Cargo! The Quest For Gravity, recenzija

Ice-Pick Lodge je jedan od onih timova za koje verovatno niste čuli. Čak i ako jeste, verovatno se niste lično susretali sa njihovim delima. Paradigma gladujućih umetnika, od one su sorte koju kritičari obožavaju, a šira publika jednostavno ne primećuje. Brilijantni stvaraoci, koji nikako da zarade dovoljno da bi dvosobni stan u pregrađu Moskve zamenili pravom kancelarijom. Iz okova anonimnosti istrgli su se pre šest godina, igrom Pathologic. Turobni prvenac zaradio je dovoljno da ne obeshrabri mlade Ruse, te su nastavili sa radom, nešto kasnije nam pruživši zadovoljstvo da zaigramo The Void. Posle toga su, čini se, propali u zemlju. Kako nemaju pravi sajt, niti su voljni da dižu prašinu oko svojih projekata, skoro da je bilo nemoguće dokučiti rade li nešto. A onda se iz nebuha pojavio Cargo! The Quest for Gravity.

Uprkos neopisivom nagonu da do detalja prepričam, rasparčam i analiziram sve što sam video i čuo, neću vam mnogo reći. Ne smem. Imam utisak da bi sve što kažem moglo značajno da umanji vaše uživanje u ovom naslovu. Jer kao i u prethodnim IcePick-ovim radovima, suština igre je istraživanje. Otkrivanje sveta kako geografski, tako i istorijski. Od trenutka kada je uključite, do trenutka kada je završite, neprestano će vas bombardovati novim iskustvima i saznanjima.

Protagonista je devojka po imenu Floks, pilot dirižabla. Inženjer po struci, radi pod vođstvom kapetana Borkina kao prevoznik. U trenutku kada ih upoznajemo, njihova letelica tegli tovar ka ostrvu u tropima. Dok se pripremaju za pristajanje, primećuju domoroce koji su priredili slavlje u njihovu čast. Podivljali vatromet slučajno pogađa dirižabl, koji pada u vodu nadomak ostrva. Floks uspeva da se dokopa tla, te ide u susret orkestru koji svira u čast došljaka. Veseljaci je šalju kod "poglavica", koji odbijaju da plate, jer je tovar završio u moru. Ona je, pak, ubeđena da krivica nije njihova i nema nameru da ode bez svog novca, te pristaje da zaigra njihovu igru.

Ono što njoj izgleda nije nimalo čudno, a nas tera da razrogačimo oči u neverici, jeste sledeće: stanovnici ostrva su groteskni mini-ljudi - izuzetno mali, ćelavi, debeli i goli, zastrašujućih tupavih lica. Zovu se Drugari, a jedini cilj u životu im je da se gegaju okolo i zabavljaju. S druge strane, poglavice su tri mehaničke glave koje se kreću po šinama. Predstavljaju platonovske graditelje sveta, a dele isto ime - Manipu. Zadatak kojim će je opteretiti je vraćanje gravitacije na Zemlju.

Scenario je veoma vešto napisan. Isprva je zbunjujuć, zasipa nas podacima koje ne možemo još uvek da obradimo. No, kako vreme odmiče, stvari poprimaju sve jasniji i jasniji oblik, a simbolika dobija smisao. Premda likova ima malo, veoma su dobro portretisani kroz zanimljive dijaloge, od oportuniste Borkina, preko nadobudnih Manipua, do Drugara koji, čini se, poseduju neku vrstu kolektivne svesti.

Uznemiravajuće...

Pre nego što je otpošalju na posao, Manipui će Floks dati samo jedan savet - zabava blagotvorno deluje na silu gravitacije. Drugari su sačinjeni od zabave, a kada se zabavljaju, oni je oslobađaju (poput izduvnih gasova, pretpostavljam). Znači, sve što igrač treba da uradi je da zabavi Drugare. Jedan od načina da postigne ovo je šutiranje. Da, debeli čudaci uživaju u šutiranju. Najpre mi je bilo neprijatno, jer kako da šutiram te male, bespomoćne (i prokleto ružne) stvorove? Onda sam zamahnuo nogom i lansirao prvog u orbitu, te proveo narednih trideset minuta šutirajući njihove gole guzice, usput se cereći kao kreten. Da, toliko je zabavno.

Naj perpetuum mobile

Međutim, ovo nije delotvorno koliko biste očekivali. Srećom, postoje i drugi načini. Drugari vole muziku. Dok budete besciljno lutali arhipelagom (a hoćete, jer će vas previše interesovati šta je sa druge strane brda da biste radili nešto), nailazićete na note. Kada ih sakupite dovoljno, spremni ste za žurku. Čim budu čuli prve taktove pesme, Drugari će pohrliti ka epicentru dešavanja, te početi da igraju. Što ih više bude igralo, to više zabave za vaš "novčanik". Na žalost, arhipelag krasi ograničen broj nota.

Televizori padaju sa neba tokom žurke... sasvim uobičajeno

Na kraju, najefikasniji vid zabave je vožnja, brza i rizična po mogućstvu. Drugari je prosto obožavaju. Međutim, za vožnju je neophodno imati vozilo. Prevozna sredstva ćete morati sami da sastavljate, od delova koje pronađete ili kupite od Manipua, u zamenu za zabavu. Ako ste lenji i mrzi vas da izmišljate vozila, moći ćete da sakupljate planove za izradu. Naravno, predefinisana vozila su ograničena, uglavnom težinom ili malim "prtljažnikom".

Čemu sve ovo, pitate se? Ne skupljamo valjda zabavu da bismo sedeli na njoj? Ne, kada požanjete dovoljno zabave, možete da se zaputite u stratosferu, te unovčite svoj rad vraćanjem odlebdelih komada planete nazad na tlo. Neki od njih povećavaju broj Drugara, a samim tim i vaš proizvodni potencijal. Drugi vas, pak, približavaju cilju - privlačenju Zemljine ose (da, u ovom svetu osa je opipljiv predmet) i vraćanju gravitacije. Neki od njih izazivaju drastične i potpuno neočekivane promene u svetu. Posledice ovih promena izazivaće nove probleme, kojima ćete morati da se pozabavite.

Sa tehničke strane gledišta, moglo je i bolje. Kamera ume da bude nemilosrdna, naročito kada upravljate "uradi sam" grdosijama koje olako prekriju ceo ekran. Ipak, najveća zamerka ide na račun uputstava, koja su najčešće nedovoljno jasna. Besciljno tumaranje je u redu kada je dobrovoljno, ali tumaranje izazvano neshvatanjem šta se od nas očekuje nije nimalo zabavno.

Volcano Organ Hero

Bizarna i na trenutke uzmenirujuća muzika Vasilija Kašnikova pomaže u stvaranju odgovarajuće slike sveta. Kitnjaste elektronske kompozicije koje krase ovo delo su, paradoksalno, neprijatne ali privlačne. U početku izazivaju blagu nelagodu, ali brzo se uvlače pod kožu i teraju da ih prihvatimo. Drugu stranu ovog novčića čini grafika. Zvuk i slika u tandemu napadaju čula na veoma specifičan način. Okruženje je nadrealno, haotično i bogato bojom. Modeli su detaljni i zanimljivo animirani (posebno geganje Drugara i pokreti lica tvoraca).

Jednostavna ali slojevita mehanika je zanimljiva, ali sama po sebi ne bi opstala. Zapravo, nijedan aspekt ovog ostvarenja ne bi značio ništa sam po sebi - tek njihova sinteza daje rezultate. I to kakve rezultate. Spajanjem naizgled nespojivih delova, ekscentrični Rusi napravili su igru koja se razlikuje od svega što smo danas u prilici da iskusimo. Da li je to dobro ili loše? To je već potpuno subjektivno. Lično, Cargo! me je toliko oduševio da vam ga ne bih preporučio, već bih vas naterao da ga kupite, svi do jednog. Međutim, ne postoji garancija da će se svideti ikome sem onima koji su već upoznati sa radovima ovog tima. Za sve ostale, kupovina bi bila kockanje. Kockanje koje bih podržao, bez obzira na ishod, jer neke stvari jednostavno treba probati.

Primerak igre za testiranje ustupio Ice-Pick Lodge.

Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Od juna 2010. godine radi kao jedan od autora tekstova za emisiju PlayGames. Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

Sve recenzije istog autora