Thief, recenzija

Polovinom 1999. godine moj igrački svet okrenuo se naglavačke. Uz grafički adapter 3Dfx Banshee dobio sam disk sa demo verzijama desetak igara. Drugovi su se momentalno zalepili uz Tomb Raider III i sekvencu u kojoj Lara klizi niz strminu pa preskače bodlje, a ja sam ostao zatečen neverovatno stranom igrom, u kojoj nevidljive noge proizvode različit zvuk kada se hoda po tepihu, drvenim daskama i kaldrmi. Igrom koja prepoznaje kada je igrač na svetlu, a kada u senci! Bila je to ogoljena verzija, koja je mi je pružila mogućnost da prođem deo treninga za lopove i odigram završni deo jedne od misija (od krađe ključa sa čuvarevog pojasa i skoka u bunar, do krađe mača na poslednjem spratu zamka). Iako su uputstva bila jasna, um je odbijao da prihvati mehaniku u potpunosti, jer je neverovatno odudarala od svega poznatog.

Šunjanje sam lako shvatio, ali nisam bio spreman za saznanje da cilj nije samo preći nivo, već ukrasti sve što može da se proda, bez obzira u kom skrivenom kutku bilo zatureno. Upadao sam u sobe iz kojih bi bežale uspaničene sluge, gasio baklje previše blizu stražara... Posle nekoliko prelazaka, od kojih je svaki otkrivao nove delove zamka i drugačije putanje do završne poruke, nevidljivi zupčanici su se uklopili. Kada sam konačno uspeo da ukradem ciljani predmet pošto sam očistio do temelja svaku sobu i nišu u zamku, a da me niko nije video, otkrila mi se jedna istina: Nikad neću moći da u jednostavnim igrama za NES, Genesis ili Playstation uživam na isti način. Thief: The Dark Project je od mene napravio ono što danas zovemo "PC igračem".

Dugih petnaest godina kasnije, preda mnom je nova, četvrta igra u seriji. Novi su i autorski tim, izdavač, računar na kojem se igram, većina ćelija u mom telu (osim neurona, ali oni su za ovakva sećanja jedini važni), te publika, koja velikim delom nije bila ni rođena kada sam se sakrivao od robota u "Metalnom dobu", ili sa žaljenjem odmahivao glavom kada sam video pogled iz trećeg lica u "Smrtonosnim senkama". Upravo zbog toga, a delom i stoga što izdavač u naslov nije uključio broj četiri (što je svojevremeno bila moja najveća zamerka na smejuriju poznatu kao Fallout 3) ovaj tekst prikazaće igru bez direktnog poređenja sa prva dva naslova u seriji. Emocije iz uvoda po strani, nije reč o HD izdanju klasika, već o samostalnom naslovu smeštenom u gotovo isti svet i sa zamalo pa identičnim junakom...

Taj junak je Geret, vrhunski lopov. Najpoznatija je senka za koju pošten stanovnik Grada nikada nije čuo. Poslove ugovara preko posrednika, a garantuje brzinu, tačnost i kvalitet usluge. Ne zanimaju ga razlozi niti poreklo naručioca. U politiku Grada se ne upliće. Druge lopove, od kojih je samo jedan u igri imenovan, ne ceni mnogo i smatra ih brzopletim i zbog toga opasnim po sebe i druge. Poput svih majstora, uživa u svom poslu i obavlja ga sa neverovatnom posvećenošću. Kao istorijski ninja-ratnici, ovladao je veštinama sakrivanja i strpljenja, pomnog planiranja. U otvorenu borbu se ne upušta. Njegov cilj nisu junaštvo niti slava, već plen. U džepove će da strpa ne samo predmet po koji je poslan, već i vredne čaše i pribor za jelo, statue, narukvice, prstenje, broševe, zlatnike, pa čak i svećnjake.

Oko ovog lika izgrađen je čitav svet u kojem se priča odvija. Njegova ličnost i osobine određuju vreme i mesto radnje, sporedne likove (kojih baš iz ovog razloga ima iznenađujuće malo za današnje standarde), okruženje i mehaniku igranja. Zbog toga ko je Geret i čime se bavi, u igri nema dnevnih misija. Usled njegovog nepoverenja prema drugima, uvek radi sam i ne podnosi društvo na zadacima, što se jasno ističe već od uvoda, zahvaljujući odličnoj glasovnoj glumi. Iz istog razloga, veliki deo njegove komunikacije sa svetom ide preko jataka Basa, koji je javno lice operacije. Gereta, uz sumnjive trgovce, znaju samo najvažniji klijenti, te naravno važna lica iz podzemlja, poput Kraljice prosjaka (čija je funkcija da igraču omogući unapređivanje određenih veština i osobina zasnovanih na fokusu).

Grad, mračno i prokleto mesto sazdano na jadu i nemoralu, savršena je pozornica za glavne i sporedne zadatke koji očekuju igrača. Sastavljen je od više različitih četvrti, povezanih kapijama i tajnim prolazima. Svaka sadrži nekoliko uskih ulica i širokih, osvetljenih trgova, kojima patroliraju naoružani stražari ili se nezainteresovano kreću obični građani. Mračni uglovi kriju smeće i bolesne prosjake, ali i skrivene ventilacione otvore i prolaze iza zgrada, odakle se često lako može popeti na sprat, ili na krov. Povezane terase, padajući mostovi, oluci, stepeništa i grede za koje može da se zakači strela sa konopcem, zajedno sa lavirintom krovova različite visine, zajedno čine gradski autoput za lopove. Upoznavanje sa četvrtima podstiču sporedne misije, ali nema prepreke za samostalno istraživanje.

Svaka zgrada potencijalno krije tajni prostor sa plenom, bilo u skrivenom odeljku stana u koji ste dospeli kroz otvoren prozor, ili u sasvim drugom stanu do kojeg ne možete bez konopca. Tu su podrumi, dvorišta ušuškana između zgrada, podzemni prolazi i tarabe, kanalizacioni kanali i čitave katakombe u kojima je veoma lako izgubiti orijentaciju. Sporedne misije su u neku ruku predah od napetih i ne baš kratkih glavnih poglavlja, pa veći izazov u njima predstavlja traženje pravog prilaza meti i izbegavanje zamki i čuvara, nego šunjanje u samom objektu, ali nekolicina ipak predstavlja odličan izazov i donosi raznoliko okruženje i zagonetke. Najbolji primer su zadaci koje Geret dobija direktno od dva klijenta. Do mesta pljačke dolazi se kretanjem kroz grad, što je isprva teško usled velikog broja detalja i skrivenih prolaza koji otežavaju orijentaciju. Neke oblasti otključavaju se tek kasnije, a okruženje se menja napretkom priče.

Sa negativne strane, svaki prelazak iz jedne četvrti u drugu zahteva kraće učitavanje, a u prvih deset časova igranja veoma je lako zaboraviti gde je zapravo prolaz koji vam treba. Srećom, sve sporedne zadatke u jednoj četvrti možete da uradite redom, bez vraćanja kući između misija. Mapa ne pomaže ni malo, jer je tradicionalno neprecizna i ističe samo oblast u kojoj se trenutno nalazite, dok su ostale iscrtane tamnijom bojom, a prolazi nisu označeni. Slično je i sa traženjem ulaza u misije koje želite da ponovite, pošto u dnevniku ne postoji spisak rešenih zadataka i nema načina da ponovo postavite marker na mapu kako bi vas odveo do tamo. S obzirom na prirodu igre da je samo okruženje trodimenzionalna prostorna zagonetka, čak ni markeri ne pomažu mnogo prilikom traženja ulaza ili vertikalnog puta do njega, već u najboljem slučaju mogu da vas dovedu do zgrade o kojoj je reč.

Otvoreni sukobi sa stražarima se ne preporučuju. Geret i nema neko oružje za direktnu borbu, već koristi kratku palicu da usamljene protivnike onesvesti sleđa. Više je naklonjen sprečavanju nego lečenju, pa je nezgodno postavljene osmatrače moguće ukloniti iz daljine, pomoću nekoliko vrsta ofanzivnih, ali i posebnih strela sa namenskim vrhom, koje se koriste za gašenje baklji i ognjišta, zamajavanje protivnika i odvlačenje pažnje. Veštačka inteligencija protivnika je solidna, pogotovo na višim nivoima težine, pa je preporučljivo zatvoriti sanduke i ormane iz kojih ste pokupili plen, te tela onesvešćenih ili ubijenih stražara odvući u neki mračni ugao. Čak ni ove mere ne pomažu ukoliko stražari vide saborca kako pada, čuju vaše korake na gredi iznad sebe ili primete gašenje plamena u svojoj blizini. Na nižim podešavanjima težine moguće je da vas ne primete i kada ste im ispred nosa, te im treba više vremena da se uspaniče.

Od podešavanja težine zavise i drugi delovi mehanike, uključujući korišćenje fokusa, koji omogućava privremeno osvetljavanje važnih delova okruženja, te brže obavljanje nekih radnji. Pored predefinisanih postavki, autori su omogućili i stvaranje sopstvenog podešavanja težine, što se preporučuje igračima iskusnim u žanru šunjalica. Neke druge stvari zavise od spremnosti da se sakupljeno blago podeli sa trgovcima. Bez odvijača nije moguće ući u ventilacione otvore, sečivo omogućava krađu slika iz ramova, a tu su i unapređenja poput dodatnog mesta za strele, više životnih poena i tako dalje. Gotovo uvek postoji više načina da se priđe cilju, pa ovo nije neophodno, ali jednokratna nabavka alata daje igri novu širinu i omogućava dalje prilagođavanje stila, te omogućava da se pronađe inače nedostupan plen. Znajte da oprema može da se rasproda, pa pronađite sve trgovce, da vam budu pri ruci.

Značajan deo mehanike predstavljaju mini-igre. Reč je o kratkim izazovima koji simbolišu otključavanje brave, traženje skrivenog prekidača ili traženje vertikalnog puta po cevima. Gotovo svaki sanduk ili sef su zaključani i često je neophodno obiti vrata da bi se kroz njih moglo proći. U idealnoj situaciji ne predstavljaju problem, ali ukoliko se izvode na osvetljenom mestu, u blizini stražara, lako može doći do greške. U tom slučaju stražar će čuti zvuk lomljenja alatke i prići da proveri šta se dešava. Određene vrste plena pripadaju kolekcijama, koje možete da sakupljate zarad dodatnih bodova, a koje igra izlaže na posebnim postoljima u bazi. Nema zamarajuće prodaje plena, već se sve što pronađete automatski pretvara u novac koji slobodno možete da trošite ili čuvate. Ipak, šteta je ne koristiti alate i raznolike vrste strela koji stoje na raspolaganju, ako ste već protivnik unapređivanja.

Od grešaka na koje je moguće naići, najviše mi je zasmetalo oglašavanje stražara, koji neretko ponavljaju iste rečenice u nedogled, ali mogu i da se "zaglupe", usled čega dolazi do kratkotrajne distorzije zvuka. Nekad je teško odrediti odakle glasovi dopiru, jer komentari prolaznika sa ulice ponekad zvuče kao da dolaze iz prostorije pored ili ispod vas. Na Internetu se mogu pročitati prilično glasne kritike na račun nedostatka skoka, ograničenu upotrebu strela sa konopcem, slabu karakterizaciju određenih likova i nedostatak različitih prilaza cilju, ali meni ništa od ovoga nije zasmetalo prilikom igranja. Prolaza i prilaza ima, samo ih treba pronaći. Desiće se da obiđete celu zgradu više puta, samo da nekoliko časova kasnije slučajno otkrijete skriveno mesto koje prihvata konopac, ili podzemni prolaz ispod ulice koji kreće iz nekog zavučenog dvorišta.

Sporedni likovi jesu važan deo svake igre, ali Thief u potpunosti počiva na liku i delu Gereta. Igra je namenjena strpljivim igračima kojima nije problem da čitavu večnost čuče u mračnom uglu i čekaju da se nekoliko stražara okrene na različite strane, kako bi iskoristili priliku da se neopaženo provuku kroz senke između njih. Užitak dolazi iz znanja da ste uspešno otkrili i onesposobili zamku, a zatim "očistili" naizgled zaštićeno mesto od svih dragocenosti, a ne iz kratkih sekvenci urađenih u pokretaču igre. To ne znači da je priča loša ili predstavljena na pogrešan način. Možda je moglo biti više pisanih izvora koji bi svedočili o punoći sveta, ali autori se jesu potrudili da naprave nekoliko manje ili više očiglednih omaža izvorniku, što je pohvalno, a ostavlja mesta za potencijalni nastavak, ili kraće kampanje u vidu paketa dodatnog sadržaja koji bi naknadno mogli da budu objavljeni.

Iako se interesne grupe (Keepers, Hammerites, Mechanists) iz izvornih igara ne pominju otvoreno, u mogućnosti smo da posetimo dobro poznata mesta (bez brige, neću da otkrivam) i sretnemo neke od starih znanaca (npr. jatak Baso), a čak su i određene misije napravljene tako da prizovu uspomene. To može i da zasmeta posvećenim ljubiteljima igara The Dark Project i Metal Age, koji ih i danas imaju instalirane na računaru i redovno igraju mape koje su pravili drugi igrači, ali rešenje leži u posmatranju ovog rimejka kao paralelnog univerzuma, gde je sve slično, ali nije reč o zaista istim likovima i događajima. Nešto poput novih filmova u serijalu Zvezdane staze - nije "to-to", ali jeste dovoljno zabavno da može da prođe. Štaviše, Thief uopšte nije loša igra i preporučio bih da je nabavite, ako ne sad, onda obavezno kasnije, kada vam postane pristupačna. Ah, da, nisam rekao ni reč o kampanji, to jest glavnoj priči... Namerno!

Nikola Bulj