Dark Fall 3: Lost Souls, recenzija

Kritika video igara je za samo dvadeset godina dospela u fazu za koju je filmskoj trebalo otprilike tri puta više vremena. Nepristrasnost je ustupila mesto povođenju za novcem, tako da danas više od devedeset procenata medijskog prostora odlazi na generičke naslove sa sedmocifrenim budžetima. Da smo išta manje zgađeni ovakvim stanjem, verovatno biste duže čekali da se fenomenalni Dark Fall: The Journal i Dark Fall 2: Ligths Out popnu na našoj listi prioriteta. Međutim, izlazak najnovijeg ovaploćenja mašte Jonathan Boakes-a, Dark Fall 3: Lost Souls, kao i činjenica da je ova igra potpuno zapostavljena od strane medija, znatno su uticali na donošenje ove odluke. Već na prvi pogled jasno se vidi da autori iz Darkling Room-a znaju da ne mogu prodavati prepakovane proizvode. Zarad opstanka na surovom tržištu, celokupna koncepcija je morala evoluirati.

Šezdeset godina posle nemilih događaja na železničkoj stanici u Dauertonu, varošica je stala na noge, i stvari se odvijaju uobičajenim tokom. Svedoci epske borbe koja se dogodila četrdesetih godina prošlog veka ili više nisu među živima, ili su odlučili da traumatične dorsetske noći gurnu u zapećak, ne bi li nekako nastavili sa svojim životima. Idilu prekida misteriozni nestanak jedanaestogodišnje Amy Haven. Jednog dana, devojčica je otišla na igralište, posle čega više nije viđena. Za istragu je zadužen Inspektor, črvst čovek, odlučan u nameri da pronađe malu Amy, a krivca brutalno kazni. Kako vreme odmiče, a istraga ne urađa plodom, frustracija i strah od neuspeha polako teraju Inspektora na stranputicu. On podmeće dokaze koji upiru prst krivice u ekscentričnog beskućika, Mr. Bones-a. Kako je Bones poznat po skupljanju pregažene divljači sa puta i čuvanju njihovih kostiju, a i viđan je u društvu nesretne devojčice, Inspektor je uveren da se nameračio na pravog čoveka. Polazi putem bezakonja, vođen Makijavelijevom devizom, verujući da je izostajanje rezultata krivica njegove nesposobnosti, rađe nego pogrešne početne premise. Avaj, nadređeni otkrivaju zaveru, glavni i jedini osumnjičeni biva pušten, a Inspektor razrešen dužnosti. Amy-na porodica je u očajanju i ne žele da prihvate da više neće videti svoju kćer. Godine prolaze... Inspektor, sada ruinirani starac koji dane provodi mešajući tablete za smirenje i vodku, odlučuje da se vrati na stanicu i olakša svoju savest, konačno rešavajući misteriju Amy-nog nestanka. Uprkos nelagodnosti koju u njemu izaziva prizor dekadentnog hotelskog zdanja, zna da mora da raskrsti sa prošlošću ako želi mir.

Već na polju narativa se primećuje značajan pomak, jer iako Lost Souls ne nudi igraču rasplet u klasičnom smislu, akcenat se seli sa spoljneg sveta na unutarnji plan, na snagu volje i odlučnost jednog čoveka, prikazujući borbu za spasenje duše u svom najsirovijem obliku. Jeziva atmosfera u igri ovaj put nije tu samo da bi isterivala igrače  iz kože (mada i to radi vraški dobro), već i da bi oslikala psihičko stanje protagoniste, razmazujući nonšalantno granicu između stvarnosti i iluzije.

Izvođenje je pretrpelo manje izmene, ali i dalje se svodi na pogled iz prvog lica sa tumaranjem po predodređenoj mreži. Ovaj put, dodata je mogućnost kretanja kamere i po vertikalnoj osi, te je moguće podići ili spustiti pogled. Takođe, prelazi između ekrana prilikom rotacije kamere više nisu trenutni, već kamera švenkuje do zadatog položaja, smanjujući tempo odvijanja radnje, te samim tim podižući tenziju na viši nivo. Zamislite samo koliko je neprijatno čuti uznemirujuće zvukove iza sebe, a ne biti u mogućnosti da se okrenete u roku od jedne sekunde. Broj inventarskih zagonetki je sada još veći no u prethodnoj igri, i čini se da su autori konačno našli pravi odnos između njih i logičkih.

Skupa oprema, poput one koju su Dan Aykroyd i Bill Murray koristili u kultnom treš filmu iz osamdesetih, ovaj put potpuno izostaje. Ipak, autori su ubacili svemoguće rđave makaze, u stanju da obijaju klimave daske, seku bespomoćne onozemaljske stvorove i još mnogo toga. Pristup meniju u igri se vrši putem mobilnog telefona, koji ujedno ima i neizostavnu baterijsku lampu. No, glavna uloga telefona (i ne mala, pritom) otelotvorena je u liku Echo-a, nepoznanika koji inspektoru šalje sablasne tekstualne poruke, suptilno ga usmeravajući i pritom stvarajući još veću nelagodu kod igrača.

Najprimetniji napredak u odnosu na prethodne igre je ostvaren na polju komunikacije sa preminulima. Naime, za razliku od prva dva dela Dark Fall-a, u Lost Souls-u je kontakt sa duhovima neophodan zarad daljeg razvoja priče. Pored duha male Amy, koja se periodično pojavljuje da bi se poigrala sa umom ionako nestabilnog Inspektora, tu su i stari poznanici iz prve igre, kao Andrew Verney, Gloria Grable i Matilda Fly, čijim nesretnim dušama treba pružiti konačni mir i pretvoriti ih u svoje saveznike. Naravno, vidži tabla ni ovaj put nije izostala.

Već po uključivanju igre, vidi se da se na novcu nije štedelo, što je bilo od velike pomoći pri radu na tehničkom aspektu igre. Grafika je polirana do besvesti, opasno se bližeći hiper-realističnom prikazu. Posebno je omamljujuć vizuelni dizajn igre, naročito ako ste pre nje igrali The Journal, te sada možete u potpunosti uvideti koliko je Dauerton okrnjilo vreme. Vandali su naružili zidove preplavivši ih grafitima. Lutke iz vremena kada je stanica bila turističko-muzejska lokacija prate igrača svojim praznim pogledima kroz prostorije. Tek pošto se dobije pristup samom hotelu, uviđa se sva genijalnost vizuelnog aspekta. Svaka soba u hotelu ima svoju “tematiku”, te je jedna preplavljena larvama koje vise sa plafona, druga zarasla u puzavicu, treća oblepljena kartama (sećate se sobe u kojoj je Thomas Callum obitavao?), četvrta “ukrašena” špricevima i makazama... Odluka da se manu Macromedia-inog mezimčeta i prihvate Wintermute kao temelj za svoju igru, donela je neprevaziđeno osvetljenje enterijera.

Na polju zvuka je takođe primetan napredak, zahvaljujući uloženom novcu. U glavnom meniju će igrače dočekati jeziva klavirska kompozicija, kao uvertira i blagi nagoveštaj onoga što ih očekuje. Zvuci iz okruženja ostaju glavni činilac psihičke torture, tim više što Lost Souls igra na kartu teskobne tišine umesto jedva primetnih zastrašujućih melodija. Radio koji se pali sam od sebe, prizemna magla koja okružuje Inspektora kad god se obre na otvorenom, zločesto kikotanje dece, krčanje televizora, kao i izlivi adrenalina koje protagonista proživljava krajnje živopisno (brekćući dok se ekran muti, a kamera ljulja) nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Autori su se držali tradicije koja nalaže da se lično postaraju za glasovnu glumu. Ipak, ona je, na neki neobjašnjiv način, znatno lošija (prvenstveno neuverljivija) no u ranijim igrama, zvučeći kao da su se ispred mikrofona našli ljudi sa mentalnim tegobama. Bez obzira na to da tokom prvih pola sata igranja ovo ume poprilično da ide na živce, ponovo, ulaskom u hotel se savršeno uklapa, potpomažući jezu koja je do tada već sigurno sve savladala.

Šta reći za kraj? Johnatan Boakes i Matt Clark su sazreli u svakom pogledu, što se vrlo pozitivno odrazilo na njihov rad. Pripovedački stil je oblikovan, ovladali su zanatom izrade zagonetki, komponovali su, crtali, modelovali, glumili... Pored (bukvalno) savršene atmosfere i izvanrednih zagonetki, za razliku od prva dva dela, čak je i narativ daleko iznad proseka. Deset godina je prošlo od trenutka kada je ova saga započeta, i za to vreme su uspeli da se vinu od anonimnih entuzijasta, preko idola nezavisnog stvaralaštva, do prekaljenih veterana industrije. Lost Souls je svakako najbolja igra u serijalu, a olako bismo je mogli proglasiti i najboljom igrom u horor žanru.

Kopiju igre za testiranje ustupio Iceberg Interactive.

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.


Sve recenzije istog autora