11. ožu 2010.

Psychonauts, recenzija

Kada bi igračka komuna bila verska sekta (kao što većina naših bližnjih misli), Tim Schafer bi bio proglašen bogom. Ne vrhovnim bogom, već jednim od mnogih, rame uz rame sa ljudima kao što su Warren Spector, Ron Gilbert, Tim Cain, Chris Avellone, John Carmack... Pošto svako božanstvo u politeističkim religijama ima svoju ulogu, Schafer bi svakako bio Bog Šarma. Priča o ovom simpatičnom čovi (tj. onaj deo koji se nas tiče) počinje u glavnom štabu tadašnjeg Lucasfilm Games-a (koji je bio smešten na famoznom Skajvoker ranču), pre više od dvadeset godina. Uzlazna putanja Tim-ove karijere je prilično uobičajena: počeo je radeći na tehničkim poslovima, dok u jednom trenutku nije upregnut kao ko-scenarista pod nadzorom Ron Gilbert-a (The Secret of Monkey Island i Monkey Island 2: Le Chuck's Revenge), posle čega je delio dirigentsku palicu sa Dave Grossman-om (Maniac Mansion: Day of The Tentacle), te na kraju konačno dobio priliku da i sam šefuje (Full Throtle i Grim Fandango).


Nažalost, u to vreme je počela korporativna muža Star Wars krave, te je Schafer (kao i svi drugi sa više od dva grama mozga) napustio ranč i osnovao sopstvenu kompaniju, koju je nazvao Double Fine Productions. Upravo ova mala ali probrana ekipa je 2005. godine ušla u anale industrije uspomoć igre Psychonauts. Ova akciona avantura/platformer je zasnovana na ideji koju su čelnici Lucas-a škartirali tokom izrade Full Throttle-a, jer se kosila sa moralnim načelima industrije. Naime, jedan od planiranih segmenata igre je oslikavao živopisne halucinacije izazvane meskalinom. Iz nekog razloga, referenciranje postojećih opijata je no-no, dok su svi drugi vidovi “mature” sadržaja dobrodošli. No dobro. Kako Tim nikada nije prežalio ovu (izuzetno dobru, ako dozvolite) ideju, upravo je nju iskoristio kao podlogu za izgradnju Psihonauta.



Priča se odvija u svetu na prvi pogled nalik našem. Samo, u ovom svetu ljudi sa psihičkim moćima su svakodnevnica. Oni žive sa “normalnim” življem, iako je doza segregacije prisutna, i dosta ljudi zazire od ovih “čudaka”. Epicentar dešavanja je letovalište/centar za obuku mladih psihički nadarenih ljudi, koji svake godine ugošćava decu sa svih strana sveta, koja dolaze da se druže, ali i nauče da kontolišu i kanališu svoje sposobnosti. Igra počinje animacijom koja prikazuje uobičajenu ceremoniju kojom se svake godine dočekuju mališani. Tokom nje omaleni, militaristički nastrojeni instruktor drži pozdravni govor koje uteruje strah u kosti prisutne dece. Kako se govor približavao klimaksu, instruktori su primetili da se nešto pomera u obližnjem žbunu, te ga (jedva) izvukli na videlo svojim telekinetičkim moćima. Ispostavilo se da je u pitanju dečak po imenu Razputin, odbegli cirkuzant, sa željom da pristupi kampu i prođe obuku, te postane član elitne jedinice za borbu protiv psihičkog terorizma. Naravno, bez pristanka roditelja ovo je nemoguće, te nadležni pozivaju dečakovog oca da dođe i pokupi ga. Ipak, jedan od njih je zadivljen mentalnom snagom deteta, te odlučuju da ga u toku tih par dana koliko je roditeljima potrebno da stignu tretiraju kao kadeta.



Dok Razputin bude prolazio kroz obuku, čudne stvari će početi da se zbivaju po kampu, a on će na sebe preuzeti odgovornost da ih ispita. Naravno, zbog ovo ga će upasti u niz nezgoda, iz kojih će morati da se vadi korišćenjem kako svojih starih, akrobatskih, tako i novostečenih psihičkih veština. Priča je izvrsno napisana, a dijalozi (kojih ima u izobilju) obiluju prepoznatljivim “Šejferovskim”, inteligentnim humorom. Karakterizacija, usko povezana sa dijalozima, takođe je izvanredna, a paleta likova sa kojima ćete se sretati je ogromna. Tu su bivši vođa Psihonauta, sada senilni starac sa podvojenom (potrojenom? početvorenom?) ličnošću, štićenik kampa koji mora da nosi aluminijusku foliju na glavi da bi kontrolisao svoje moći, ćelavi medved sa telekinetičkim sposobnostima, Rus koji traži medveda u želji da se porve s njim, nakaradni monstrum iz jezera po imenu Linda, paranoični čuvar koji zna da se neko urotio protiv njega, Napoleonov direktni potomak... Spisak ide naizgled u beskraj. Svaki od njih je čudan na svoj način, i svaki put kad se igraču pruži prilika za dijalog, trebao bi je iskoristiti. Priča je toliko dobro napisana, a svet toliko imerzivan, da se lako može desiti da previdite celu jednu oblast u kampu (!), samo zato što nije od suštinskog značaja za odmotavanje klupka, a vi gurate napred po svaku cenu.



Po izvođenju, Psychonauts je teško svrstati u neki od ponuđenih koševa, ali najvećim delom je platformer. Najjači adut igre (ako već ne smemo da kažemo da su svi aduti najjači) su sekvence koje se odigravaju u umovima drugih likova. Tokom tih nivoa, Razputin će sakupljati plodove mašte, oslobađati emotivni teret, i skupljati mentalnu paučinu pojedinca, te kasnije na konto toga napredovati i dobijati nove sposobnosti, ali i unapređivati stare. Svaka od mentalnih ekskurzija se završava boss bitkom, posle čega infiltrirana osoba konačno spoznaje unutarnji mir, i adekvatno nagrađuje svog spasioca. Kad bi jedini put ka napretku bio preko prebijenih košmara, prva trećina igre bi bila nedovoljno dinamična, te tako igrač može napredovati skupljanjem psiho-stimulansa koji su rasuti po kampu. Dobar deo njih se nalazi na poprilično nedostupnim mestima, što iziskuje vraćanje na stare lokacije po ovladavanju novim veštinama. Pored toga, postoji i šesnaest specijalnih predmeta, do kojih je teško doći (ili zato što su dobro kamuflirani, ili zato što je potrebna neka od naprednijih moći), koji donose veći napredak kada se sakupe. Od moći, na raspolaganju su telekineza, pirokineza, levitacija, “treće oko”, štit, nevidljivost i druge.



Vizuelni dizajn je brilijantan, počevši od karikiranih modela “na tri ćoška”, koji sami po sebi mame osmeh na lice. Animacije su glatke i tečne, karikirane u dovoljnoj meri da savršeno idu uz modele kojima pripadaju. Doduše, sve ovo pada u drugi plan pred veličanstvenim level dizajnom. Već na samom početku, prostranstva koja se otvaraju dolaskom u kamp su izvrsno projektovana, slojevita, sa velikim brojem kutaka koji mame svojom nedostupnošću, i mogu naterati igrača da uzalud skakuće u pokušajima da ih se domogne, iako zna da još uvek ne može. Moguće je potrošiti par sati na istraživanje kampa, pentranje po drveću, hodanje po žici do udaljenih platformi, i razgledanje prelepog okoliša. Ali pravo ludilo počinje kad se ušunjate u psihu nekog NPC-a. U tom trenutku prestaju da važe zakoni fizike, a igrač počinje da proživljava probleme koji su snašli nesretnika o kom se radi. Od slikara-ekspresioniste koji je optrećen koridom, te slika isključivo borbe bikova, preko brazilske lepotice koja u svojoj glavi organizuje žurke, glumice koja ceo svoj život preživljava u vidu predstave i Bonapartinog direktnog potomka koji ratuje sa svojim slavnim pretkom, do famoznog Bojda Kupera, paranoičnog čuvara. Sam nivo koji se odvija u Bojdovoj glavi (The Milkman Conspiracy) je umetničko delo u malom, jer ga čine najbolji level dizajn ikada (ovo su teške reči, ali verujte nam), odlični, urnebesni dijalozi, i zagonteke koje se nižu, dok se u jednom trenutku, kada sakupite potrebne predmete, ne reše skoro same od sebe. Ovo izaziva oduševljenje nalik onom kada napravite konstrukciju od par stotina domina, a potom se zavalite, i blago tipnete prvu u nizu. Istina je da nisu svi nivoi ovoliko dobri (samo jedan može biti najbolji, zar ne?), ali veoma su mu blizu. A ima ih podosta, i svaki je svet u malom.



Za muziku je bio zadužen Peter McConnell, autor soundtrack-ova za veliki broj LucasArts-ovih igara, uključujući i Grim Fandango. Ono što je uradio za Psihonaute možemo olako proglasiti vrhuncem njegove karijere. Sloboda koju je imao u komponovanju za ovu igru kao posledicu je imala savršen spoj laganih gitarskih bravura i naivnih orkestracija, koja pleni svojom jednostavnošću, a savršeno dopunjuje ambijent. Glasovna gluma je na zavidnom nivou, i pravo je uživanje slušati sate snimljenih dijaloga. Za sve one koji žele da uživaju u muzici iz ovog ostvarenja, na ovoj adresi možete preuzeti alatku pomoću koje je moguće “počupati” zvučni zapis iz igre.



Nažalost, Psychonauts je finansijski poprilično loše prošao, te ostao nezasluženo nezapažen. Mediji širom sveta su ga proglasili “najboljom igrom koju niste igrali”. Ako je stvarno niste odigrali, učinite sebi uslugu i kupite je na sajtu GoG.com po ceni od bednih deset dolara. To svakako nije velika cifra za jednu od najboljih igara ikada. Činjenica je da niko ne bi smeo da je propusti, jer je u pitanju jedna od onih igara koje oblikuju ukus i merila, i prema kojoj ćete suditi svakoj sledećoj. Jedna od onih igara posle kojih ne želite da igrate ništa dve nedelje, jer je skoro sve u odnosu na nju jednostavno loše.



Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

twitter / Ketchua
Sve recenzije istog autora

Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima: Twitter Facebook

Broj komentara: 7:

  1. Odlična igra. Nažalost nisam je prešao kompletnu, došao sam do samog kraja (Meat Circus, tako nešto) i tu stao, davno.
    Zanima me da li radi na Windowsu 7?

    OdgovoriIzbriši
  2. Da, Meat Circus... Nisam siguran, ja sam je oba puta prelazio na XP (još uvek se držim XP-a), ali ova verzija sa GoG.com radi na XP/Vista bez problema. Ako već imaš igru, ništa te ne košta da probaš, ako tek nameravaš da je pribaviš, raspitaj se malo po tamošnjem forumu.

    OdgovoriIzbriši
  3. Prvi put kada sam prelazio, odustao sam na onim konopcima pre poslednje "kraljice" Meat Circus nivoa, ne znajuci da je to stvarno 5min do kraja igre. Pre nesto vise od godinu dana sam je presao ponovo, ovoga puta u celosti..

    Fenomenalna igra. Po meni uz Sacrifice najnezapazenija koju sam igrao, preporuka svima..

    OdgovoriIzbriši
  4. Sjajna igra! Jedino je mogu uporediti sa Raymanom ali je ova bolja. The Milkman Conspiracy - strašan nivo, mislim da sam njega najduže igrao samo da bih se što više zadržao u takvom okruženju :) Muzika, priča... ma jednom rečju genijalno. Moraću još jednom da je pređem...

    OdgovoriIzbriši
  5. Odlična igra u svakom pogledu.

    OdgovoriIzbriši
  6. I ja je predjoh, stvarno jedna od najboljih igara koje sam odigrao...

    OdgovoriIzbriši
  7. nisam je odigrao ali mi malo liči na Grimm Fandango! :)

    OdgovoriIzbriši

Pravi PC igrači uvek ostave komentar!