Downfall, recenzija

Možda ste primetili za ovih godinu i kusur dana koliko se družimo, da smo pomalo opsednuti nezavisnim igrama. Danas ipak nećemo pričati o tome kako se napredak pravi samo na indie sceni, kako su skoro svi kreativni umovi tu, kako je suština video igara oličena upravo u ovim malim biserima. Ne, ostvarenje o kojem ćete danas čitati pokazaće vam koliko zapravo cenzura i prilagođavanje sadržaja što široj publici štete industriji. Downfall je point&click avantura, u celosti delo čoveka po imenu Remigiusz Michalski. Ona je takođe jedna od izuzetno retkih igara koje sa punim pravom nose oznaku "samo za punoletne", koju joj pride nije dodelila nevladina organizacija prepuna lažnih moralista, već sam autor. Uznemiravajući prizori kojima obiluje samo su početak.

Džo i Ajvi Dejvis su bračni par sa problemima. Tokom godina otuđili su se jedno od drugog, te im je brak sada pred raspadom. Verujući da će im odmor daleko od Londonske svakodnevnice pomoći, sedaju u auto i kreću put provincije. Međutim, Ajvi se ne oseća dobro, te u jednom trenutku dobija napad panike i počinje da govori nepovezano. Odlučuju da se zaustave i prenoće u najbližem hotelu. Smeštaju se u jedinu slobodnu sobu i odlaze na počinak. U gluvo doba noći, Džo se budi i shvata da mu supruga nije u sobi. U potrazi za njom odlazi do hotelskog restorana. Na stolicama stoje beživotna tela, lica sakrivenih iza maski. Recepcionerka se ponaša kao da je to sasvim normalno i uobičajeno. Ajvi je nestala, a u hotelu se dešava nešto čudno. Svet postaje crno-beo, a jedino što je očuvalo boju je krv. Džo će morati da se suoči sa ostalim gostima - neki će mu pomoći, neki će probati da ga sputaju, ali to je jedini način da pronađe svoju ženu.

Najjači adut koji Downfall ima je upravo scenario, koji bi najlakše bilo okarakterisati kao psihološki triler sa primesama horora. No, u prvom planu je priča o jednom čoveku - o želji da povrati svoj život iako nije bio zadovoljan njime. O naporu koji ulaže u taj naizgled besmislen poduhvat. Posle svega pola sata igranja, postaje očigledno da je ovaj anti-junak spreman na sve, a ipak uspeva iznova da iznenadi svaki put kada igrač shvati koliko je zapravo odlučan. Zadivljujuće je sa koliko pažnje je autor ispreplitao napredovanje ka raspletu i suptilno profilisanje protagoniste. Putešestvije koje ovog nesretnika čeka u jednakoj je meri trnovit put do polazne tačke, koliko i bolna samospoznaja. Nemir koji kod Džoa stvara shvatanje, da sa potpunom apatijom gleda na sumorne motive poput smrti, gubitka ljubavi ili mentalnih bolesti naprosto je jeziv. Mogli bismo čak reći da su svi elementi radnje samo instrumenti pomoću kojih Džo dobija na uverljivosti.

Sveopštu nelagodnost naglo prekida (a potom, kada se nastavi, donekle ublažava) uvođenje jednog sporednog lika u priču. Iako većinom igre upravljate Džoom, u jednom trenutku ćete dobiti priliku da vodite Agnes, devojku koja je takođe odsela u zloslutnom hotelu. Ona je ubeđena da je sve što se dešava samo san, te je (nasuprot Džou) krajnje vedra i saosećajna. Iako je naizgled slučajni prolaznik, ubrzo ćete uvideti da je susret ovo dvoje zapravo igra sudbine.

Sa gledišta izvođenja, Downfall je potpuno uobičajena point&click avantura. Upravlja se pomoću miša - levi taster služi za korišćenje predmeta i razgovor sa likovima, a desni za dobijanje dodatnih informacija o njima. Pri vrhu ekrana nalazi se inventarska traka. Rukovanje predmetima, kako u inventaru tako i van njega, zahteva veliku preciznost, što ubrzo ume da umori. Takođe, likovi se ponekad sudaraju sa objektima, što zajedno sa sporim odzivom komandi predstavlja veliki problem u polu-arkadnim sekvencama. Na sreću, postoje samo tri ovakve situacije u igri.

Zagonetke su isključivo inventarske. Ima ih u izobilju i nisu previše teške. Uglavnom su savršeno logične i iako dobro zamišljene, retko koga će očarati. Nekoliko problema je postavljeno tako da se mogu rešiti samo zajedničkim upošljavanjem Džoa i Agnes. No, ovi zadaci su toliko retki i bolno očigledni da njihovo rešavanje ne pruža skoro nikakav užitak.

Veliki broj avantura pravljenih u AGS okruženju zakaže upravo na polju izgleda. Neočekivano, Downfall nema ovaj problem. Jedino što zaslužuje kritiku su animacije likova, koje su izuzetno siromašne. Sam izgled likova, ipak, uspeva da nadomesti ovaj nedostatak. Pozadine su vešto kadrirane i izuzetno bogate detaljima. Crno-bele prostorije crtane su ugljenom, te izgledaju veoma oštro i grubo. Sobe koje su u boji uglavnom deluju kao akvareli, sa prelivanjem i zamućivanjem boja. Rezolucija je zaključana na 640x480, što doprinosi nadrealnom izgledu igre. Paradoksalno, mnogo veću nelagodnost izaziva crno-beli prizor žene sklupčane u suzama nego obojeni prikaz sobe za mučenje okićene udovima. Uopšte, najveću jezu izazivaju sitni detalji, kao što su obličja ispod krvavog čaršava koja zastrašujuće podsećaju na ljudske siluete.

Muziku za igru napisao je i snimio Michal Michalski, za koga možemo samo da predpostavimo da je u srodstvu sa autorem. Kompozicije koje je podario ovom naslovu savršeno se uklapaju u atmosferu. Veoma su žanrovski raznovrsne, i prate tempo kojim se radnja odvija. Glasovne glume, na žalost, nema. Ipak, na ovo gledamo kao na biranje manjeg zla. Uvek ćemo pre potapšati po ramenu onog koji odluči da ne snima dijaloge, nego onog koji pomisli da bi komšijin mali bio savršen za glavnu ulogu.

Ako se i dalje pitate šta je to što ovu igru čini nepogodnom za decu, reći ćemo vam da to nisu obnažene ženske grudi, psovke, mučni prizori ili krvavi potoci. Iako svega nabrojanog ima više no dovoljno. Ono što ovaj naslov stavlja u "18+" kategoriju je bavljenje mračnom stranom ljudskog uma, na veoma hladan i grub način. Ovde nećete naići na usiljenu političku korektnost, a ni jedna tema nije previše osetljiva da bi se o njoj govorilo. Doduše, autor se ograničio samo na motive sa kojima je imao ličnog iskustva. Ovo s jedne strane daje ovim problemima notu verodostojnosti, dok s druge znatno sužava spektar tema koje su dotaknute. Kada se ovo stavi u paket sa vrlo zanimljivom pričom, jedinstvenim izgledom i odličnom muzikom, dobija se igra koju ni jedan ljubitelj avantura ne bi trebao da propusti. Osim ako je sklon depresiji.

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Od juna 2010. godine radi kao jedan od autora tekstova za emisiju PlayGames. Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

Sve recenzije istog autora