Posao kritičara video igara možda deluje kao lak, ali dok se ne nađete sa ove strane ekrana ne možete znati zasigurno. Naravno, kada se pojavi naslov poput Enter The Story, The Witcher, ili Dragon Age: Origins, nema nedoumica. Igra je izvanredna, te je potrebno samo pretočiti svoja osećanja na papir. Čak i tada, dobar kritičar ne sme da zanemari mane koje svako delo po pravilu ima. Ali ipak, ostvarenje može biti ili dobro, ili loše, zar ne? Netačno. Zanemarimo nijanse i suptilne razlike na trenutak. Šta se dešava kada naiđete na igru čiji kvalitet ne samo da varira, već ne znate ni sami šta osećate prema njoj? Kada maltene više vremena provedete pokušavajući da saberete utiske nego što ste proveli igrajući igru? Tada novinarski posao postaje nezahvalni skot koji će vam svu krv popiti.
Upravo to je slučaj sa igrom The Saboteur, poslednjim delom koje je Pandemic Studios završio pred raspuštanje. U ovom akcionom superspektalku preuzimate ulogu Sean Devlin-a, poročnog Irca koji sa nekolicinom prijatelja učestvuje na auto trkama širom Evrope. Jedna takva trka u Sarbrukenu dovodi do (ne)slućenog preokreta u njihovim životima. Naime, protagonista se pokazao kao veoma vešt vozač, i u trenutku kada je oteo vođstvo od Kurt Dierker-a, ozloglašeni Nemac mu je pucao u gume. Razjareni Irac odlučuje da ukrade i slupa pobednički auto, posle čega ga zarobljava nemačka patrola. Potpuno (ne)očekivano, Dierker je pripadnik obaveštajne službe, ubeđen da su Devlin i drugari u dosluhu sa britanskim agentima. Pošto ne može da izvuče priznanje, odlučuje da ubije Sean-ovog prijatelja. Glavni junak uspeva nekako da pobegne, i zajedno sa ostatkom ekipe odlučuje da potraži sklonište u Parizu. Prolaze tri duga meseca, ispunjena patnjom, cigaretama i viskijem. Na kraju, Sean uzima stvari u svoje ruke. Pridružuje se pokretu otpora, i počinje da mrsi konce SS-trupama. Posle ovoga, stvari idu manje-više uobičajenim tokom (upoznavanje sa pariskim podzemljem, stupanje u kontakt sa tajanstvenim britanskim agentom, itd.). Narativ u suštini predstavlja sve moguće klišee iz akcionih filmova/igara, povezane u poprilično koherentnu celinu. Svakog lika iz igre ste već videli, od ogorčenog osvetnika, preko pisca revolucionara, smrtonosne zavodnice i nadmenog arijevca, do beskrupuloznog ratnog profitera. Iako znate kako će se priča završiti pre nego i počne, nije neizdrživo loša (naročito s obzirom da je u drugom planu).
Izvor ambivalentnih osećanja prema ovom ostvarenju je sama mehanika igre. Na prvi pogled deluje kao standardna sandbox akcija sa pogledom iz trećeg lica, poput kasnijih igara iz GTA serijala. Igrač rešava zadatke po gradu i okolini, tako napredujući kroz priču. Pored glavnih misija, postoji i niz sporednih, od koji svaka baca svetlo na prošlost nekog od sporednih likova. Osim završavanja (dosadnih) misija igrač može slobodno vršljati po gradu, usput rušeći snajperska gnezda, dižući u vazduh cisterne sa gorivom i likvidirajući nemačke generale. Uobičajena TPS ponuda, čini se. Ali trn u oku počinje činjenicom da je maltene nemoguće poginuti! U težinskim podešavanjima postoje četiri izbora, a kako se prethodna izjava odnosi na najteže, ne smemo ni da pomislimo kako apsurdno igra izgleda na lakšima. Iako smo mi, uz nadljudske napore, uspeli da zažmurimo na ovo, sigurno je da će mnogima smetati. Takođe, iako postoji gomila različitog oružja, kao i opcija za poboljšavanje veština, prva puška koju nađete će biti više nego dovoljna za prelazak igre. Žalosno je da besciljno vršljanje i podmetanje eksploziva pod kamione predstavlja veće zadovoljstvo od rešavanja misija. Još gore je što posle svega tri do četiri sata igra postaje otužno monotona. Čak i sabotaže gube smisao onog trenutka kada kupite mapu na kojoj su označene sve strateške tačke u oblasti.
Kad je već tako, nema smisla trošiti energiju na objašnjavanje kako Sean može da se šunja i prerušava, te da mora paziti da ne uništi uniformu dok ubija protivnika, ako želi da je iskoristi. Zašto bi se iko prerušen uvukao u neprijateljske redove, da bi tiho polomio vrat doušniku, ako može jednostavno da skoči sa trećeg sprata i upuca ga u glavu, sve vreme trpeći rafalnu paljbu? Takođe nema smisla pominjati da je kasnije tokom igre moguće pozvati pojačanje, obzirom da AI nije za pohvalu, a i Devlin je sam sebi dovoljan. Veoma lako se može dogoditi da igrač najviše vremena provodi po krovovima, jer ipak, tu se nalazi većina strateških ciljeva, a i SS-ovci se ne mogu peti uz zidove (Sean je jedini Spajdermen u igri).
Najjači adut igre je prezentacija. The Saboteur je vizuelno jedna od najlepših igara koje smo do sada videli. Oštre teksture, detaljni i odlično animirani modeli, te vrhunsko osvetljenje čine ovu igru pravim melemom za oči. Naravno, ovo sve ne bi vredelo ni pet para da nije vanserijskog level dizajna. Virtuelni Pariz je vrlo pažljivo građen, i iako možda ne predstavlja vernu rekonstrukciju, zapanjujuć je. Dok skakućete po krovovima Monmartra, zastajaćete svako malo da uživate u panorami. Autori su napravili sistem po kome su oslobođene četvrti Pariza obojene, dok su okupirane crno-bele, sa izuzetkom crvenih zastava sa svastikom. Kako rušite kontrolne punktove i osmatračnice, boja će se vraćati, što bi trebalo da simbolizuje moral lokalnog stanovništva. Takođe, kameru je moguće rotirati tokom dijaloga, što je isprva zanimljivo, ali ubrzo izgubi smisao.
U kafanama i na radiju pušta se džez, a izbor pesama je za svaku pohvalu (Ella Fitzgerald, Louis Armstrong, Duke Ellington...). Pored ovoga, postoji i mali broj originalnih kompozicija, koje se koriste u situacijama kada je podignuta uzbuna i slično. Zvuci oružja i vozila su autentični. Nasuprot svemu ovome, glasovna gluma je očajna. Glavni glumac je potpuno promašio irski akcenat, a o francuzima koji govore “ze english” ne vredi ni pričati. Za uloge nemačkih vojnika su, čini se, bili zaduženi glumci sa engleskog govornog područja, koji su svoj tekst (na nemačkom) dobili pet minuta pre snimanja. Na stranu akcenti, gluma svih likova sem Sean-a je ili indiferentna, ili potpuno amaterska.
Sve u svemu, The Saboteur je slikovnica. Predivna audio-vizuelna slikovnica, ali ipak ne više od toga. Interaktivnost nije samo prividna, ali bolje bi bilo da jeste. Iako igara koje se bave Drugim svetskim ratom ima za izvoz, onih koje na ovaj način prilaze tematici svakako fali. Zbog toga smo još više razočarani činjenicom da je ova mešavina Commandos i GTA serijala skoro pa potpuni promašaj. Iz istog razloga je teško dati krajni sud o igri. Ako izuzmemo pomenute Commandos-e, igre koje se bave infiltracijom i sabotažom u ovom miljeu se mogu nabrojati na prste jedne ruke. A svi vole da tamane Gospodarsku Rasu. Ideja je odlična, atmosfera savršeno dočarana, ali izvedba toliko loša da izaziva fizički bol. Ako vam se posle gledanja snimaka igre na YouTube-u učini da je igra vredna kupovine, ne dajte se zavarati - nije!
Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.
Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.
Sve recenzije istog autora
Ketchua, ocrnio si je najstrasnije.Odigrao sam do dolaska u Sarbriken, pa je ostavio na ledu za kasnije(isprecio se Dirt 2), a ti mi ubi volju da nastavim.:)
OdgovoriIzbrišiSlzem se,igra je promasaj...
OdgovoriIzbrišiMoliću, sami su se ocrnili. :)
OdgovoriIzbrišiTužno je to, jer se vidi koliko je truda u prezentaciju uloženo, i svi bi im oprostili za priču, da samo nisu zeznuli gejmplej.
Mislis ''osivili''.
OdgovoriIzbrišiA ja imam jos i ATI kartu,bilo je skoro pa neigrivo...
OdgovoriIzbrišiInace kada ce recenzije ME2 i Venetice?
Dopusti da ti odgovorim za ME2 - uskoro. Tačan datum trenutno zavisi od EA. Ne mogu dalje da komentarišem u ovom trenutku.
OdgovoriIzbrišiSto se tice ME2, sreca pa Qzma nije ovde.Bar ce neko biti nepristrasan.
OdgovoriIzbrišiŠteta, imao sam nameru da igram ovo... te mane ni ja ne podnosim...
OdgovoriIzbriši