Probajte da se setite, kada ste se poslednji put vezali za protagonistu neke igre? Dosadna vremena su došla, i jednostavno nema više likova koje je moguće voleti, sa kojima je moguće poistovetiti se. Ako ste uspeli da se setite više od jednog (mala pomoć za one koji nisu: Manuel Calavera, April Ryan...), hajde da suzimo izbor. Kada vam je poslednji put glavni lik u nekoj igri prirastao za srce posle samo jedne izgovorene rečenice? Nažalost, posle pola sata mozganja, odgovor je i dalje: Manny Calavera. Da, prošlo je celih dvanaest godina otkad je neko u industriji igara udahnuo život liku koga smo skoro svi zavoleli na prvi pogled. Da li se ta prastara veština pravljenja toplih, ovozemaljskih i dopadljivih likova negde izgubila tokom vremena? Da li ju je poslednji plemenski vrač odneo sa sobom u neobeležen grob? Izgledalo je da je tako. Sve dok se nije pojavio jedan mlad i neiskusan tim, predvođen isto toliko mladim i neiskusnim čovekom po imenu Marco Hüllen. I šta su uradili? Darivali su nas iskustvom za kakvim smo žudeli godinama. Dali su nam igru koju ćemo voleti narednih deset godina, dok se ne pojavi dostojan naslednik.
The Whispered World je bajkovita priča o Sedviku, koji je, čini se, najtužniji pajac na svetu. Uzrok njegove melanholije je trivijalnost života koji vodi, radeći u porodičnom cirkusu, kao i odsustvo bilo kakvog talenta zbog kojeg bi ga bližnji cenili (nije pogodan da bude ni valjano ljudsko đule, po rečima njegovog brata). Dane provodi vežbajući svoje bedne tačke i održavajući karavan. Živi sa flegmatičnim bratom Benom, koji ne vidi dalje od cirkuske svakodnevnice, te je sasvim zadovoljan stanjem stvari (ali ne i trapavim bratom), kao i senilnim Dedom, koji ne može ni ime da mu upamti. Trun utehe u vrtlogu sivila predstavlja ljubimac Spot, gusenica vedre naravi, i Sedvikov nerazdvojni prijatelj. Ceo život mu se odvija po šablonu, a nade za bolje sutra nema.
Tog sudbonosnog jutra, trgao se iz sna obliven hladnim znojem, terajući iz glave obrise košmara koji mu se noćima uporno vraćao. U njemu, Sedvik se nalazi na uzvišenju, obavijen gustom maglom, kada odjednom počinje da gubi tlo pod nogama. Daje se u beg, i taman kada se nađe na sigurnom, pred njim se pojavljuje ogromna plavičastom svetlošću obasjana sfera. Doziva ga, i svake večeri ga zbunjuje zagonetnim porukama. Ali to je bilo iza njega. Bio je budan, i iako mu je laknulo što je samo sanjao, pomalo je bio razočaran, jer se ipak nalazio na mestu kojeg se toliko gnušao. Nespretno je ustao iz kreveta, i spremio se za još jedan sumoran dan. Nije znao da će samo par sati kasnije upoznati Bobija, kraljevog kukavičnog pismonošu, te da će mu taj susret zauvek promeniti život. Samo par sati kasnije, otisnuće se na putovanje koje će ga odvesti do najudeljenijih krajeva sveta, i promeniti lice zemlje, ali i njega samog.
Imajući u vidu da se najveći broj samoubistava dešava upravo u proleće, izdavanje ovako depresivne igre bi olako mogao biti plan povampirenog Robo-Hitlera da očisti svet indukovanim suicidom. Šalu na stranu, radnja igre je izvrsno napisana, ali isto toliko i depresivna. Priča o Sedivku je dirljiva i tužna u toj meri da bez ikakvih problema probija testosteronsku opnu prosečnog drvoseče, terajući ga da se bori sa svojim potisnutim emocijama, dok na samom kraju ne predstavi obrt koji će mu konačno naterati davno zaboravljene suze na oči. Dijalozi teku potpuno prirodno, i ni u jednom trenutku nećete imati osećaj da samo birate različite opcije, već da zapravo učestvujete u razgovoru. Karakterizaciju ovog kalibra nismo videli od pre potopa, i svi likovi su prirodni, iskreni i opipljivi. Svaki od njih ima svoju priču, i svi su podjednako detaljno predstavljeni, pružajući vam priliku da ih stvarno upoznate, umesto da samo budu gomila poligona iz kojih iskaču balončići s tekstom. Samo neki od njih su: učmali rmpalija koji je nekada bio najvredniji radnik na ostrvu, gramzivi vlasnik fabrike bisera, megalomanski kamen kraj puta i njegov prostodušni brat, smušeni astronom... Istini za volju, The Whispered World baš i ne može da se pohvali širokim spektrom sporednih likova, ali oni koji su tu su svakako nezaboravni. S obzirom da je akcenat na Sedviku i njegovim monolozima/dijalozima sa gusenicom, ovo nikako nije mana. Igra je ujedno i, potpuno neočekivano, veoma duhovita. Melanholična atmosfera je začinjena Sedvikovim (neverovatno) ciničnim opaskama, koje će svima izmamiti (preko potreban, ako dozvolite) osmeh na lice.
Što se tiče izvođenja, TWW je klasična point&click avantura nemačke škole, sa svim prednostima i pokojom manom koje ova forma donosi. Pogled je iz trećeg lica, sa polu-statičnim scenama, dok se upravljanje vrši mišem. Desni taster se koristi za preturanje po sadržini Sedvikove torbe, dok levi služi za kretanje, kao i interakciju sa okolinom. Kada pređete mišem preko objekta sa kojim je moguće sudelovati, u sretini trokrake strelice će zasijati svetlašce, da bi vas obavestilo o mogućnostima. Pritiskom levog tastera, otvara se trouglasti meni, sa opcijama za pobliže proučavanje, razgovor i korišćenje. Ovo je samo približna podela, jer se tokom igre dešava da, primera radi, treba ugasiti sveću, što se ne čini odabirom opcije za upotrebu, već za razgovor (predstavljenih sličicama ruke i usta, respektivno). Naravno, ovo je savršeno logično ako znamo da Sedvik sveće gasi duvanjem u njih, ali u početku je zbunjujuće.
Zagonetki ima u izobilju, i velika većina njih su inventarske. Ipak, tokom prve tri četvrtine igre, s vremena na vreme se pojavi poneka logička zagonetka da razbije šablon. Najveći broj se svodi na “upotrebi pravu stvar na pravom mestu” princip, mada ima i onih koje će vas terati da šetate do iznemoglosti, kujete detaljne planove i nervirate se jer vas, ako omanete, čeka još jedna tura pešačenja dok ponovite postupak, i nađete grešku u koracima. Ali, ono što daje igri poseban šmek su zagonetke koje se rešavaju pomoću Spota. Naime, iako u početku izgleda kao nemi pratilac, ovaj mali zeleni stvor će se tokom Sedvikovih pustolovina pokazati kao izuzetno koristan. Tokom igre ćete otključavati različite sposobnosti ovog mališana, koje variraju od naprasnog otežavanja, preko deljenja na više malih Spotova, do bljuvanja vatre. Poslednje poglavlje igre (poslednja četvrtina) je previše očigledno veštački produživano trpanjem gomile logičkih zagonetki u malom roku, te se stiče utisak da se razvoj priče odjednom zaustavlja, da bi se nastavio kada završite maraton glavolomki. Dok nama, kao vrsnim ljubiteljima zaostavštine Myst-a ovo nije predstavilo nikakav problem, nekima će sigurno zasmetati. Sve zagonetke su savršeno osmišljene, uklopljene u okruženje i priču tako da će vam svako rešenje izvući blaženih osmeh na lice. Takođe, većina problema nije nimalo laka za rešavanje, te početnicima savetujemo da, ako ih The Whispered World zainteresuje, pođu odavde.
Kada bi izgled bio presudna osobina pri izboru igre, ovo ostvarenje bismo bez razmišljanja ubrojali u pet najboljih. Iskreno, ne znamo da li pre da pohvalimo okruženja ili likove. Pozadine su predivno nacrtane, čas vedre, naivne i šarolike, čas turobne i čemerne. Izuzetno detaljne, savršenim tonovima obojene, sa brižljivo odabranim uglovima fiktivne kamere, svaka sledeća lepša i emotivnija od prethodne. Likovi su uglavnom karikirani, tako da se na prvi pogled može zaključiti ko je kakve prirode (nalik ilustracijama Teofrastovih Karaktera). Shodno tome, Sedvik konstantno izgleda snuždeno (što i jeste), blago zakrivljenih obrva i vodnjikavih očiju. Iako su malo slabije animirani, teško da će iko i primetiti, od prelepih reljefa koji će vas hipnotisati. Igra ima i par međuanimacija, na početku i kraju, kao i na prelazu između poglavlja.
Glasovna gluma je neočekivano dobra. Počevši od naratora u uvodu, čiji glas odiše mudrošću, preko grlatog radnika, nadmenog kamena, blagog i pitomog eremita, do ciničnog i žalostivog Sedvika. Izbor glumaca je zapanjujuće prikladan, i svi redom su posvećeni profesionalci savršene dikcije. Muzičku ponudu čine prelepe, impresionističke kompozicije, u kojima su najviše mesta dobili klavir i flauta, praćeni omanjim duvačkim i gudačkim sekcijama. Iako ih nema previše, već se par njih konstantno smenjuje, zavisno od situacije, ostavljaju zaista nezaboravan utisak.
Sada, kada je gotovo, ne možemo ne osetiti setu, jer iako je Sedvikovo putovanje bilo bolno i naporno, za relativno kratko vreme nam je predočena jedna divna i nesvakidašnja priča. Iako nam je drago što smo učestvovali u njoj, jedna je od retkih čiji kraj donosi žal mesto radosti, jer smo se vezali za tragičnog cirkuzanta, čak i više nego što želimo sebi da priznamo. Najteži deo igre je verovatno bio rastanak sa njenim paradoksalnim protagonistom. No, Sedvik je sada iza nas, i rado ćemo ga se sećati, a vama najtoplije preporučujemo da sednete i odslušate njegovu priču.
Kopiju igre za testiranje ustupio Daedalic Entertainment.
Kopiju igre za testiranje ustupio Daedalic Entertainment.
Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.
Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.
Sve recenzije istog autora
Pavle, sve si bolji i bolji. Čitanje ove rec. mi je bilo uživanje i opuštanje... :)
OdgovoriIzbrišiPrva recenzija u svetu? Ili ima neka na engleskom? :)
OdgovoriIzbrišiStigao sam do Chapter 2 i nisam mogao dalje. Grafički, igra izgleda prelepo, pejzaži, boje... Muzika je lepa, slaže se uz ambijent. Dečak me je isprva nervirao - raspalio patetiku čim je progovorio, al navikne se čovek. Ceo svet deluje nekako nadrealno i nestvarno, a inventarski problemi se uklapaju u sve to. Tu i nastaje problem... mnoge zagonetke mi nemaju smisla, često se dešavalo da probam sve sa svačim... a tek nalaženje pojedinih predmeta (npr. flint u fabrici). Zbog toga sam više nego dozvoljeni broj puta "gvirio" u walkthrough što mi je posle ubilo želju za igranjem. Ovu igru bih više voleo da gledam u formi dugometražnog crtaća nego da je igram, nažalost.
OdgovoriIzbriši