The Next Big Thing, recenzija

Po izdavanju trećeg dela serijala Runaway, Pendulo Studios našao se u nezavidnoj situaciji. Stavili su tačku na sagu koja ih je proslavila, došavši do svojevrsne raskrsnice u svojim karijerama. Šta dalje, verovatno su se zapitali? Iako nisu nimalo skromni kada se radi o njihovim dostignućima, Ramón Hernáez i ekipa ne deluju kao neko ko bi pretvorio Runaway u svoj Star Wars. Volim da mislim kako shvataju da bi tako u treptaju oka oterali publiku koju su marljivo okupljali oko svojih radova. Mogli su da krenu nekim potpuno novim i neistraženim putem, ali, nemojmo se zavaravati, nikada nisu bili revolucionari. Sasvim očekivano, odlučili su da igraju na sigurno, napravivši nešto na prvi pogled dovoljno slično svojoj perjanici, a opet dovoljno različito.

Radnja igre odvija se u Holivudu, sredinom alternativnog dvadesetog veka. Horor filmovi osvajaju srca širom planete, a monstrumi koji u njima glume prihvaćeni su kao ravnopravni građani i umetnici. Priča počinje jedne vedre noći, na parkingu hale u kojoj se upravo održala dodela horor-Oskara. Den Marej je poznati i cenjeni sportski novinar, koji je nečime izazvao bes svog šefa. Kao odmazdu, urednik ga je upario sa Liz Aler, mladom, ambicioznom i potpuno ludom devojkom zaljubljenom u istraživačko novinarstvo. Da bi dodao ulje na vatru, zadužio ih je da napišu izveštaj sa dodele horor-Oskara, koja Dena interesuje koliko i lanjski sneg. Situacija postaje zanimljiva kada dvojac uoči Velikog Alberta, jednog od poznatijih monstruma-glumaca, kako se ušunjava u kancelariju vlasnika producentske kuće za koju radi. Odlučuju da otrkiju šta se zbiva, zahvaljujući čemu bivaju uvučeni u zaveru neslućenih razmera.

Ako vam ovo zvuči poznato, to znači da ste, kao i ja, bili vredni (zaludni?), te ste malo detaljnije prostudirali istoriju razvojnog tima o kojem danas pričamo. Naime, zaplet i motivi većinom su preuzeti iz jedne od njihovih ranijih igara. Hollywood Monsters pojavio se na španskom tržištu 1997. godine, ali nikada nije preveden na engleski. The Next Big Thing je u suštini rimejk pomenute igre. Ponovno oživljavanje svog minulog rada je potez koji svakako mogu da shvatim. Leta gospodnjeg '97. bili su mladi, siromašni i neiskusni, dok su danas sušta suprotnost navedenog. Po svim zakonima logike, rimejk mora da bude bolji od originala, koji je uzgred odigrao veoma mali broj ljudi, prvenstveno zahvaljujući jezičkoj barijeri. Ono što ne mogu da shvatim je prećutkivanje činjenice da se radi o rimejku, te uporno guranje reči kao što su "novo" i "originalno" u prvi plan.

No, ostavimo obmane po strani, za sada. Radnja igre je zanimljiva, premda predvidljiva. Najjači adut scenarija su vešto napisani likovi, prikazani kroz izuzetno duhovite dijaloge. Na žalost, ovo ne važi i za sporedne likove, koji često imaju duha koliko i lutke na naduvavanje. Izuzeci kao što je robot-fatalista postoje, ali su previše retki. Velika je šteta što interesantne zamisli, poput pesnika koji nanosi sebi bol u potrazi za inspiracijom, nisu ispraćene na pravi način. Jednostavno, koliko god dobro zamišljeni sporedni likovi bili, nije im posvećeno dovoljno vremena.

Ali zato ima "implicitnog" seksa...

Zaplet je u potpunosti izgrađen na klišeima. Odnosi između likova razvijaju se šablonski, a rasplet dolazi baš onda kada ga očekujemo i izgleda upravo onako kako ga zamišljamo. Imajući ovo u vidu, autori su se svojski potrudili da nas nasmeju za sve pare. Svoj ugled izgradili su na inteligentnom i neusiljenom humoru, koji suptilno prožima scenario i mami blage osmehe. Malo ko je očekivao da će ovaj put šale pojednostaviti do apsurda i agresivno ih staviti u žižu. Međutim, to savršeno funkcioniše. Humor je prizeman i tupav, ali i urnebesan i prikladan. Pored dijaloga koji su uspevali da me nasmeju do tačke nevoljnog puštanja raznih telesnih tekućina, komentari protagonista i opisi okoline takođe su bogati humorom.

Tehnički deo posla obavljen je bez premca. Sve je jednostavno i okrenuto ka igraču. Desni taster miša služi za izbor komandi, dok se levi koristi za njihovo izvršavanje. Za manje iskusne igrače, tu su dva vida pomoći pri rešavanju zagonetki - smernice i označavanje važnih objekata na ekranu. Ako iz nekog razloga zaboravite šta se od vas u datom trenutku očekuje, sve što treba da uradite je da bacite pogled na dnevnik koji se automatski dopunjuje. Ako vas mrzi da hodate, od teleportacije vas deli samo jedan dvoklik.

Tokom igre, na smenu ćete upravljati Denom i Liz. Autori su bili dosledni, te se razlike u karakterima protagonista vide i na primeru dizajna zagonetki. Problemi na koje ćete nailaziti isključivo su inventarski, dobro zamišljeni, te usklađeni sa okolinom i likovima. Sigurno ih nećete pamtiti i prepričavati pokolenjima, ali nećete ni psovati majke zahvaljujući njima. Ipak, postoje dva izuzetno neumesna izuzetka.

Prvi je zagonetka sa hijeroglifima čije rešenje je potpuno nasumično, a da biste ga (možda) otkrili, morate je posmatrati iz ugla nekoga ko sedi za stolom i igra igru, umesto iz perspektive protagoniste (zahtevam da neko bude ošamaren i otpušten zbog ovoga!). Čak ni tada nije sigurno da ćete shvatiti šta su autori zamislili, ali je sigurno da ćete biti nasilno izvučeni iz sveta igre. Drugi izuzetak nije školski primer idiotizma poput prethodnog, ali zahteva od igrača sluh, ritmičnost, te malo dublje poznavanje muzike. Iako nesuđenom muzičaru poput mene nije predstavila problem, mnogima verovatno hoće.

Pedro, ne postoji lep način da ti ovo kažem... Otpušten si. I naručili smo tvoje ubistvo.

Što se tiče izgleda, The Next Big Thing je praktično Runaway: A Twist of Fate. Koriste isti pokretač i oslanjaju se na isti stil. Scene su pametno kadrirane, krcate detaljima, crtane poput stripa i živahno obojene. Modeli su detaljno prikazani, ali često siromašno animirani. Igra obiluje insertima, koji su pristojno režirani, ali često ubijaju dinamiku otimajući igraču volan iz ruku u pogrešnom trenutku. Lokacije su veoma maštovite, od egipatskog hrama u kojem boravi proročica, laboratorije ludog naučnika-muve, preko raskošne vile bogatog monstruma, do Lizine podsvesti.

Za muziku je ponovo bio zadužen Juan Miguel Martin Muñoz, koji je svoj deo posla obavio izuzetno dobro. Od scene do scene, smenjuju se šansone, flamenko, sving, bluz, vibrafoni, klaviri, duvači... Iako svaka kompozicija odiše prepoznatljivim stilom autora, podloga je veoma raznovrsna, ali i tematski uklopljena u radnju. Glasovna gluma ne ostavlja nikakav poseban utisak. Nisam uspeo da razlučim da li zvučnu neupečatljivost likova treba pripisati neposvećenosti glumaca, ili pak lošoj zamisli producenta.

Ako ste očekivali prepoznatljivu Pendulo-ovu avanturu sa blesavim zapletom i prijemčivim likovima, razočaraćete se. Na prvi pogled, The Next Big Thing je veoma blizak ranijim radovima španskog tima, ali posle detaljnog pregleda postaje jasno da je zaista reč o drugačijoj igri. Možda nedovoljno drugačijoj da bismo je nazvali promenom filozofije, ali svakako drugačijoj. Ako ste čitali našu najavu, možda se sećate da sam još tada bio pod utiskom da je sve podređeno humoru. Ispostavilo se da sam bio u pravu. Humor je jedini aspekt ove igre kojeg ćete se sećati dugo pošto je završite i uredno stavite na policu. Međutim, neće se svako oduševiti ovom vrstom duhovitosti. Ako na pomen imena kao što su Leslie Nielsen i Mel Brooks počnete da se kliberite kao budala (kao ja), onda je The Next Big Thing igra za vas, uprkos očiglednim manama. Ali nikako po punoj ceni.

Kopiju igre za testiranje ustupio Focus Home Interactive.

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Od juna 2010. godine radi kao jedan od autora tekstova za emisiju PlayGames. Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

Sve recenzije istog autora