Eufloria, recenzija

Da li je moguće napraviti zaista originalnu igru? Živimo u veku kada su sve knjige već napisane a nove predstavljaju samo varijacije na temu; sve pesme su već ispevane, svi filmovi već viđeni. Ne tvrdimo da je umetnost umrla, ali tvrdimo da je ovo jedan od onih perioda ciklične istorije u kojima se originalnost povuče pred isplativim, unikatno pred masovnim. Za stvaranje jedinstvene igre bilo kog žanra, danas bi bilo potrebno pre svega pronaći ideju koja je toliko drugačija da već samim svojim postojanjem privlači pažnju. Verovatno da ni to ne bi bilo dovoljno, jer bi takva jedna igra morala da bude prijemčiva na planu grafike, zvuka i najvažnije, mehanike, kako bi uspela da osvoji igrača naviknutog na lako svarljivu zabavu, pliću od prolećnih lokvica na asfaltu velegrada. Sasvim očekivano, za stvaranje igre Eufloria neophodan je bio indie tim, posvećen u nameri da napravi nešto novo što će dotaći sve koji mu izađu u susret; veliki timovi odavno su nesposobni da stvore nešto nalik na jutarnju rosu...

Sama igra nastala je za potrebe takmičenja u stvaranju proceduralnih igara i isprva se zvala Dyson Game. Iako je kasnije prerasla u komercijalan projekat, osnova na kojoj je ovo umetničko delo u pravom smislu te reči izgrađeno ostala je nepromenjena. Poznati američki fizičar Freeman Dyson tvorac je teorije po kojoj bi bilo moguće kolonizovati komete uz pomoć genetski modifikovanih biljaka sličnih drveću. Ovakve biljke bi bile samodovoljne, a stvarale bi kako useljiv prostor, tako i kiseonik za potrebe kolonista, sve uz pomoć jednostavnog procesa fotosinteze, energije zvezda i minerala prisutnih na samom jezgru komete. Zvuči kao naučna fantastika? Njegove ideje često se i koriste u SF knjigama ili serijama, a ljubiteljima Star Trek serijala najpoznatije su verovatno građevine poznate kao "Dyson Sphere". Upravo je svojevrsno "svemirsko drveće" osnova ove strategije zaogrnute u simfoniju pastelnih boja i neverovatnih nota koje prate svaku akciju igrača.

Eufloria nas uvodi u stilizovan svet asteroidnih pojasa, gde je jedini resurs i jedinica u isto vreme - semenka Dysonovog drveta. Ona se rađa na stablu, lebdi oko asteroida, grupiše u rojeve i tako ratuje, osvaja nova nebeska tela i zatvara krug sjedinjujući se sa još devet svojih parnjaka kako bi izniklo novo drvo. Njen život prati smirujuća ambijentalna muzika, a njenom sudbinom upravlja igrač koristeći pokazivač miša. Spoj mehanike i grafike u ovoj igri je prosto fenomenalan, jer su oba segmenta duboko povezana i počivaju na proceduralnim izračunavanjima u stvarnom vremenu. Svaka klica biće jedinstvena, svako stablo izrašće na drugačiji način, stvaraće nove semenke-ratnike svojom brzinom, u zavisnosti od toga kada ste ga posadili i gde. Asteroidi koji predstavljaju ključne tačke za čiju kontrolu se borite na ovom ratištu, razlikuju se međusobno u početnim sirovinama i ograničenim "poljima za gradnju", a ni sve drveće nije istog tipa - pored "baze" koja stvara jedinice možete graditi i "odbranbene kule" koje će rušiti neprijateljske jedinice sa neba...

Mehanika većine strategija u realnom vremenu zasniva se na istom principu. Izgradi bazu. Regrutuj jedinice. Preplavi neprijatelja istovremeno braneći sopstvenu kuću. Međutim, šta kada je ta početna baza samo jedna od ključnih tačaka na bojištu, kada je za pobedu potrebna kontrola svih bez izuzetka, a kad neprijatelja ima dovoljno da se čovek oseti kao zrno prašine na vetru? Iako su uvodni nivoi opuštajući i više služe za uživanje u vizuelnom i muzičkom izrazu autora, igra se brzo komplikuje i tera na uključivanje vijuga. Samo naizgled mali broj građevina i jedinica povlači za sobom jednostavnost mogućih taktika. U stvarnosti je i kamen-papir-makaze jednostavna dečja igra, pa se na njoj zasnivaju mnogo komplikovanije bitke u svetu igara. Kada u jednom trenutku igrač shvati da postoji više podvrsta semenkica, da se razlikuju u snazi, energiji ili brzini, a da tek otkriven neprijatelj za razliku od svih prethodnih ima "eksplozivnu odbranu", stvari naglo postaju ozbiljne i ispod maske naivnosti pokazuje se punokrvna strategija ogoljena do kosti. Nema u ovoj igri svemirskih marinaca koji se kunu u cara, ali nakon sat vremena trebljenja mrskih vam neprijatelja osmeh na licu kada shvatite da je misija napokon gotova biće isti.

O grafici govore slike iz igre više nego što bi mogli da vam opišemo u deset pasusa, a manje nego što sama Eufloria zaslužuje. Dodaćemo da je u svakom trenutku moguće udaljiti pogled do mesta sa kojeg sopstvene jedinice više ne razaznajete, već upravljate ogromnim rojevima koji prate vektore zadate mišem, ili približiti toliko da uživate u letu svake pojedinačne jedinice u senci velelepnog svemirskog stabla. Muzika u igri dinamički se prilagođava situaciji i verno prati svaki potez, te je izuzetno važan deo igre i konačnog utiska koji ona ostavlja. Pored osnovne kampanje moguće je igrati i pojedinačne mape u skirmish areni, ali i očaravajuć dark matter mod u kojem su neprijatelji jači i "potpomognuti tamom".

Kada je reč o indie igrama, zaključak nikad nije jednostavno izvući. Eufloria je po mnogo čemu jedinstvena igra. Iako iza nje stoje samo tri čoveka - Alex May i Rudolf Kramers su je dizajnirali i programirali, a Brian Grainger je stvorio muzičku podlogu, ona briljira na grafičkom i muzičkom planu igrajući na kartu kvalitetnog minimalističkog dizajna i prijatnih toplih boja i osećanja koja iste uzrokuju. Poput drveta koje niče iz semenke u centru asteroida da bi raširilo svoje grane svemirom, Eufloria cveta polako ali njen miris je nezaustavljivo opojan, hipnotišući čak. Mane se ovakvim čudima opraštaju u momentu, ali, da li je nepostojanje multiplayer opcije zaista mana i u kolikoj meri, moraće da proceni svaki igrač za sebe. Nije ovaj biser za svakoga, ali oni koji budu znali da uživaju u njegovom sjaju dobiće desetine sati čiste ljubavi po zaista prihvatljivoj ceni.

Kopiju igre za testiranje ustupili autori

Nikola Bulj