The Bridge je svoj razvojni put započeo kao akademski projekat. Tačnije, kao magistarska teza programera po imenu Ty Taylor. Ubrzo zatim, pridružio mu se umetnik Mario Castaneda, koji je ovaj naslov iskoristio kao diplomski projekat. Momci su dobili svoje diplome, a igra je završena, te sada krupnim koracima grabi ka policama.
Mislim da je očigledno da nije reč o pravom, opipljivom mostu. Glavni junak ove zanimljivo ispropovedane pričice je kakav naučnik, matematičar i filozof, rekao bih. Umesto da ga pratim u pokušajima da spasi princezu/kraljevstvo/svoju mačku, imao sam priliku da posmatram nešto apstraktnije putešestvije na kojem je, možda po prvi put, stvarno upoznao sebe. Na trenutke mi je bilo teško da shvatim pravo značenje citata koji su se prikazivali između nivoa, ali pred sam kraj mi se sve razjasnilo u deliću sekunde. Narednih nekoliko minuta proveo sam blenući u prazno sa blaženim smeškom na licu, zadovoljan odmerenim doziranjem kriptičnih informacija čiji sam smisao u potpunosti uvideo tek kada sam ih sagledao skupa.
The Bridge je logička igra, čija se mehanika svodi na menjanje smera delovanja gravitacije. Ne, ne kao And Yet It Moves. Bez dobacivanja, molim. Za početak, razlika je u tome što ovde ne postoje samo četiri moguća smera, već bezbroj. Svaki nivo je moguće slobodno okretati oko ose koja prolazi kroz njegovu sredinu. Očekivano, cilj je stići od početne tačke do vrata koje vode dalje. Ta vrata su nekad zaključana, čuvana smrtonosnim kuglama, nedostupna, itd. Sve je veoma jednostavno, ali se izuzetno lepo služi malobrojnim mehanizmima koje ima na raspolaganju.
Ako ste krišom gledali slike umesto da čitate tekst (sram vas bio), verovatno vas je zabolela glava (tako vam i treba). Dizajn nivoa inspirisan je Ešerovim radovima, što nas dovodi do suštine ove igre. The Bridge je jedna od retkih igara koja pokušava da nas namuči poigravanjem sa našom percepcijom prostora. Zapravo, jedina slična koja mi je ostala u sećanju je Tuning. Tema je krajnje neomiljena, sa dobrim razlogom - da bi se na ovaj način maltretirala čula, neophodno je donekle poznavati kako zapravo rade.
Nemogući prizori na kojima se ovo ostvarenje zasniva stavili su me na slatke muke. Nije mi bilo nimalo lako da pratim šta se oko čega obavija, šta ide ispod a šta iznad. Naročito kada plafon postane pod. Mogli biste da pomislite da je ovo podmuklo, jer izazov ne leži u težini igre, već u prevazilaženju urođenog poimanja prostora. Drugim rečima - nije igra teška, nego sam ja ograničen. Ali upravo zato je svaka pobeda kod mene izazivala euforiju, blago rečeno. Osećao sam se ne samo kao da sam rešio problem, već kao da sam pobedio evoluciju. Osećao sam se nadljudski.
Izazovi su isprva jednostavni. Upoznaju nas sa mehanikom, navikavaju na način razmišljanja koji moramo da usvojimo da bismo nastavili. Nove začkoljice se postepeno uvode u igru, dajući nam dovoljno vremena da shvatimo kako funkcionišu. No, kako sam odmicao, situacije su postajale sve složenije. U jednom trenutku sam proveo skoro sat vremena na istom nivou, vrteći se u krug, uporno odbijajući da unapred isplaniram poteze.
Castaneda je svoj deo posla obavio izvanredno. Vizuelni stil igre podseća na skice grafitnom olovkom, sa jasnim crtama i obilnim senčenjem. Nivoi su krcati neumesnim ukrasima koji daju celoj stvari pomalo barokni šmek. Za muziku je bio zadužen stari morski vuk Kevin MacLeod, koji je napisao nekoliko veoma nežnih i zagonetnih kamernih kompozicija, koje na pravi način upotpunjuju atmosferu.
Volim kada vidim igru koja deluje promišljeno, koja odaje utisak da su se kockice savršeno složile, da nije bilo neslaganja između želja i mogućnosti autorskog tima. The Bridge pleni svojom zagonetnom pričom, utegnutom mehanikom, elegantnim dizajnom i jedinstvenom estetikom. Autori još uvek imaju vremena da čačkaju ispod haube, ali iskreno, nadam se da neće. Ono što sam video veoma mi se dopalo, te jedva čekam da mi se pruži prilika da im dam novac. Datum izlaska još uvek nije određen, ali Taylor se nada da će Most do kraja januara biti pušten u prodaju.
Kopiju igre za testiranje ustupili autori.
Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača Igrorama bloga.
Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Od juna 2010. godine radi kao jedan od autora tekstova za emisiju PlayGames. Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.
Sve recenzije istog autora
Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima:
Zvuci sjajno! Nadam se da nece biti mnogo skupa, voleo bih da je kupim.
OdgovoriIzbrišiZanimljiva igra O.o
OdgovoriIzbrišiRazmišljanje koje je potrebno za ovu igru, što si pomenuo da je granica samo naš um i koliko mu to dopustimo da ide van granica, podseća me malo na Myst serijal.