10. sij 2011.

Dead Space, recenzija

Svemirski brodovi oduvek su bili odlično mesto radnje za strašne video igre. Razlog tome psihološke je prirode. Ljudi se plaše nepoznatog, drugačijeg, onostranog. Šta je manje poznato od neistraženog svemirskog broda, toliko stranog i nezamislivog mnogim našim savremenicima? Mračni tuneli prošarani titravim svetiljkama na izdisaju, gvozdeni eho koji prati svaki korak kroz tamu i zloslutno naprezanje masivnog trupa bude u nama nešto zaboravljeno, iskonsko. Od pamtiveka čovek je zazirao od demona iz senke, nečujnih pratilaca iz mraka. Kroz istoriju je smišljao brojne načine da ih rastera, potisne u dubine i otera u kolektivno nesvesno, odakle izviruju samo u noćnim morama.

Sunce donosi radost... a ovde se vidi poslednji put.

Strah izaziva hemijske reakcije u organizmu; on izoštrava naša čula, priprema nas za napad ili beg. Daje nam osećaj da smo živi, podseća da smo deo sveta oko nas, što u današnje vreme nije teško zaboraviti u udobnosti tople sobe. Zbog toga često koketiramo sa stravom, izazivamo autore da nas uplaše, tražimo uzbuđenje od kojeg bismo u stvarnosti pobegli. Budući interaktivan medij, igre u ovom plašenju često uspevaju mnogo više nego bilo koji film, radio-drama ili knjiga. Pa ipak, ni one nisu sve jednake, niti svi autori znaju da iskoriste prednosti koje im današnja tehnologija pruža.



Toliko jak da ja još uvek visim!

Dead Space nije nova niti kultna igra, ali u svetlu skore pojave nastavka rešili smo da joj posvetimo nešto vremena i prostora. Premisa je manje-više uobičajena za naslove ove vrste. Ogroman rudarski bord USG Ishimura šalje poziv u pomoć, da bi odmah zatim prekinuo svu komunikaciju sa svetom. U pomoć stiže servisni brod na kojem se, između ostalih, nalazi i glavni junak po imenu Isaac Clarke. Početak igre obećava. Niz nepovoljnih dešavanja ubrzo desetkuje spasilački tim i odvoji nenaoružanog tehničara Klarka od ostatka družine. Prvi napad nepoznatog protivnika je brutalan, a jedino što igraču preostaje je da beži kuda ga noge nose, dok s leđa pljušte udarci i odjekuje zastrašujuća rika. Napetoj atmosferi svakako doprinose nepoznat teren, loše i nepouzdano osvetljenje, te sjajni zvučni efekti na koje niko ne bi mogao da ostane ravnodušan.

Kad Nekromorfu otkineš sve noge - on više ne čuje!

Pored činjenice da igrač nema način da se brani, zastrašujuće deluje i to što se interakcija sa inventarom, priručnom bazom podataka i svim objektima u igri odvija u stvarnom vremenu, bez pauze. Međutim, dok ubrzanog pulsa pretražujete otključane ormariće, pazeći da vam nešto ne priđe s leđa iz mraka, shvatićete da igra ne dopušta obijanje zaključanih. Šta je sledeće? Ako ste baš morali da pitate, sledi pronalazak energetskog sekača, priručne alatke koju ćete, uz nešto nadogradnje, bez problema koristiti do kraja igre kao najbolje oružje. U tom trenutku prestajete da igrate ulogu uplašenog pojedinca u mraku, što je dobra stvar za vaše nerve, ali veoma loša za ukupnu atmosferu u igri. Za razliku od pravih horor igara poput Amnesie, ovaj naslov vas ni u jednom trenutku ne ostavlja na milost i nemilost protivnika. Štaviše, igra vas vodi za ruku kroz svojevrsan zoo-vrt i usput objašnjava sve što će vam biti potrebno za preživljavanje. Ko da se uplaši posle toga?

Uh, trebalo je da skrenem levo kod Albukerkija!

Protivnici su brojni, ali malo kad napadaju iznenada. U većem delu igre možete da predvidite ne samo kad i odakle će se pojaviti, već i (kad ih bolje upoznate) koje vrste će biti. Najčešće se najavljuju glasanjem još iz daleka, tako da mirno možete da prebrojite metke, nanišanite i spremno dočekate njihovu pojavu. Zaustavljaju se prostim otkidanjem udova, a preciznom nišanjenju donekle pomaže usporen pogled na igru smešten iznad ramena glavnog junaka. Opasniji protivnici uvek imaju jasno grafički istaknute slabe tačke, tako da teško možete da ih promašite. Ni njihova brzina nije problem, pošto vaše zaštitno odelo ima stasis uređaj, koji omogućava da na tren zamrznete pokret neprijatelja ili predmeta u okruženju. Ukoliko vas i dohvate, postoji mogućnost bliske borbe koja će, uprkos svom nespretnom izvođenju, bar jednom da vam spasi glavu. Samo na dva mesta u igri protivnike ne možete da savladate pukom silom, već ste prinuđeni da upotrebite vijuge.

Bako, zašto su ti tako velike ruke?

Sekcije broda koje igrač posećuje dovoljno su prostrane, tako da se linearnost putanja u velikoj meri maskira dodatnim sobama i prolazima koje je potrebno istražiti. Grafički, sve deonice podsećaju jedna na drugu, iako postoji neophodni minimum razlika između prostorija različite namene. Zamerka se može uputiti okruženju vojnog broda koji ćete jednom prilikom posetiti, jer je očigledno da se za njega koriste identične teksture kao i za USG Ishimura. Kretanje uveliko olakšava hologramska mapa, na kojoj se u svakom trenutku iscrtava put koji je potrebno preći, ali i važniji objekti, konzole za čuvanje pozicije i slično. Pored određenih elemenata okruženja, za koje ćete naučiti da ih uočavate, mapa u mnogome olakšava predviđanje nadolazećih napada.

Ukratko, opet ja nešto moram da uradim sam.

Dead Space se ne svodi samo na tumaranje mračnim hodnicima i pucanje. U toku igre neophodno je rešiti nekoliko prostornih zagonetki. One najčešće zahtevaju da se kombinuju jedinstveni mehanički elementi, poput skokova u bestežinskom stanju, sa Klarkovim mogućnostima da uspori ili pomera predmete. Težina ovih zavrzlama smešna je u poređenju sa logičkim problemima sa kakvima se srećemo u pravim avanturama, ali pohvalna je želja autora da stvore raznoliko delo koje neće izazvati monotoniju kod igrača. U nekim deonicama nema vazduha, pa će igrač biti prinuđen da koristi boce sa kiseonikom koje nosi sa sobom, ili aparate za snabdevanje koji se uvek nalaze na ovakvim mestima.

Pogledaj molim te koliko vazduha imam, piše tu na leđima...

Zalihe kiseonika, punjenja za stasis uređaj, zavoji i municija ostaju iza savladanih protivnika, a mogu se i kupiti u automatizovanim prodavnicama širom broda. Preporučujemo kupovinu novih zaštitnih odela prvom prilikom, jer svaka naredna verzija donosi povećan skladišni prostor. U blizini prodavnica često se nalaze i mehaničke klupe za nadogradnju opreme i oružja, koje zahtevaju energetska punjenja da bi se koristile. Nadogradnja opreme pruža igraču mogućnost da kroz jednostavno stablo poboljšanja, nalik onima u RPG igrama, približi Klarkove osobine svom stilu igranja.

Možda ipak pušku? Ma sad je gotovo...

Najbolji deo ovog ostvarenja jesu priča i ukupna atmosfera. Naracija se vrši kroz monologe i dijaloge članova spasilačkog tima, skriptovane sekvence, te tekstualne, zvučne ili video zapise koje pronalazite u toku igre. Vaš lik isprva ne zna ništa više od vas, ali vremenom gulite sloj po sloj fabule, otkrivate prljave detalje o zaverama, tajnim planovima i skrivenim namerama članova posade, unitološke crkve, vojske i vlade. Zahvaljujući sjajnoj muzičkoj podlozi (koja tek na jednom mestu deluje nametljivo) i detaljnom grafičkom prikazu, atmosfera brzo postaje napeta. Sve buja i stremi ka fantastičnoj završnici koja, na žalost, izostaje. Sjajna prilika za epski kraj igre javlja se krajem jedanaestog poglavlja, ali igra se ne završava tu, već posle mlakog i ni po čemu upečatljivog dvanaestog dela.

Mini igre sa maxi neprijateljima

Oseća se da na nekoliko mesta nedostaje mogućnost izbora, ukazivanja poverenja jednoj od suprotstavljenih strana, što bi dovelo do mnogo efektnije završnice. Ovako je priča nametnuta igraču, koji je puki pratilac strelica iscrtanih na hologramskoj mapi. Nemoguće je identifikovati se sa likom na čije poteze u suštini ne utičete. Nemoguće je kajati se zbog sopstvenog izbora, ako vam nikada nije ni data prilika da ga napravite, već vam je rasplet, kakav god on bio i koje god posledice nosio, nametnut od strane dizajnera. Čak je i Bioshock, koji iz istovetnog razloga vodi igrača linearnom putanjom, dozvoljavao izbor u naizgled nevažnim stvarima – što je kasnije odlučivalo o pozitivnom ili negativnom kraju igre, te dalo neki lični ton toj priči čiji ste deo postali. Bez poistovećivanja sa likom kojeg vodite nema ni straha za njegov opstanak, što poništava sve pozitivno urađene elemente zastrašivanja.

Povuci, potegni - iščupaše repu!

Kad smo već kod toga šta je sve moglo da se uradi bolje, dozvolite da se vratim na zaključane ormariće. Kako vas igra u nekoliko navrata šalje na već posećene delove
Prelazak igre otključava pogodnosti
broda, primetićete da se određeni sanduci otključavaju „po naređenju“ u zahtevano vreme, tj. skriptovano. Cilj je očigledno da igrač ne pokupi sve zalihe prilikom prve posete, već da mu nešto municije i opreme pretekne i za kasnije. Međutim, nije li to moglo da se reši ugradnjom brava koje zahtevaju viši stepen veštine obijanja ili hakovanja? Pa kad pominjem hakovanje, evo još jedne ideje. Igrač zna da neko sabotira važne sisteme na brodu. Zar autori nisu mogli toj osobi da stave na raspolaganje neki sigurnosni sistem koji bi joj poslužio protiv igrača? Gde je onesposobljavanje kamera, odbrojavanje vremena unatrag do ponovnog uspostavljanja elektronskog nadzora, gde su roboti za rad u teškim uslovima koji bi mogli da se aktiviraju u pogrešno vreme? Da ne pominjem sakupljanje organa neprijatelja, te njihovo istraživanje koje bi omogućilo da upoznavanjem protivnika nanosimo više štete? Zvuči kao naučna fantastika? U igri Dead Space svakako jeste.

Tata za sve današnje mušmule: System Shock 2

Očigledno je da su se autori zadovoljili pukim prenosom zombi-horora u svemirsko okruženje, uz par jeftinih trikova koji bi trebali da oduševe publiku gladnu iznenađenja. Shvatam zašto su X360 igrači oduševljeni jednim ovako krajnje plitkim naslovom. Većina te dece nije ni bila stasala za kontroler 1999. godine, kada smo igrali kultni System Shock 2, ostvarenje koje poseduje sve pobrojane odlike kvalitetnog SF naslova. Brine me što veliki broj današnjih PC igrača smatra da je Dead Space nešto jedinstveno, što donosi mnogo toga novog. Naime, iako je posredi zanimljiva akciona igra sa nešto mračnijom atmosferom, čija priča će vas držati na ivici stolice sve do konca jedanaestog poglavlja, ipak pričamo o najobičnijoj igrici, koja u poređenju sa System Shock 2 nema šta da traži u srcima pravih igrača.



Autor teksta, Nikola 'Walker' Bulj, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od aprila 2008. godine do danas. U toku 2010. godine bio je jedan od urednika mesečnika "Gameplay", za koji je povremeno pisao i ranije. Učestvuje u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, a od početka juna 2010. piše za tv emisiju "Play Games".

Sve recenzije istog autora

Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima: Twitter Facebook

Broj komentara: 8:

  1. Odlična recenzija. Na početku sam mislio da će biti još jedan hvalospev ali ispade da se tekst manje više poklapa sa mojim mišljenjem o igri. Dead Space sam prvi puta odigrao negde sredinom prošle godine i poprilično me je razočarao nakon gomile pohvala po raznim forumima i 90+ ocena. Osrednji TPS u stilu novih Resident Evil-a, sa solidnom atmosferom i grafikom. Ništa više.
    Nego, negde sa pročitao da je Dead Space zapravo trebao da bude System Shock 3 ali su autori u jednom trenutku odustali od toga i odlučili da naprave novi IP.

    OdgovoriIzbriši
  2. Ne znam da li je bilo pregovora o tome između razvojnog tima i EA (koji drži prava na System Shock još od '94. i koji je već jednom uzeo nepovezanu igru i od nje napravio nastavak) ali radujem se što ovo čudo ne nosi oznaku SS3. Nije loša igra i ne žalim što sam je platio na novogodišnjem popustu na steamu, ali bukvalno se na svakom koraku čoveku javlja "e sad fali tačno ono iz shocka ovde..." ili "kako bi bilo dobro da su stavili i..."; jednostavno, propustili su šansu da naprave nešto više od prosečne igre. Što je najgore, pričamo o vremenu 9-10 godina nakon što je neko već napravio jedno čudo. Čak i ne očekujemo nešto novo, samo da neko ponovi igru staru celu deceniju.

    OdgovoriIzbriši
  3. OK je kec.Nista spektakularno,ali vredno paznje.Odlican review.U vezi dvojke sam skeptican.

    OdgovoriIzbriši
  4. Slazem se sa skoro svim navedenim u recenziji, ali ipak trebao si da imas jednu stvar na umu. Sistem Shock 2 je stara igra (superiorna u svakom pogledu od DS-a), posle koje ovakav setting skoro da nije ni postojao u igrama. Ljudi su gladni ovakvih igara, smestenih u duboki svemir, bogu iza ledja. Da takve igre izlaze svaki dan, pa i da kazes da je sasvim prosecna, ovako je jedina alternativa. Ono sto sam ja trazio u ovoj igri sam i dobio, a to su jak SF smek i atmosfera a la Aliens. Zbog takvih stvari neke mane se daju prevideti, ali ne i u objektivnoj recenziji, tako da ti ne zameram nesto posebno. Od mene osmica, ni manje ni vise..

    OdgovoriIzbriši
  5. U pravu si, iz istog razloga sam se i ja ponadao da bi mogla da bude veoma dobra - jer ima sve predispozicije da bude fenomenalna. Ali kako vreme odmiče, postaje jasno da je bolje ponovo instalirati dobri stari SS2 (koji odlično radi na Windows7 x64, što se vidi sa slike koju sam priložio), jer je Dead Space zanimljiv samo za jedan prelazak. Ipak, ne mogu da budem popustljiv prema igri samo zato što ni konkurencija danas ne nudi ništa bolje, jer to ne menja činjenicu da ona nije odlična, već daleko iza naslova starog 10 godina.

    OdgovoriIzbriši
  6. Ne bih joj zamerao to što nema više različitih završetaka. Ipak planiraju da naprave 16 delova tako da neki završeci možda ne bi imali logike za kasnije delove (a Ajzak je bitan lik očigledno). Uostalom nemam ništa protiv ako završetak igre ne zavisi od ponašanja igrača (ukoliko je priča kvalitetna). Dead Space jeste miks svega već viđenog ali i pored toga je vrlo zarazna igra. Priča, ništa naročito ali posle prequel stripova, jedva čekam naredni deo. Stripovi opisuju razvoj događaja na koloniji pre i posle otkrivanja Markera i šta se sve izdešavalo pre dolaska Ishimure. Preporučujem svima da pročitaju, odlično su napisani. Postoji i animirani film Downfall koji govori o tome šta se izdešavalo na Ishimuri kada je stigla na odredište. U igri Extraction (za Wii), pojavljuje se devojka koja je otporna na Marker, verovatno će biti bitan lik kasnije, a strip Extraction govori o sudbini Nikol Brenan (devojci Ajzakovoj). Izvinjavam se što davim, prešao sam igru pre par nedelja pa sam još pod utiskom ;) Koga zanima više o Dead Space igrama/stripovima i ostalom, na netu postoji Dead Space Wikia sa svim informacijama. U svakom slučaju vredi odigrati.

    OdgovoriIzbriši
  7. Колико год ти нашао замерки и колико год оне биле на месту, ипак је игра право освежење. Оружја су упечатљива, али и помало већ виђена. Са друге стране а шта измислити? Оружје које испаљује јабуке? Деонице са исласцима "напоље" су бољи део игре, напуцавања такође. Поготово када се оружје набуџи. Не могу да се сетим имена, али највећи утисак на мене је оставило оно оружје што "сече" противнике.
    У сваком случају, чекамо наставак.

    OdgovoriIzbriši
  8. Dead Space je skroz okej, samo mi malo smetaju protivnici tj. njihovo vristanje & urlanje sa pola kilometra, sto kaze Yahtzee "and then there are games where monsters with with each other who's gonna yell first" (slobodna interpretacija). To ubija ono malo horor atmosfere koju su uspeli da naprave.

    OdgovoriIzbriši

Pravi PC igrači uvek ostave komentar!