White Chamber, recenzija

Studio Trophis Production Company je amaterski tim sa severa engleske, grad Šefild, sastavljen 2002. godine. Ne znate za njih? Naravno da ne očekujem pozitivan odgovor. Uostalom, taj tim od tri čoveka odavno ne radi. Već dve pune godine, ništa. Zašto vas ja davim onda? Zato što su jedan, ali vredan i izuzetan naslov uradili. Plod njihove mašte je avanturica, japanskog stila crteža i horor pozadine. Naslov joj je White Chamber.

Hvatao sam se za sve što je imalo veze sa Japanom. Radim to i danas, naravno. Međutim, u to vreme, kada sam zaista bio okružen i konstantno hranjen istočnjačkom kulturom, dobio sam od drugara jedinstven poklon, a to je bila ova avanturica. Koju sam tako sramno ostavio po strani. Posle toliko godina smogao sam snage da je završim pošteno. Koliko sam se samo prevario što sam je prenebregao.

Vodite devojku, koja prvo mora da izađe iz kovčega. Nalazi se u nepoznatom svemirskom brodu u nepoznatom delu svemira. Fino, za sada. Brod je oronuo i krije razne tajne, ali najbitnija pitanja na prvi pogled koja se postavljaju nasumično su prosta. Zašto je toliko krvav i zarđao? Šta ta devojka traži tu? Zašto je sama, gde su ostali, ima li koga osim nje? Šta je taj prokleti White Chamber?! Toliko pitanja, vrte vam se u glavi nekoliko minuta dok se konačno ne suočite sa činjenicama. Čim izađemo iz prve prostorije polako kreće da se odmotava klupko priče.

Nesumnjivo je da će vas jeza hvatati u bilo kom delu broda da se nalazite, iako je srazmerno mali sa svim prostorijama koje nudi. Prvi razlog tome je što se ekran sporo pomera u stranu, a meni je to i jedina mana koju bih pripisao naslovu. Drugi razlog za jezu jeste to što je sve sjajno nacrtano.

Kakav je taj brod zapravo? Slomljena stakla na ekranima monitora koja se vuku po prljavom podu. Prigušeno svetlo na pomoćnom napajanju govori da se nema dovoljno energije. Pod obliven krvlju i ćoškovi koji negde kao da proizvode tumore. Rđa na sve strane. Aparati ne funkcionišu kako treba, kao da su tu čitav milenijum. Ovo je vrlo neprijatno mesto. Iz prvobitnog mraka pojma nemate da li će nešto da iskoči, a kako je horor u pitanju, garant razmišljate o tim mogućnostima. Možda mislite da ste sami?

Osećaj klaustrofobičnosti se polako stvara tumaranjem kroz prostorije, a mi i dalje ne verujemo da smo sami. Takvo osećanje straha bi svi pripisali naslovu Dead Space, pored toga što se takođe dešava radnja u svemiru, a ja vam garantujem da je ovde bez problema nadmašen sa manje aktera.

Svaki delić broda, prostorija, krije poneki zadatak. Kako je ovo point and click avantura, sakupljate predmete i rešavate logičke zagonetke. Predmeti se ne mogu kombinovati, pa je u tom smislu je uprošćeno. Našao sam i neke koje nisam uspeo da iskoristim. Međutim, nikako ne mogu da izbacim iz glave delove tela koje sam nosio sa sobom. Osećao sam se kao detektiv koji nosi truplo da ga vrati na mesto zločina radi bolje dedukcije. Sjajno.

Autori su se latili i menjanja okruženja. Nazovimo to međufaze. Vraćaćete se mnogo puta kroz postorije radi rešavanja zagonetki, a jedini način za razbijanje monotonije je da se one nekako promene. Stvari koje otkrivaju, kako se pričica odmotava, su nesumnjivo bolesne i izuzetno krvave, ali solidno smišljene. Nema šanse da azijski šmek prođe sa nimalo krvi. Pojava tih međufaza je pravi trenutak iznenađenja.

Negde ćete nabasati na znake upozorenja, češći su kako se bližite kraju. Šta oni znače? Da bez problema možete da poginete i završite igru na nekoliko mesta. Što je, morate priznati, sjajna stvar za horor. Kratka igra, više načina da se završi ili takoreći zamre, a pitaćete se često koji su uslovi za koju smrt. Neki put je to urađeno najbolesnije moguće. Jurićete rešenja da shvatite koji su uslovi za takav “kraj”.

Dešava se da vam iskaču povremeni izbori na ekranu, koji će stvoriti konačni uslov za pravi kraj. Svaki je bitan, a kada ih sagledate u sklopu imaju smisla. Kada završite sa igrom, poželite da je odigrate bar još jednom. Možda će vam izgledati nedvoljno objašnjeno, ali kada staloženo razmislite o celoj avanturi kroz koju ste lepo proveli, sve ima smisla. Ne kažem da će vam se svideti ishod, nego da ćete ga razumeti. Osim toga, na zvaničnom sajtu se nalazi dnevnik koji služi kao kratak uvod u pričicu. Iako je igra kratka, kompaktno je upakovana, poput ubojitog otrova koji dolazi u malim količinama.

Istočnjački uticaj crteža kojim je urađena, nije jedini razlog moje preporuke da odigrate ovaj naslov. Besplatna je za skidanje. Zvanično, od 2005. godine kada je naslov završen, potpuno je besplatan i može da se preuzme sa zvanične stranice. Nije veliki, sa dobrim internetom vam treba nekih pola sata. Iskonska želja autora je uvek bila da je što više ljudi proba i pohvali po mogućstvu, iako su se odavno razišli. Ali mislim da su savršeno uradili to što su i naumili. Moja nada je da će se ekipa sastaviti ponovo, ali teška vajda od toga danas. Prećićete ovo brzo, dan dva u vrh glave. Svejedno će vas zbuniti ta nepomitna činjenica, da je ovakvo zadovoljstvo sve vreme bilo besplatno i dostupno. Zašto ga ne odigrah ranije? To je pitanje koje često postavim sebi.

Autor teksta, Nebojša 'Link Pain' Nikodijević, šegrt je bloga Igrorama od novembra 2011. godine.

Diplomirao je japanski jezik, a najviše voli postapokaliptične igre. Vatreni je obožavalac serijala Fallout.

Sve recenzije ovog autora