Europa Universalis 3: Divine Wind, recenzija

Paradox Interactive moj je omiljeni razvojni tim. Kako ne bi bio, pa podarili su mi nekoliko sjajnih serijala: Crusade Kings, Hearts of Iron, Victoria i Europa Universalis, od koji je ovaj poslednji dobio prinovu, novi dodatak pod naslovom Divine Wind. Povešću vas kroz razvoj serijala Europa Universalis 3, od integrisanog paketa EU3: Complete, preko Heirs to the Trone, do Divine Wind-a. Tu će se najbolje pokazati poseban odnos koji Paradox Interactive gaji prema igračima i prema... bagovima! Bagovima? Strpljenja...

Igre se objavljuju s bagovima. Objavljivale su se s bagovima i objavljivaće se s bagovima. Sećam se, u vreme Zlatnog Doba PC igara, često bih nabasao na igru kojoj sitne greške, osrednji nedostaci i krupi propusti zapečate sudbinu. Pitao sam se kako bi to bilo lepo kada bi razvojni tim uslišio molbe igrača, kada ne bi samo objavljivao hitne ispravke. Zamislite, odigrate igru i priraste vam k srcu i zaželite da programeri, ne samo poprave ono što su, naravno, nenamerno, zabrljali, već i da igru poboljšaju. U ono vreme matematika je bila jasna, lakše je bilo napraviti celu novu igru, nego objavljivati ispravke, a počesto se dešvalo da je tim u međuvremenu dobio tezgu, razvio novu igru, raspao se. U današnje vreme matematika je finansijska. Ako se igra dobro prodaje, napravićemo zakrpu, ako se loše prodaje zbog bagova, napravićemo zakrpu. Ali ako je igra žanrovsko dete, s malom ali vernom bazom korisnika, šta raditi? Pa, ako ste neki drugi razvojni tim, verovatno – ništa. Ali ako pitamo Paradox Interactive odgovor je jasan upravo na primeru serijal Europa Universalis.

Kako je to počelo?

Prvo je nastala igra Europa Universalis, objavljena 2000. godine na osnovu jedne francuske društvene igre. Za ono vreme, napraviti "grand strategy" igru u RTS maniru, bez zamršene mreže faza i poteza, bilo je prilično hrabro. Sećam se da nisam ni želeo da probam EU, samo zato što nije bila potezna. Pažljivo pipajući puls igrača, švedski tim je već sledeće godine izdao novu igru, Europa Universalis II. Osim što su stari nacrt popravili, napunili su ga svim onim što je izvorniku nedostajalo, a u vrhunskoj bravuri skandinavske škole elegantnog programiranja – celu igru su zasnovali na mnoštvu lako izmenjivih tekstualnih fajlova i najobičnijim bitmap slikama. Zahvaljujući ovom potezu, živnula je moderska scena. Sve što vam se nije dopadalo u igri, mogli ste lako da izmenite, od istorijskih događaja, naziva provincija, preko sličica za brodiće, vojnike, zastave i drugo. Paradox je, takođe, na osnovu ovog endžina (naslovljenog, naravno – Europa) počeo da gradi druge "grand strategy" igre različite tematike. Tako su nastali Hearts of Iron koji se bavio Drugim svetskim ratom, Victoria koji pored viktorijanskog perioda pokriva i veoma detaljnu borbu klasa. Osim ovih zvaničnih grana, Paradox je pozvao najbolje iz moderske zajednice da im se pridruže. Nastao je niz veoma kvalitetnih igara koje su, uglavnom, unapređenje postojećih rešenja ili produbljivanje određene tematike. Takva je na primer Arsenal of Democracy koji poboljšava sve nedostatke igre HoI 2, s naglaskom na istorijsku verodostojnost, a pokriva i vreme Hladnog rata, što izvornik nije omogućavao. Da ne bude da su sve prepustili moderima, Paradox je objavio Europa Universalis Rome, kao i dodatak Vae Victis, koji su kao paket Rome Gold ponudili kao potpuno nezavisnu igru. Rome Gold je čak i više od moda, ali o tome više drugom prilikom (he, he, he).

Baveći se ostalim serijalima, Paradox Interactive vratio se serijalu Europa Universalis januara 2007. godine, ponudivši nam EU 3. Igra pokriva period od pada Carigrada, do početka francuske revolucije. Već u maju objavili su dodatak, Napoleon's Ambition koji ispravlja bagove, fino podešava veoma zamršenu mehaniku igre, otvara nove mogućnosti igračima u pogledu upravljanja težinom igre, a proširen je i raspon igre do 1820. godine, obuhvatajući, dakle, i period Napoleonovih ratova. U martu 2008. objavljen je dodatak In Nomine. I opet slušajući igrače i prihvatajući zamisli koje su videli na delu u modovima, Paradox radi upravo ono što ih i čini velikim razvojnim timom – prerađuju AI. Dakle, kada su sve ušminkali, zavlače ruku u "masno", pod haubu i predstavljaju nam igru sa daleko poboljšanim AI protivnicima, smislenim sistemom misija, novim slojevima igre kao što su religijski odnosi, borba za papski uticaj, krstaške ratove, razne vrste pobunjenika (ustanak u koloniji nije isto što i ustanak seljaka, nije isto što i ustanak nacionalno usmerenog građanstva). Zadovoljni delom, Paradox pakuje In Nomine i Napoleon's Ambition u paket EU 3: Complete edition.

To je ujedno i prvi paket koji sam testirao za potrebe ovog izveštaja. E, sad. S obzirom da je igra previše glomazna da bih vam je prikazao u klasičnom maniru, korak po korak, opisujući svaki zarez i začkoljicu, trebalo bi nam mnoooogo prostora. Kad se tome doda da je razvojni tim u svakoj iteraciji značajno menjao mehaniku, došli bi do omanje knjižice uputstava. Zato ću vam najpre izložiti izmene iz verzije u verziju, a na kraju dati nekoliko primera za prednosti i mane svakog izdanja.

Šta je novo u EU3 u odnosu na EU2?

Grafika je unapređena, tako da su modeli predstavljeni u 3D, a mapa našminkana. Početni kraljevi i vladari istorijski su likovi datog vremena, ali ne umiru unapred određenog datuma, već je vreme smrti  nasumično. Naslednici se generišu iz baze imena prigodnih za datu kulturu. Takođe, vojskovođe i ostali likovi u igri više nisu zadati unapred, već se pojavljuju i nestaju, vi ih regrutujete, otpuštate i sl. Vojske se grade od pukova po 1000 ljudi, a popunjavaju se izravno iz baze dostupnog ljudstva (manpower), tako da ćete ređe morati da regrutujete nove jedinice. Slično je i sa mornaricom, s tim što prilikom poraza određeni brodovi mogu biti zarobljeni, zauvek izgubljeni. Ključno unapređenje je vojna tradicija koja se meri zasebno za kopnenu vojsku i mornaricu. Stiče se uspešnim akcijama i polako kopni ako niste neprestano ratoborni. Prednost sticanja tradicije je u poboljšanom kvalitetu oficira, kao i nekim posebnim događajima. Isključene su oluje na moru. Nemoguće je brod izgubiti odjednom, već samo kao ishod naročito teškog putovanja, nepovoljnih okolnosti, borbenih oštećenja i sl. Samim tim moguće je ponoviti Kolumbov uspeh i preploviti okean samo sa tri lađe. Istina, ako vas s druge strane dočeka protivnička flota, nagrabusili ste.

Vojske su sada manje nego u EU2 ali približnije stvarnim razmerama. Uvedeni su različiti oblici vladavine, a promene se više ne dešavaju jednim naglim potezom, već kao deo višedecenijskih reformi, jer svako pomeranje klizača koji određuje društvene običaje može da dovede do pobuna i drugih nevolja. Slavne ličnosti mogu se regrutovati kao vladarevi savetnici i doprinose u različitim oblastima u zavisnosti od stručnosti. Svaka zemlja može da uvede deset “nacionalnih ideja” koje predstavljaju ključne težnje čime se profiliše čitava država kroz vreme. Kolonizacija je preuređena, tako da je moguće održavati ograničen broj kolonija. Kolonisti su dostupni državama koje teže prekomorskim osvajanjima, i šalju se u kolonije čime ona postaje punopravna provincija. Time se ohrabruje naseljavanje određene regije, a ne zasejavanje minijaturnih kolonija po celoj mapi. Diplomatija zavisi od reputacije, brojčano izraženog odnosa (-200 do 200) i prestiža. U suštini, reputacija se odnosi na agresivnost, a prestiž na uspešnost određene nacije. Osim proširenja diplomatije, uvedene su i opcije za špijune. Opreznost! Ako špijun “padne” oštećena država ima cassus belli protiv vas. Cassus belli je legitimni povod za rat, bez njega ratoborna država rizikuje da bude izolovana i raskomadana. Proširene su opcije za države koje pristupe Svetom rimskom carstvu. Glavna intriga je biti izabran za jednog od elektora, a potom, možda i za cara. Multiplejer je stabilizovan (sa najviše 32 igrača).

Šta je novo u Napoleon's Edition?

Prošireno je trajanje igre (do 1822. godine), uvedene su revolucije kao nova vrsta pobuna, uključeni novi oblici vladavine koji odgovaraju događajima oko francuske revolucije, kao što su nove nacionalne ideje. Omogućeno je automatsko slanje trgovaca u centre trgovine, kao i izgradnja sopstvenog trgovačkog centra. Otvorena su prekomorska tržišta, uvedeni događaji koji se tiču prilagođavanja strane kulture Zapadnjačkoj. Kolonizacija je ograničena dometom tako da se računa razdaljina od matične pokrajine (core province) do nove kolonije. Moguće je premestiti glavni grad. Omogućeno podešavanje težine igre kroz niz opcija kao što su agresivnost AI-ja, igranje sa ili bez inflacije, skraćeno ili produženo vreme za istraživanje novih mora i zemalja. Uvedene su nove države.

A In Nomine, šta donosi?

E, pre svega ovde je igra uravnotežena, isključeni su mnogi propusti u pravilima mehanike tako da je igračima nemogućeno da prečicom dođu do pobede. Ovde je Paradox pokazao veličinu tako što su napravili prvu veliku preradu osnovne mehanike igre. Početak igre je pomeren na 14. oktobar 1399. godine, dan krunisanja Henrija IV. Sada je moguće igrati države koje su bile već nestale sa istorijske pozornice 1453. godine kao što su Vizantijsko carstvo, ali i malene države kao što su Ahaja i dr. Određeni događaji pretvoreni su u odluke. Igrač sada može da bira ishod prelomnih tačaka, obavešten o rizicima odnosno dobicima. Države dobijaju misije koje donose bonuse ako se ispunjavaju, a najveća prednost je u tome što usmeravaju igrače koji nemaju predstavu u kom pravcu da vode određenu državu. Mađarskoj je npr. prvi zadatak da se pomiri sa Austrijom, zatim da izgradi vojsku i mornaricu, te kulturno pokori Dubrovnik, anektira Transilvaniju i sl. Ustanici su dobili konkretne ciljeve i zahteve oko kojih se možete s njima natezati, a biće ispunjeni pod prisilom ako prestonica padne. AI takođe sledi sistem misija, čime se značajno poboljšalo ponašanje, naročito način vođenja ratova koji više nije nasumičan.

Društveno-politička skala sadrži niz važnih pokazatelja. Ekstremi su: centralizacija-decentralizacija, merkantilizam-slobodna trgovina, plemstvo-plutokratija, kmetstvo-slobodno stanovništvo, inovativnost-tradicionalizam, ofanzivna-defanzivna doktrina, kopnene-pomorske snage, kvalitet-kvantitet. Pomeranje klizača donosi mogućnost izbijanja posebnih događaja koji su često škodljivi, a vreme između dva izbora određeno je tehnologijom (government) i veličinom države. Republike mogu da biraju sledećeg vladara, tako da imate uticaja na osobine novog vlastodršca, dok plemenski savezi zapadaju u krizu svaki put kad poglavica ugine. Uticaj religije je sada sklonjen iz slajdera, promenjen je način na koji rade misionari, papa može da izdaje naloge za krstaški pohod kao i da ekskomunicira neposlušne katoličke vladare i time izazove nestabilnost. Trgovina je uravnotežena, takmičenje među trgovcima je zaoštreno, a trgovina dobrima zavisi od kretanja na tržištu, ponude i potražnje. Špijuniranje je dobilo nove akcije, a prestiž je sada veoma važna stavka koja donosi bonuse na gotovo sve oblasti vladavine. Pirati se pojavljuju svuda i mogu da blokraju luke, ali ukoliko redovno patrolirate, nema zime. Olakšano je kolonizovanje, uvedeni su porezi za trgovinu robom iz kolonija, ali prihod zavisi od mornarice, bez moćnih brodova deo prihoda odlazi u ruke korumpiranim guvernerima i piratima. Ratna mehanika je iz korena izmenjena, ali dovoljno je reći da su uklonjene sve one zakonitosti u staroj mehanici koji su dovodili do nestvarnih ishoda. U tom pogledu ograničen je broj dostupnih plaćenika, uvedena mogućnost taktike spaljene zemlje da bi se oslabio nadmoćniji protivnik, a iscpljena vojska pati od gubitka morala.

EU3: Complete Edition - Zaključak

Uživao sam u ovoj igri. Za jednu globalnu strategiju koja se razapinje između najkrupnijih događaja na istorijskoj sceni i najsitnijih detalja kao što su naručivanje tapiserije sa epskom scenom iz slavne prošlosti, EU 3 Complete se igra veoma lako i savladava usput. Naravno, uništio sam nekolio država dok nisam pohvatao šta i kako, ali u načelu Paradox je postavio interfejs prilično dobro, a sve državničke opcije veoma intuitivno. Ono što nedostaje jeste autopilot, nešto poput kompjuterskog preuzimanja određenih aspekata igre – kao što u igri Hearts of Iron možete računaru prepustiti proizvodnju, diplomatiju, trgovinske odnose. U EU3 slanje trgovaca u trgovačke centre može biti automatizovano. Najviše vremena mi je otišlo na prilagođavanje specifičnoj dinamici igre. S jedne strane, prvih pedeset godina država je u početnom stadijumu i tek postepeno ubrzava razvoj. S druge strane, ukoliko stalno ne pratite šta se oko vas dešava, reagujete na nastajanje i nestajanje saveza, ukoliko niste aktivan diplomata, vešt u primeni špijuna i oprezan u gradnji armije, može vam se lako dogoditi da vas odjednom napadnu sa svih strana i raskomadaju. Ono što jeste pohvalno to je brzina i agilnost igre, za razliku od pokatkad tromog odziva u npr. HoI 3. Takođe pohvaljujem veoma dobru mehaniku igre koja radi sve što treba, a ne opterećuje igrača. Primera radi, tek kad uđete u sitna crevca svih modifikatora moći ćete da preuzmete kontrolu nad nestabilnim, siromašnim ili ugroženim državama. S druge strane, premda nemate blage veze šta je to national tax modifier ili koji je odnos trgovinskih niša u lokalnom centru trgovine, igra vas neće zbog toga kazniti, ukoliko ste se prihvatili vladavine kakvom velesilom poput Otomanskog carstva, Engleske ili Austrije.

Opet to samo malo drugačije – Heir to the Throne

Prvo što sam primetio jeste poboljšana početna mapa. Naime, u EU 3 Complete pred sobom ste imali samo kolaž provincija i otprilike ideju gde se šta nalazi. Ukoliko niste baš vešti da pronađete tačno onu državu koju želite – ćorak. U HttT-u nazivi država ispisani su krupnim slovima. Sličan pomak u interfejsu videli smo kod HoI 3 i njegove ekspanzije Semper Fi. Ovo je još jedna dobra strana Paradox-ovog pristupa. S obzirom da su sve igre nastale iz istog endžina i razvijaju se koliko-toliko paralelno, sve one greške koje se primete u jednoj verziji, pokušavaju da se isprave u svim ostalim izdanjima. Tako je sličan način ispisa poboljšao izgled mape u Semper Fi, kao i u Heirs to the Throne. Što se tiče samog igranja, video sam da je to ona ista zabavna igra kao i ranije, s tim što su dodali više opcija za trgovačke imperije. Naime, trgovačke republike sada imaju nove diplomatske opcije koje štite trgovinu, bilo da želite da obezbedite monopol na tržištu ili da kaznite pokvarenjake koji napuste vaš trgovački savez. Sveto rimsko carstvo je ojačano i uvedene su nove mogućnosti za preduzimljivog vladara koji želi da ujedini Evropu. Takođe je ojačana pozicija Pape, zbog čega se vredi takmičiti za prevlast u palatinatu. Cassus belli je sada diferenciran. Postoji dvadeset i devet legitimnih razloga da započnete rat, s tim što svaki nudi različit ishod prilikom pregovora, kao i različit uticaj na prestiž, reputaciju i cenu mira. Na primer, rat za oslobođenje donosi najviše prestiža dok imperijalističko osvajanje najviše obara reputaciju. Trgovinski rat kao ishod može da ima povratak poraženog u trgovački savez, plaćanje ratnih reparacija. Rat protiv nečasnog agresivca ishoduje oslobađanjem svih njegovih vazala, poništavanjem aneksije, gubitkom provincija, smanjivanje sfere uticaja, ratne reparacije i dr. Savetnici sada mogu da se regrutuju ne samo od već ponuđenih ličnosti, već po cenu kulturne, vojne ili pomorske tradicije može da se “naruči” savetnik po meri. Magistrati su takođe novi ljudski resurs i troše se prilikom sprovođenja ključnih vladarevih odluka.

Igranje ove ekspanizije razlikovalo se od EU 3 Complete verzije po tome što se nekako sve dešavalo brže. Bio sam zatrpan izveštajima o trgovinskim dogovorima, savezima, prelasku iz jednog u drugi, ratovima i savezništvima. Sjajan je sistem savetnika, kao i poboljšan sistem započinjanja i zaustavljanja ratova. Kao da je AI to prihvatio, na sve strane će okolo da pršti. Malo kasnije shvatio sam da je igra zbog nečega usporila. Kao da je odziv postao malo tromiji, a uvećan broj događaja iscepkao tok vremena u najbržem modu. U suštini, HttT je mala revizija igre nastala godinu dana nakon izdavanja EU 3 Complete.

Paradox-ov paradoks, Europa Universalis putuje na Daleki istok

Eh, da. Divine Wind, za sada, postavlja konačni izgled EU 3 serijala. Fokus igre je na – Dalekom istoku. U maju 2010. Paradox je postavio igračima pitanje. Da li žele da dobiju nastavak EU3 sa fokusom na “ostatak sveta”, dodatak za Rome u vidu Aleksandrovih osvajanja i proširene mape, novi vremenski raspon i borbene scenarije za HoI 3 ili američki građanski rat za igru Victoria 2. Sa 46% glasova pobedio je EU3, ostavivši Rome sa 25% daleko iza sebe. Tako je nastao Divine Wind.

Japan je iscepkan na mnoštvo provincija, četiri porodice i carsku palatu, a igra se vrti oko sticanja i očuvanja titule šoguna. Premda podseća na kontrolu Pape ili Svetog rimskog carstva, šogunat je dobio posebna pravila. Na primer, glavni šogunov zadatak je da održava dobre odnose sa ostalim porodicama jer ako ga ne podržavaju, opašće mu uticaj, a određene akcije šogun ne može da preduzima u ime celog Japana ako nema dovoljnu moć. Na sličan način vladar kine bori se sa raznim frakcijama za premoć u Nebeskom carstvu. Premda su s kulturološke tačke gledišta kao i mehanike igre obe izmene u pravilima veoma dobro postavljene, sama igra slabo podržava ne-evropske zemlje. Japan iznenada poseduje flotu dobro naoružanih brodova, gradi galije i teretnjake baš kao i evropske zemlje. Vojske jesu prilagođene azijatskoj kulturi, i sličice zaista prikazuju male samuraje, ali oficiri i savetnici su svi predstavljeni sličicama Evropljana. Možda je to samo šminka, a opet truba je da vidite tipične zapadnjačke kulturne ikone izmešane sa orijentalnom tematikom. Zbog Kineza i okolnih zemalja, promenjen je način na koji se ponašaju horde. Neprestano su u ratnom stanju, ali ne izazivaju trajne posledice ratne iscrpljenosti kao druge nacije, a njihove provincije je moguće civilizovati slanjem kolonista.

Od krupnijih zahvata koje menjaju celu igru, a ne samo način igranja kao Japan ili Kina, preuređen je interfejs koji je mnogo praktičniji. Unapređivanje infrastrukture je oplemenjeno novim građevinama, a zidanje sada troši magistrata. Uveden je domet trgovine koji određuje koje centre možete da posećujete, a igra proračunava procenat svetske proizvodnje koji ide kroz njih. Ukoliko ste najveći svetski proizvođač ili trgovac određenom robom dobijate velike bonuse. Saveznici se automatski odazivaju kad vodite odbrambeni rat, ali ako ste vođa saveza i započnete rat možete pozvati pojedine saveznike. Države sa kojima ste u personalnoj uniji postaju integrisane pošto istekne 50 godina. Povećana je važnost sfere uticaja, možete dodavati države u vašu sferu uticaja, a vazali povećavaju broj jedinica kojima možete da raspolažete (supply limit). Mirovni pregovori sada imaju zaseban prozor. Najveće poboljšanje je u preglednosti. Ne samo da je interfejs lepši i intuitivno raspoređen, već je i obogaćen novim načinima prikazivanja. Gotovo svaki ispis dobio je tooltip iz koga se lepo vidi šta kako funkcioniše. Na primer, na tabelarnom pregledu (ledger) označeni su crvenom bojom nedostupni trgovinski centri, a na društveno-političkom klizaču tačno je navedeno šta sve može da vas zadesi ukoliko se odlučite za promenu.

No, Divine Wind je doneo i neka čudna, za mene teško prihvatljiva rešenja. Igri možete pristupiti samo ako ste registrovani na Paradox-ovom forumu i ulogovani. Elem, zaboravite na offline igranje. Prednost (?) je nekakav sistem achievement-a koje možete dobiti ako igru i registrujete. Grafika jeste poboljšana, ali je time igra postala mnogo tromija. Endžin ne samo da prati mnoštvo događaja i istovremenih akcija svih vladara, već se značajan deo troši na iscrtavanje tih nesretnih 3D modela, senčenja, ukrasnih detalja na mapi i vode. Ej, vode. Izem ti vodu.

Tu se otprilike vidi i glavni nedostatak načina na koji je Paradox razvijao serijal. Igra je postala glomaznija sa svakim novim dodatkom, a nije omogućeno pokretanje različitih grana kao kod Civ 4 serijala. U EU 3 svaka ekspanzija preklapa drugu, pa ako vam se ova nova ne dopada, moraćete da iznova instalirate prethodnu. Mislim da je Paradox dobro učinio što je razvijao posebnu igru za svaku tematiku. Europa Universalis je, kao što i sam naslov kaže, igra posvećena evropskim osvajanjima, s fokusom na evropske ratove i širenje Zapadne civilizacije u sve krajeve sveta. U tom pogledu mislim da je brljanje sa šogunatom i Nebeskim carstvom ostalo na nivou brljanja, jer igra je mogla mnogo da dobije da su, a) izdali novu granu franšize (kao što su učinili sa Rome), b) dovršili malo bolje posao oko lokalizacije, ovako smo dobili da igru evropskog ruha igramo u orijentalnoj postavci. Traljavo.

Grande finale

Premda je Divine Wind, sa svim prethodnim dodacima koji moraju da se instaliraju da bi se zaigralo, napravio od serijala Europa Universalis neku vrstu bloatware-a, u srži to je ista ona grandiozna strategija kojom se može upravljati, ista ona dinamična igra politike koja me je oduševila kada sam probao Complete Edition. Pojedini dodaci Divine Wind-a, kao što su osvežen interfejs i tooltip-ovi čini mi da im oprostim što je igra zaista postala tromija. Stoga preporučujem ovaj dodatak, ali vas takođe savetujem da se ne zaletite odmah na Divine Wind, već da prođete putem kojim sam ja prošao i da sami odaberete verziju koja vam se najviše dopada. Neko će stati kod Complete Edition, uživati u pojednostavljenom sistemu igre i razlakšanoj dinamici, drugi će ceniti ključne izmene Heirs to the Throne serijala, a treći će baš zbog šogunata i kineskog carstva ili baš zbog elegancije i preglednosti poželeti da zaigraju Divine Wind i ništa drugo.

Kojekude

Za kraj, savetujem da kampanju sa kraljevinom Srbijom koju predvodi Vuk Branković (do verzije HttP, posle "preuzima" Car Lazar, ali smo već turski vazali) ostavite za malo kasnije. Oko vas su svađalački nastrojeni pravoslavci, te veliko Otomansko carstvo koje će vas sabiti u zemlju, s obzirom da imate svega dve siromašne provincije i mogućnost da regrutujete svega tri puka. Ipak, ako se odlučite na ovaj hrabar potez, odložite sukob sa Turcima i pokušajte da se domognete bar neke od susednih pokrajina, npr. Zete ili Banata.

Kopiju igre za testiranje ustupio GamersGate.

Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Novinar je mesečnika "Gameplay" od januara 2006. godine do danas, bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.

Sve recenzije istog autora