Zajedno sa piksel artom, to jest osmobitnom grafikom, retro indi naslovi su na moderne računare doneli još neke tekovine osamdesetih godina prošlog veka. Double Dragon, Final Fight, Cadillacs & Dinosaurs... samo su neke od igara koje su neumoljivo gutale žetone dok su se vlasnici kućnih računara molili da im višnje sile pošalju neku iole igrivu konverziju. Davno zaboravljeni žanr skrolujućih tabačina lagano doživljajva preporod upravo zahvaljujući trendu da je retro ponovo in. Imali smo prilike da igramo ultrazabavni Castle Crashers, solidni Sacred Citadel, a sada i, na prvu loptu urnebesni, Foul Play.
Ova igra će vas doslovce prikovati uz ekran od trenutka kada prođu nazivi izdavača i razvojnog tima, uz neprekidan osmeh koji ozbiljno preti da izazove trajna oštećenja maksilofacijalne muskulature. Ovo je igra koja se prodaje na prvi pogled, El Dorado svakog izdavača koji planira da na'vata ljude na pretplatu, igra koju bi i najljući zagovornici teze da nasilje u igrama izaziva i nasilje u stvarnom životu igrali u pauzama bacanja hejta. Sve izgleda tako savršeno, slatko, zanimljvo, urnebesno smešno... i tako dok ne prođe prvih pola sata.
Foul Play prati pustolovine stamenog Barona Dešforta, nosioca najbrkastijih brkova u celom Komonveltu, te najslavnijeg lovca na demone. Ono što igru čini jedinstvenom jeste to što je priča ispričana kao predstava u pozorištu, sa sve scenom, posetiocima, reflektorima, nespretnim rekviziterima i statistima u ulozi nevaljalaca. Kao šlag na torti sve se dešava u viktorijanskoj Engleskoj. Tačno pet komada biće prikazano na daskama ove neobične pozornice kroz koju saznajemo šta se desilo sa Baronovim ocem koji je prevremeno penzionisan iz demonolovačkog biznisa i od tada mu se gubi svaki trag. Svaki komad se odvija u drugačijem, živopisnom okruženju (jedina stvar koja razbija monotoniju igre) i podeljen je u pet činova.
Mehanika igre je standardna kao i u svakoj beat-em-up igri. Besomučnim pritiskanjem tastera treba izmlatiti sve što se miče na sceni, sačekati da rekviziteri uklone "žrtve" i postave novi set, ponovo nekoliko minuta lupanja po džojpedu i tako redom, do kraja svakog čina. Ono što nije uobičajeno za ovaj tip igara jeste odsustvo skale energije. Umesto nje tu je skala oduševljenja publike. Što više i brže mlatite nesrećne statiste i vezujete komboe, publika će postajati zagrejanija i zdušno će podržavati svaku akciju aplauzom i ovacijama. Ukoliko počnete da primate udarce ubrzo očekujte i prvo "Ua!" iz publike (srećom, paradajz i jaja ostavili su kod kuće), a ukoliko skala oduševljenja ode skroz u levu stranu, zavesa pada i predstava se naprasno završava.
Veliki nedostatak ove igre ukazuje se odmah posle prvog čina: kada ga završite doslovce ste odigrali celu igru. Ni novi potezi koje otključavate tokom igre, ni novi kostimi i postavke na pozornici ne mogu se izboriti sa činjenicom da ćete tokom svih pet komada neprekidno ponavljati prvih pet minuta igre. Izvođenje naprednijih poteza nepotrebno je zakomplikovano, a na kraju krajeva vam neće biti ni potrebni, jer se igra na normalnom nivou težine bez problema može preći samo pritiskanjem jednog tastera uz povremeno izbegavanje udaraca gabaritnijih protivnika. Ostala boranija vam neće predstavljati gotovo nikakav problem jer su suviše spori i tromi, a odlično će poslužiti za dostizanje što više brojke u kombo-udarcima. Autori igre kostimiranje statista shvatili su doslovce, pa će se neprijatelji razlikovati samo po izgledu tj. kostimima, ali ne i po mogućnostima.
Da bi pokušali da koliko-toliko ublaže osećaj neprestanog ponavljanja u svaki čin su ubacili izazove. Kada dođete do scene na kojoj postoji izazov, igra će vam jasno naglasiti šta vam je činiti. Pa je tako potrebno vezati određen broj kombo-udaraca u nizu, završiti scenu pre isteka vremena, ukloniti glavnog baju (označen je zastavicom) poslednjeg, koristiti pojedine poteze određen broj puta i slično. Neke posebne nagrade za izvršavanje ovih izazove nema, ali makar dodaju koji procenat izazova u inače veoma jednolično premlaćivanje.
Igra zaista izgleda prelepo i sa te strane joj se ne može ništa zameriti. Muzika je dopadljiva i nenametljiva, jer su u prvom planu ipak zvučni efekti tokom tučnjave, koji su takođe fino urađeni. Međutim, celokupna atmosfera bila bi na još višem nivou da su samo angažovali odgovarajuće glumce da pozajme glas Baronu Dešfortu i njegovom pomoćniku. Zamislite samo otmenog lovca na demone i malenog odžačara sa koknijevskim akcentom kako razmenjuju duhovite opaske na sceni. Ipak je posredi pozorište, a ne nemi film. Igranje na tastaturi je moguće, ali predstavlja pravo mučenje. Srećom igra bez ikakvih problema radi sa bilo kojim džojpedom pa neće biti potrebe za žongliranjem različitim verzijama programa za emulaciju Xbox kontrolera. Što se podrške za više igrača tiče, moguće je igranje u kooperativnom modu preko interneta ili u lokalu.
Ukoliko bi se delilo ordenje za stil i prezentaciju Foul Play bi sigurno bio prvi na listi. Igra će vas jednostavno ostaviti bez reči kada je budete prvi put pokrenuli i zaigrali, ali već nakon sat vremena oduševljenje nestaje poput mehura od sapunice. Repetitio mater studiorum est - poručuje nam latinska poslovica, ali definitivno nije i majka zabave, jer vam nikako neće biti zabavno kada po hiljaditi put matora drtina sa monoklom i cilindrom odalami neku kostimiranu protuvu, ma koliko simpatično to izgledalo. Sjajna predstava, staro momče, al' zamalo!
Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima:
0 comments:
Objavi komentar
Pravi PC igrači uvek ostave komentar!