete prelaziti. Na neki način tu već možemo da povučemo paralelu sa igrama iz serijala “Zelda”, sa kojima deli arhitekturu nivoa. Takođe, imate sistem brzog putovanja kao olakšanje koje ćete da koristite kasnije kada otrkrijete većinu lokacija.

Bilo je ovo jedno lepo mesto, dok gigantski golem nije rešio da se prošeta bulevarom.

Tamnice nisu toliko teške, ali jesu zanimljive i nagrađuju vas ako uspete da pretražite svaki kutak. Nisu ni sve obavezne. Sasvim sigurno je da će vas na kraju svake dočekati kraljica, vezana za priču ili ne. Ne podleže svaka istom šablonu, a i različite su jačine. Nemojte se čuditi ako vas neki tamo prognani kralj ošajdari maljem, da poželite da više nikada ne siđete u njegovu jazbinu. Ipak, doćićete u situaciju da neke delove posetite ponovo, zbog nedostatka pravih moći tj. oruđa koja su vam bila potrebna u tom trenutku. Naravno, ne toliko mazohistično kao u originalu. Sada imate tihog saputnika-pomagača, vranu po imenu Prašina (Dust), ali se nemojte previše oslanjati na njega. To što stane na jedna vrata da vam pokaže kuda treba da idete ne znači i da će da vam objasni kako da sklonite šarke sa njh ili koju kuglu da otkotrljate i na kom spratu da aktivirate polugu. Za to postoji mapa tamnice, detaljno nacrtana, baš kao što ih je original pružao.

Tražim ti ja mapu, kad ono samo oglodane kosti po podu.

Elem, u jednom trenutku će ta silina sadržaja da vam presedne, jer sadržaja ima toliko da možete da pregorite pre kraja igre. Jedan od najvećih uspeha igre Darksiders 2 jeste to što liči na Legacy of Kain, a najveća mana to što vas lako može smoriti ogromna količina prostora i zadataka. Neverovatno zvuči, ali najbolje bi bilo da neobavezne delove polako gustirate ili da bar izbegavate one najteže dok ne dođete pred kraj igre. Blesavo, jer količina sadržaja eksponencijalno raste, što bi trebalo da je super, ali zagonetke bivaju komplikovanije i duže traju, kao i interesovanje i nagrade. Formula ostaje ista, uglavnom, tako da ćete gotovo sve videti po prelasku druge mape. Tada kreće gušenje.

Neću više da rešavam proklete zagonetke, hoću da vas koljem!

Mehanika igranja se blago promenila u odnosu na original, ali je jednostavna izvedba borbe ostala gotovo ista. Za razliku od nabildovanog Rata, Smrt je gibak ratnik i koristi dva tipa oružja. Ima dve kose, koje u toku izvođenja kombo udaraca može da sastavi u jednu, a tu su i sporedna oružja. Ona mogu mahom da budu sporijeg tipa, poput buzdovana, ili pak brža, poput borbenih rukavica. Većina kombo udaraca sama po sebi izgleda strao’balno, dok će se u tom plesu smrti često manifestovati duh vašeg sablasnijeg oblika. Poteze ćete učiti od trenera, a komande izvođenja prikazuju se u posebnom meniju. Ne morate sve poteze upamtiti, nasumično kliktanje je neminovno, ali morate da učite kada i kako da ih koristite. Ukomponovano sa tehnikom izbegavanja, ovoga puta znatno bržom, čine dobro poznat akciono-tabački način igranja.

Jedna od najboljih borbi u igri, a stigli smo i da je uslikamo. Čudo.

Promenjena stavka u odnosu na original jeste integracija jednostavnije forme RPG sistema. Imate invertar, plen, iskustvene nivoe i poboljšavanje oružja i oklopa, te elementalnu štetu. Najlepše je što se izgled arsenala menja kako ga unapređujete, da ne pričamo o jedinstvenom oružju koje obično ostaje iz kraljica. Samo ih treba pobediti. Samo toliko. Drugo, posebno obojena narandžasta oružja ili oklope ćete budžiti žrtvovanjem drugih. Isprobavajte dok ne dobijete ono što vam treba, a ostatak prodajte. Do kraja igre imaćete ga dovoljno za tri svetska rata.

Sjajno, još jedan par oružja koje je slabije od mog...

Isprva će vas nervirati što plen uopšte postoji u ovakvoj igri, ali kasnije krenete da baratate oružjem višeg nivoa i to postaje daleko zabavnije i zanimljivije. Tu su i dva stabla u kojima unapređujete Smrt iskustvenim poenima. Da li ste opredeljeni više na magije ili klanje, izbor je vaš, ali ako vam se u nekom trenutku to ne svidi slobodno svratite do starog dobrog Vulgrima po resetovanje. Prava kombinacija je važna, jer donekle određuje način igranja. Za razliku od prvog dela, pored HP-a i mane koja se zove wrath, imate posebnu skalu za bes do vašeg apokaliptičnog oblika.

Neće čovek da nas sasluša do kraja pa smo morali da mu objasnimo par stvari.

Moći Grim Reaper-a sa vama su od početka igre, a kada dostignete 15. nivo postaće jače. Ipak, dešava se da neki put i zaboravite na njega usled velikog broja zanimljivih sposobnosti. Kada sam već spomenuo nivoe, red bi bio da naglasim da i Smrt i njegovi mnogobrojni protivnici rastu iskustveno. Dakle, ne idite na govedo koje je jače za desetak nivoa od vas. Kako postoji sistem snimanja pozicije putem kapija (checkpoint), teško ćete izvući živu glavu ako ne uspete da zaždite iz opake zone. To može da vam se desi ako upadnete u Scar prerano.

Brendon Li Easter egg? Može biti...

Džesper Kid (Jesper Kyd) muzičar je bez premca, a iskustvo igranja ovog naslova podigao je na apsolutni nivo elektronskom muzikom i mešavinom raznih instrumentala. U tome su mu pomogli i NPC likovi, svaki sa sjajnom glumačkom podrškom. Neki će vam biti poznati od ranije. Što se tiče samog bledog konjanika, njemu daje glas Majkl Vinkot (Michael Wincott). Slojevita ličnost, promukao i dubok glas, odlična gluma i odsečne rečenice, sjajne replike, bolje od ovoga jednostavno ne možete. Znam da deluje protivrečno, ali glumac je uspeo da udahne život u Smrt. Ipak, nedostatak NPC-likova pri samom kraju igre kvari doživljaj. Kao da su baš oni falili, te bi mogli da upotpune raskol u sistemu „idi i pređi sledeću tamnicu“.

Momci i devojko, ko vama stane na put teško njemu i njegovom potomstvu.

Darksiders 2 nije bez mana. Verovatno će vas pri kraju smoriti zbog ponavljanja i jednoličnosti pred sam kraj igre. Gustirajte je, nemojte da je gutate. Ko ovo pređe za par dana nije „igrao“ igru. Osim toga, Darksiders 2 je najstabilniji port koji sam ikada imao prilike da pokrenem, a i izuzetno zabavna akciona igra sa zanimljivim RPG sistemom. Želećete da ga pređete još koji put. Možda neće da vam bude kupovina po hitnom postupku, ali ne morate da se razmišljate oko toga da li bi trebalo. Trebalo bi. Vredi. Novi DLC paketi koji sadržinu ovog gigantosaurusa od video igre dopunjavaju usrećiće svakog igrača. THQ može malo da se odmori od finansijskih nedaća, jer im se izdavanje ovog čuda isplatilo. Nadajmo se da će treći deo imati vrstan co-op sistem, te da će četvoročlanu ekipu konjanika pokazati u najjačem svetlu.

Autor teksta, Nebojša 'Link Pain' Nikodijević, šegrt je bloga Igrorama od novembra 2011. godine. Unapređen u saradnika u aprilu 2012. godine.

Diplomirao je japanski jezik, a najviše voli postapokaliptične igre. Vatreni je obožavalac serijala Fallout.

Sve recenzije ovog autora