Trauma, recenzija

Igre su, najčešće, tip zabave koji u sebi sadrži više ravni. Prepoznajemo ih kao grafiku (lepo nam je da gledamo u oblike i teksture), zvuk (neke muzičke partiture iz igara su fantastične), pravila igre (osnova svega), i tako dalje. Sve ti elementi, zajedno, stvaraju ukupan doživljaj kod igrača i često to zovemo pomalo nesretnim terminom – atmosfera. U biti, to je ono što igru čini "zaraznom" i privlačnom ili apsolutno odbojnom.

Kada igra ima odgovarajuću atmosferu koja drži pažnju, a ostali pomenuti elementi jedva da postoje, onda se dobija Trauma. Ne, ne mislim na medicinsko stanje, nego na igru istovetnog naslova.

Onako izdaleka i iskosa gledano, Trauma bi mogla delovati kao niz slika koje treba ispratiti i to bi bilo to. Na drugi pogled i pružanjem dužnog poštovanja igri, sve se poprilično menja.

Prvi utisak pri startovanju najviše se odnosi na interfejs i na minimalistički dizajn svakom aspektu ovog ostvarenja. Nema ničeg suvišnog i sve je sklopljeno sa željom da igrač odmah krene da se igra (usput budi rečeno, cela igra je urađena u Flash-u).

Glavna primesa igre jeste vezana za pojam traume, jer je glavni ženski lik doživeo saobraćajnu nesreću koju preživljava, ali ne bez posledica i ne bez rana… Dok se opravlja, na igraču je da sastavi iscepkane delove svesti u konkretnu i koherentnu priču. Naravno, pošto se sve to dešava u okruženju njenog usnulog uma, neophodno je razmišljati van uobičajenih okvira.

Ovakva postavka je u suštini recept za point and click avanturu - što igra i jeste - ali sa nekim neobičnim detaljima. Pogled na dešavanja je pretvoren u niz iseckanih slika koje se otvaranju jednostavnim klikom, i sve lokacije na nivoima su dostupne od samog početka. Dobro… gotovo sve. U okviru, relativno, kratkih nivoa, treba obaviti jedan od četiri zadataka, od kojih je jedan dobio titulu glavnog. Odmah ću istaći da glavni ne znači najteži i ostala tri zadatka dosta variraju u težini i to samo na osnovu toga koliko ste spremni da budete lucidni (nisam rekao da budete ludi).

Spasavanje plišanog mede od nagnječenja, pomalo bizarne, zelene kugle predstavlja rešenje prvog nivoa i to se dešava odmah, na prvom ekranu, prvog nivoa. Doslovce, igrač u jednom potezu miša, rešava taj problem i igra ga obaveštava da je nivo rešen. Čovek se zapita: "O čemu se ovde radi?"

Daljim igranjem, igrač polako shvata da je cela ta, instant akcija, bila, ništa drugo, do minimalni tutorijal, koji je tu da pokaže sve što igrač treba da zna. Od tog trenutka potpuno je prepušten sebi i svojoj mašti.

Sem kretanja kroz lokacije postoji mogućnost interakcije sa celim scenama i fotografijama. Fotografije su nosioci priče i osnovnih objašnjenja upravljačkog interfejsa. Razbacane su svuda po nivoima, a jedan od zadataka je skupiti svih devet po nivou, a pola od tog broja, pomalo suvišno, stalno iznova objašnjava iste komande, na svakom nivou. Interakcija putem pomenutih komandi se svodi na interakciju sa celom scenom koju igrač vidi pred sobom. Crtajući određene šare po ekranu, igrač u stvari izdaje komande kretanja napred, unazad, okreta na levo, okreta na desno i okreta za 180 stepeni. Postoji još i komanda koja vam da je mogućnost da se udaljite od scene, ali to je neka vrsta zoom komande.

Osim pomenutog, postoji relativno mali set komandi koji nisu vezane za kretanje kroz nivoe, nego se odnose na direktnu interakciju sa samom scenom. Na primeru sa nesrećnim zgnječenim medom, igrač je u stanju da diže objekte tako što iscrta na ekranu simbol male, grčke i obrnute delte (δ). Začkoljica je u tome da igrač shvati, iz scenografije, kako da sprovode te specifične komande. Igra će se nametati pričom usnule devojke, a sa druge strane davaće taman toliko podataka da smislite šta treba dalje da radite. Ni više, ni manje.

Autori igre su odlučili da se igraju skrivalice sa igračem, pa su zbog toga gotovo sve lokacije odmah pristupačne, ali redosled njihovog otkrivanja i istraživanja može bitno da promeni igračko iskustvo. Ovde ima od svega po malo: HOPA, avantura i logičkog razmišljanja.

Igra je kratka i drži pažnju dok se ne spozna šta je "pisac hteo da kaže". Mislim da ne postoji bilo koji način ili razlog da se igrač vrati ovom naslovu posle prelaska. Smatram da je to sasvim u redu, ali možda će nekima biti malo čudno da se za ovakvo ostvarenje daje novac. S obzirom na to da je igra urađena potpuno u Flash-u, neko bi pomislio da je slobodno mogla biti postavljena na jednom od milion sajtova koji nudi takve igre.

Meni se igra svidela, ali bojim se da nije intrigantna za sve kategorije igrača. Snovi i tumačenje snova uvek je živa tema koja se u ovoj igri meša sa realnošću proizvodeći neku drugu podvarijantu sveta, ali ko nije spreman da se upusti taj svet okrenuće se na drugu stranu i naći neku drugu igru na Steam-u.

Autor teksta, Darije 'Blue' Milak, saradnik je bloga Igrorama od jula 2012. godine.

Fizičar po struci, igrač u duši. U poslednjih godinu dana bloger. Omiljene igre su mu Bubble Bobble, Side Arms i Tokyo.

Sve recenzije ovog autora