World War 2: Time of Wrath, recenzija

Kad razvojni tim objavi da pravi “igru svih igara”, “kraljicu žanra” ili “apsolutni hit”, uvek se štrecnem. Wastelands Interactive je poljski tim osnovan 2006. Do sada su objavili nekoliko poteznih strategija sumnjivog kvaliteta (WW2: Road to Victory, Storm Over Pacific). Igra koju vam ovde predstavljam, World War 2: Time of Wrath, usputna je stanica ka toj velikoj najboljoj do sada, strategiji svih strategija koju će jednog dana Wastelands Interactive objaviti. Lepo. Nego, 'ajd da vidimo kako im je ispala ova Time of Wrath...

Potezne strategije jesu dinosaurusi u industiji igara. Neki čak poriču da su takve igre ikada postojale. A jesu. Neki su i odrasli na njima. Zato mi je bilo toplo oko srca kada sam dobio primerak igre WW2: Time of Wrath. Za taktičke simulacije, okršaje malih grupa, real-time način igranja pokazao se kao daleko praktičniji. Borba je uzbudljivija, svako naređenje nabijeno adrenalinom, a vreme se usporava i čini se da se sekunde vuku dok virtuelni vojaci trče preko bojnog polja. No, za operativne zahvate, ono što se u teoriji naziva “Grand Strategy” –  za simulaciju ne samo vojnog, već celokupnog potencijala jedne države – za to su oduvek bile bolje potezne igre.

E, sad. Šta ćemo sa Hearts of Iron serijalom? Ne samo da je pokazao da real-time način igranja ima šta da traži u simulaciji svetskog rata, već je u trećem izdanju dokazao da je nadrastao puku računarsku igru i postao alat za istoričare. Hearts of Iron III koristi se za proučavanje “šta bi bilo” scenarija, za istraživanje dubljih razloga za pojedine događaje i istorijske procese koji su se odvijali između 1936 i 1948. Zašto bi onda neko zdravouman poželeo da posle HoI III uopšte pravi stratešku simulaciju svetskih razmera, pa još i poteznu? Ne znam. Stvarno ne znam. WW2: Time of Wrath nije loša igra, mogla je biti još bolja, ali sve i da su mnogi nedostaci ispravljeni, da radi i bolje nego što su je Poljaci skucali – opet bi bila samo pojednostavljeni HoI, bleda senka najbolje strateške simulacije ikada. Samim tim se postavlja pitanje kome je ova igra namenjena? Razmera i količina zadataka svakako ne priliče igračima koji nisu ljubitelji, čak fanatici, ovog žanra. A opet, zaluđenici za Drugi svetski rat, sukob tri ideologije, poznavaoci vojne istorije, kako ih još nazivaju – generali iz fotelje – njima svakako nije dovoljno ono što WW2: Time of Wrath ima da ponudi.

Iz mog prethodnog trabunjanja, dakle, shvatili ste da je World War 2: Time of Wrath potezna strategija koja simulira ceo Drugi svetski rat. Dobro, ne baš ceo, s obzirom na to da mapa pokriva celu Evropu, te jedan deo severne Afrike, sa apstraktno predstavljenom Amerikom, tamo negde u daljini. Mapa može da bude pojednostavljena, što znači ogavno ružna jer predstavlja one starinske društvene igre na tabli, ili prilično ljupka, s obzriom da prikazuje šumice, rečice, gradiće, kišu, sneg, brda i doline i sl. Osim što je lepa, karta je i funkcionalna, prikazuje utvrđenja, fabrike, broj poena koje osvajanje grada donosi, a jasno su predstavljeni gradovi-luke, glavni gradovi i sl. Evropa i severna Afrika predstavljene su sa preko dve hiljade heksova. Igra nudi nekoliko standardnih prikaza jedinica. Vojnici mogu biti predstavljeni sprajtovima u sedam različitih varijanti (nemački vojnici se razlikuju od britanskih, ali se zato bugarski neće razlikovati od mađarskih). Povrh toga, sprajtovi imaju svaki po pet različitih sličica za pet nivoa tehnološkog unapređenja. To se najbolje vidi na tenkovima koji su sve krupniji i sve opasniji modeli. Brodovi ne menjaju sprajtove. Elem, umesto sprajtova postoji i klasičan tzv. NATO prikaz koji je dobro poznat kućnim stratezima. Ponuđen je i mešoviti prikaz, u kome su avioni i brodovi prikazani sprajtovima, a kopnene snage vojnim oznakama. Svaka jedinica ima ispisane podatke: vrsta trupe (pešadija, motorizovana, mehanizovana, tenkovi, padobranci i sl.), tehnološki nivo, oznaka da li je jedinica već učestvovala u koordinisanom napadu u toku poteza, kvalitet vođe, nacionalnost, efektivna snaga, broj preostalih akcionih poena (AP), veličina jedinice (divizija ili korpus) i tri indikatora: da jedinica ima još preostalih AP-a, da ima malo zaliha, da je ljudstvo potrošeno, što znači da jedinica može da primi pojačanja.

Igra na početku nudi četiri velike kampanje i dva mala scenarija. Fall Weiss je osvajanje Poljske i traje deset poteza, Overlord je iskrcavanje u Normandiji i traje 25 poteza. Europe 1939 je glavna kampanja i traje do 1948. godine, ukupno 450 poteza. Europe 1940 počinje operacijom Fall Gelb i traje 418. poteza, takođe do decembra 1948. Europe 1941. počinje napadom na Rusiju i traje 316 poteza, dok Europe 1944 počinje operacijom Overlord i traje 225 poteza. Posle odabira kampanje sledi biranje države kojom želite da igrate. Tri filtera će vam olakšati da pronađete željenu naciju. Svakoj državi možete odrediti kompjuterskog ili ljudskog igrača, te nivo težine koji se odlikuje bonusom odnosno penalom na poene proizvodnje (PP). Igra podžava hotseat i PBEM modove, s tim što je u dopisnoj partiji broj igrača ograničen na 6. Hotseat mod vam omogućava da igrate ceo blok zemalja, npr. sve države koje naginju Silama osovine.

Glavni ekran na kome se odvija radnja igre prilično je čist. Gornji deo sadrži osnovne podatke o tome koliko imate nepotrošenih PP-a, diplomatskih poena (DP), broj poena za strateško pomeranje trupa (ono što bi u HoI-u bio Redeployment), broj poena za pomorski transport, broj poena za amfibijsku invaziju, broj nuklearnih bojnih glava. U desnom gornjem uglu je mini-mapa, kontrole zumiranja i izbor političke ili geografske mape. Desni panel ima tri krupna odeljka. Prvi je za podatke o heksu koji pokazujete, ispod je panel za jedinice, a dole su kontrole. Na vrhu je, dakle, deo koji vas obaveštava o tome čiji je heks, ko ga je zauzeo, kakvo je vreme, koliko PP-a ili poena pobede (VP) donosi, da li je heks utvrđen, odakle se snabdeva, kao i naziv grada (ukoliko je posredi grad). Srednji deo koji vas obaveštava o jedinicama govori čija je trupa, kog nivoa, odakle se snabdeva i koliko dobro, koliko ima  AP-a, koliko je AP-a potrošila, kakav je komandant (ako ga ima), snaga, trenutna snaga, procenat efikasnosti, efektivna snaga, te bonusi. Deluje onako grdno strategomanski, ali zapravo tu piše koliko je jedinica stvarno jaka kad se sve oduzme i sabere. Specijalni komandanti dodaju bonus jedinici kojom zapovedaju, te povrh toga okolnim trupama. Donji meni služi da kupujete jedinice, upravljate diplomatijom, čitate izveštaje, pristupite uobičajenim opcijama (snimanje, izlazak iz igre i dr.), da pregledate stanje mornarice, naučno-istraživačkog rada, da postavljate kupljene jedinice na mapu i na koncu da pređete na sledeći potez.

Divizije su kudikamo jeftinije od korpusa, ali i znatno slabije. Ipak, divizije kasnije možete unaprediti u korpus. Osim novih jedinica (pešadijska, motorizovana, oklopna, padobranska divizija, lovci, taktički bombarderi ili strateški bombarderi, brodovi i sl.) ovde se kupuju i strateški poeni za pomeranje trupa, desantni poeni i dr. S obzirom da je sve u igri funkcija proizvodnje, ključno je da zauzmete što više protivničkih fabrika tj. gradova koji daju PP.

Diplomatija je vrlo štura. Ako niste velesila, na ovom ekranu nećete imati mnogo šta da radite, osim da proglasite izbore i time odredite na koju će stranu da naginje vaša država. Imajte na umu da prelazak sa desnice na levicu može da ima za ishod nezadovoljstvo naroda, što može da osakati proizvodnju, a time i uspešnost ratovanja. Broj diplomatskih poena je unapred određen i stiče se samo kroz neke istorijske događaje. Neki događaji se pojavljuju u određenom trenutku ili nekog datuma, dok su drugi javljaju nasumično, baš kao i u igri Hearts of Iron. Ovaj detalj je prepisan iz Paradox-ovog čeda, pa se kao i u HoI-ju prilikom nekih događaja igraču ostavlja da bira ishod. Čak i ako igrate kao velesila, diplomatija služi jedino da određene države koje ionako teže da vam se pridruže podgurnete da to učine što pre. Premda imam zamerki ina HoI-jevu diplomatiju, u ovoj igri ona je zaista tu tek reda-radi. Izveštaji su detaljni, premda pomali izlišni, s obzirom na to da ćete prilično dobro biti obavešteni o svakom pojedinom gubitku, usponu ili padu. Izveštaj je tu više kao neka ukrasna statistika.

Pomorske bitke su veoma statične, dosadne i stoga zamorne. Odvijaju se između dva poteza. Na jednom vrlo kusom ekranu dobijate izveštaj o tome da li su vaše flote naletele na protivničke brodove ili podmornice. Ukoliko dolazi do bitke, birate protivničke ciljeve i to je sve. Kupovina flota, kao i postavljanje zadataka, patroliranje, obavlja se putem nekoliko manjih panela koji označavaju pomorske oblasti. Jedina uzbudljiva akcija sa mornaricom je kada krstarice bombarduju protivnika iz priobalja i to je sve.

Istraživanje je takođe prikazano kroz jedan nezanimljiv ekran. Kad skupite dovoljno PP-a, kupujete sledeći naučni projekat. Čim naučnici završe posao, dobijate mogućnost da poboljšavate jedinice. Osim unapređenja artiljerije (čime pešadija postaje jača), tenkova i aviona, moguće je doći do atomske bombe koja garantuje pobedu. Ako igrate kao mala država ili regionalna sila okanite se nauke i tehnike, to je za velike igrače.

Vojskom se neverovatno jednostavno upravlja. Pokažite na protivniču jedinicu. Odredite bombardovanje s mora ili iz vazduha. Pogledajte da li su vas nadjačali protivnički lovci ili kontrabatiranje. Zatim pomerite jedinice blizu protivniku. Vrlo je jednostavno; klikom na trupu pokazuje se dokle može da stigne i da li će joj ostati poena da napadne protivnika. Ne postoji zadat redosled poteza. Jedinicu možete pomeriti, napasti protivnika, pomeriti je, napasti ponovo, sve dok imate AP-a. U tom pogledu tenkovi i motorizovane jedinice su najefikasnije. Osim običnog napada, na raspolaganju vam je i vazdušni desant, ali je prilično skupa operacija, pa je primenite samo u ključnom trenutku i uz dovoljno poena za desant u rezervi. Saradnja nekoliko jedinica protiv usamljenog branioca obezbeđuje brzu i laku pobedu. Kada ste opkolili neke mučenike, kliknite i videćete rezultat. U suštini, protivnik može da vam nanese gubitke, da pretrpi manje gubitke, da je uzdrman, pobeđen ili uništen. Odnos napadača i branioca možete da pogledate u malom boksu koji se pojavljuje na desnom panelu. Iz kockica koje se pojavljuju kao i izveštaja o “kolonama” možemo da zaključimo da se “ispod” haube ove igre krije obična matematika društvenih igara iz sedamdesetih i osamdesetih. Kad obavite sve pokrete, sve napade i drugo što ste želeli, predajte potez i kreće proračunavanje pomorskih bitaka, bilo da se radi o površinskom kontaktu, napadu podmornice ili strateških bombardera. Posle svega ide skupljanje poena proizvodnje, plaćanje održavanja jedinica, izveštaj o istraživanju, izveštaj o prispeću konvoja.

Mana načina upravljanja je u tome što ćete svakog poteza imati grilion i po jedinica od kojih svaka očekuje bar pet-šest kliktanja mišem. Ukoliko ste bolešljivi u zglobove ili patite od sličnih “računarskih” boljki, računajte da ste nagrabusili. Osim toga, za neiskusne komandante veoma je lako izgubiti se u moru protivničkih i savezničkih jedinica. Često ćete zaboravljati na korpuse koje niste pomerili u prethodnom potezu. Ipak, ako niste senilni ili zbunjeni, upravljanje je jedan od boljih elemenata igre i donosi poznatu prijatnu drhtavicu uzbuđenja koje potezne strategije mogu da vam prirede – dok vaši tenkovi grabe ka prestonici protivnika, bombarderi ruše sve pred sobom, a podmornice desetkuju protivničku trgovinu...

Aj, aj, AI. Da. Kontam da bi ova igra bila sjajna da može da se igra samo protiv živih igrača. Kompjuter je blesav protivnik i još šašaviji saveznik. Kao prijatelj, postaviće svoje jedinice tamo gde mogu najmanje da nastradaju i najviše da smetaju. Kao protivnik, povlaćiće jednostavne, ponekad veoma efikasne poteze, ali sa istorijske tačke gledišta – gotovo sablažnjive. Naime, za razliku od maestralnog proračunavanja poraza u igri Hearts of Iron, u WW2: Time of Wrath računar poznaje jedino potpunu pobedu, što znači zauzimanje svih protivničkih gradova. Osim što je ponekad nemoguće, istorijski potpuno netačno, daje luckaste ishode. Recimo, taman ste pregazili 90% Francuske, kad tamo negde na južnoj obali iz jednog gradića kuljaju pešadijske divizije. Ili Rusi tj. Zerglinzi. Kompjuter kapira da je bolje da vas uspori nego da vam dozvoli blickrig. Zato će Rus da “poploča” majčicu Rusiju malim jadnim pešadijskim divizijama, pa vi – bujrum, trošite vreme i resurse na utamanjivanje svake od njih.

Kako da ocenimo WW2: Time of Wrath? Nije igra za početnike, nije za stručnjake. Ako ste, znači, ljubitelj strategija, ali nemate vremena da se majete sa zaista ozbiljnim simulatorom kao što je Hearts of Iron, ova igra bi mogla da vam se dopadne. Osim što joj nedostaje igriv AI i još poneki zvrk koji bi skratio klik-maraton ili ga barem učinio vrednim truda. Ako znate još pet zaljubljenika u Drugi svetski koji žele da s vama podele ovaj stari dobri kompjuterski boardgame, onda vredi nabaviti WW2: Time of Wrath. U svakom drugom slučaju, ne preporučujem ga. Bolje da sačekamo tu “ultragigamegasuper” strategiju koju nam Poljaci obećavaju...

Ja sam pokušao da igram kao Nemačka, Jugoslavija i Mađarska. Koja je vaša omiljena zemlja u Grand Strategy igrama? Da li više volite izvesnu sudbinu Saveznika ili pokušavate da prkosite istoriji u ulozi Vermahta?

Primerak igre za testiranje ustupio GamersGate

Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Novinar je mesečnika "Gameplay" od januara 2006. godine, a glavni i odgovorni urednik od januara 2010. godine. Bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.

Sve recenzije istog autora