2. srp 2011.

Alpha Polaris, recenzija

Zanimljivo je kako u svom oponašanju pogane filmske mašinerije ova naša industrija nije došla do ozbiljnijeg bavljenja dalekim snežnim predelima. Bilo je igara kao što je Cold Fear, koje su koristile neku nasumičnu ledaru kao mesto zbivanja. No, niko se nije potrudio da nam stvarno dočara tamošnje uslove života. Da nam približi osećaj izolacije i utisak koji takva mesta imaju na čovekovu psihu. Jednostavno, uvek su snegovi tu samo reda radi, da se dodatno zašareni paleta lokacija. Godinama je taj potencijal ostajao neiskorišćen. Autori iz finskog tima Turmoil Games rešili su da stanu na kraj ovom običaju svojim prvencem, horor avanturom po imenu Alpha Polaris.




Radnja igre odvija se u sadašnjosti, na Grenlandu. Tačnije, na američkoj naftnoj stanici iz naslova. Pored tročlanog tima naftaša, stanicu trenutno domom zove i mladi norveški biolog. Ime mu je Run Nudsen, a došao je sa ciljem da istraži uticaj globalnog zagrevanja na ishranu polarnih medveda. Sve se odvijalo svojim tokom, dok se jednog dana jedan od naftaša nije vratio u stanicu noseći sa sobom hrpu prastarih ljudskih kostiju. Malo ko je bio zainteresovan za mošti pračoveka, jer je nedaleko od njih nađeno - još nafte. No, kada je sunce zašlo, počeli su da ih proganjaju košmari. Granica između jave i sna postala je nejasna. Odbijajući da priznaju da se nešto dešava, samo su dodatno pogoršali stanje. Naravno, Run je jedini koji može da dovede sve u red...


Scenario izaziva sukobljena osećanja. Likovi su toliko neupečatljivi i školski napisani da sam im već zaboravio imena, te moram da ih oslovljavam sa "ženskaroš/galamdžija" i "pitomi mudrac". Dijalozi su dosadni i suvoparni, a odnosi između likova izuzetno površni. U pojedinim razgovorima će vam biti ponuđeno više načina da odgovorite. Iako je krajnji ishod uvek isti, ovo daje preko potrebnu priliku da se poistovetite sa protagonistom, birajući ton kojim će se obratiti sagovorniku. S druge strane, radnja je zanimljiva, premda je rasplet pomalo očigledan. Odvija se odgovarajućim i stalnim tempom - niti je ikada dovoljno spora da bismo osećali da nas koči, niti je išta zbrzano. Atmosfera je savršena - tokom noći se dešavaju bizarne stvari, a tenzija koju izazivaju preko dana se pretvara u paranoju, zahvaljujući poricanju i racionalizaciji članova "posade". Paradoksalno, sve psihičke poteškoće savršeno su dočarane, samo ne ostavljaju dovoljno jak utisak na igrača, jer je jednostavno nemoguće vezati se za te dvodimenzionalne ljude. Šteta je, zapravo, što je ovako vešto pripovedanje protraćeno na ovako neprijemčive i plastične likove.


Dizajn me je, pak, oborio s nogu. Vidi se da je Teemu Vilén pre započinjanja ovog projekta odigrao mnogo avantura, ali i dobro razmislio o tome šta je u njima valjalo, a šta ne. Što je, složićete se, prava retkost ovih dana. Levi taster miša služi za kretanje i upotrebu, a desni za razgledanje. Inventar se nalazi u donjem delu ekrana, a moguće ga je sakriti po volji. Kretanje između lokacija može da se ubrza dvoklikom. Radnje koje se ponavljaju (kao što je punjenje puške) potrebno je obaviti samo jednom, nakon čega će postati automatizovane. Na ovaj način je problem ponavljanja rešen elegantno, bez odavanja utiska da se te radnje odvijaju bez našeg učešća. Glavni lik ne vodi dnevnik, ali ako zaboravite šta se od vas očekuje, uvek možete da ga naterate da vam ponovi. Jedini vid pomoći u igri je prikazivač hotspot-ova, koji je više no dovoljan.


Zagonetke su izvrsne! Skoro sve su višedelne, inventarske i odlično uklopljene u okruženje. Rešenja su uvek savršeno logična, te je potrebno malo vremena da se igrač prešalta sa uobičajene, izvitoperene "avanturističke" logike na "normalnu". Stoga su i izazovne na neuobičajen način, jer će svaki prekaljeni avanturista pre pokušati da napravi pecaljku od gumene patke i klješta, nego od najlona i udice. Naišao sam samo na jedan problem koji me je izbacio iz takta, jer se do rešenja dolazi poprilično zamornim sistemom pokušaja i pogreške. Ono što me je posebno obradovalo je česta upotreba parsera. Još jedna retkost u današnje vreme - dizajner koji shvata prednosti koje ovaj sistem nudi. Naime, postoji više zagonetki koje traže od vas da protumačite simbole, što se vrši unošenjem rešenja u tekstualnu konzolu. Parser veoma dobro reaguje na sinonime.


Pošto su se autori odlučili za realističan prikaz, igra je estetski prilično neupečatljiva (odnosno, bila bi, kada bi bilo drugih igara čija se radnja odvija na polovima). Lokacija nema mnogo - tu su stanica, pustoš oko nje, te pećina iz koje potiču pomenute kosti. Većinu vremena provešćete u sterilnoj i teskobnoj unutrašnjosti stanice, koja uzgred nije preterano velika. Pozadine su dovoljno detaljne da ne bi delovale prazno, ali ne i pretrpane. Modeli su pristojno animirani, ali užasno dizajnirani. Srećom, najčešće će biti previše daleko od kamere da biste obratili pažnju na njih. Tokom dijaloga se prikazuju stilski crteži likova, koji bi trebali da dočaraju emocije koje u tom trenutku proživljavaju. Izgledaju prilično čudno, što noćne susrete čini dodatno jezivim.


Muzika je potpuno neprimetna. Tek u nekoliko navrata mi se desilo da shvatim da u pozadini nešto zapravo svira. Glasovna gluma je u skladu sa dizajnom likova - neupečatljiva. U toj svojoj neupečatljivosti, glumci su se savršeno uklopili u opšti utisak o likovima. No, prosek vade ambijentalni zvukovi, koji su veoma verodostojni - od brujanja motora, preko huka vetra, gaženja po snegu, do zujanja transformatora i krčanja radija.


Alpha Polaris nije igra o kojoj će pokolenja pričati. Ovo, naravno, ne znači da je loša. Autori su želeli da naprave uzdržan horor naslov, u kojem će vas tiha jeza stalno pritiskati, ali nikad oboriti sa stolice. Donekle su i uspeli u ovome. Scenario jeste brljav - dovoljno da krajnji utisak bude mlak, ali ne dovoljno da zasmeta tokom igranja. Alpha Polaris je prosečna horor priča, ali veoma dobra avantura. A kako sam ja jedan od onih koji obično stavljaju zagonetke ispred scenarija, svakako preporučujem da je kupite. Ako ne po punoj ceni od šesnaest evra, onda barem na rasprodaji.

Kopiju igre za testiranje ustupio Turmoil Games.



Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Od juna 2010. godine radi kao jedan od autora tekstova za emisiju PlayGames. Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

Sve recenzije istog autora

Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima: Twitter Facebook

1 komentar:

  1. Upravo igram A. Polaris. Dosao sam do treceg dana. Prica za sada djeluje malo naivno, likovi su bas kakvim ih je Ketchua opisao - neupecatljivi i stereotipni. Neke zagonetke i nisu bas logicne (npr. ona sa kljucem za ulazak u sobu ili tumacenje desnog znaka na pergamentu). Takodjer, ospem se kad vidim zagonetke koje ukljucuju spremanje kojekavih obroka: uzmi sladoled, pomjesaj sa secerom itd... Dosadno i bespotrebno.

    Ipak, od pozitivnih stvari treba izdvojiti da us sam seting igre i atmosfera sasvim u redu. Za prvu igru i u trenutnom nedostatku boljih horror naslova Alpha Polaris moze proci.

    I da, sa tehnicke strane velika zamjerka na fiksnu rezoluciju od 1280x800, bar za nas koji igramo avanture na laptopu. Ako imate dijagonalu ekrana od 15" igru mozete pokrenuti samo u prozoru, a onda treba uraditi "egzibicije" da prozor namjestite tako da mozete citati donji dio teksta.

    OdgovoriIzbriši

Pravi PC igrači uvek ostave komentar!