Warlock: Master of the Arcane, recenzija

Armije kosturskih mačevalaca i strelaca lagano su napredovale ka poslednjem gradu tajanstvene čarobnice. Izvidnica slepih miševa vratila se noseći vesti da je zamak gotovo nebranjen i da će lako biti osvojen. A onda su se iznad grada nadvili crni oblaci i čudne ljubičaste munje počele su da udaraju hordu kosturova. Srećom, moje jedinice su otporne na magiju smrti tako da gubici nisu bili veliki. Iz izmaglice su, međutim, počeli da se pojavljuju đavolčići i zveri. Jurnuli su ka mojim podanicima koji su opsedali zamak, pokušavajući da ogromnim balvanima razvale vrata. Laganim pokretom ruke sručio sam sijaset vatrenih kugli na neprijatelja, dok su verni minotauri toljagama dovršavali preostale utvare. Vrata zamka su srušena, riznice prepune zlata poharane, a zanosna čarobnica preda mnom je pala na kolena...

Iako uvod zvuči kao prepričavanje vlažnih snova zaljubljenika u epsku fantastiku, ovako bi neki mogli doživeti i završetak dobre partije u friškoj 4X strategiji Warlock: Master of the Arcane. Poređenje sa legendarnom Civilizacijom, tačnije njenim spin-off nastavkom Master of Magic sasvim je na mestu, ali ipak igra ima više dodirnih tačaka sa poslednjim izdanjem Civ-a, nego sa njenim fantazijskim sabratom iz 1991. godine. U prilog ovome govori činjenica da će se svako ko je u petici odigrao bar jednu partiju, ovde osećati kao na domaćem terenu. Mapa sa šestougaonicima, nemogućnost trpanja više jedinica na jedno polje, pojednostavljen sistem mikromenadžmenta gradova, gotovo nepostojeća diplomatija... sve to više liči na peto izdanje Mejerove legende nego na Master of Magic u kome vam je trebalo pola dana samo da shvatite kako funkcioniše upravljanje gradovima. No, i pored toga što mnogo toga prilagođeno širim igračkim masama a ne samo uskom krugu zaluđenika, igranje Warlock-a je uzbudljivo, intrigantno i nadasve zabavno iskustvo.

Radnja igre smeštena je u Ardaniju, izmišljeno kraljevstvo iz univerzuma Majesty igara, koje je iz nekog razloga veoma popularno u poslednje vreme (setimo se nedavne tower defense strategije Defenders of Ardania). Na početku možete izabrati nekog od nekolicine predefinisanih čarobnjaka ili pak napraviti novog koji najbolje odgovara vašem stilu igre. Nažalost, imate svega deset poena koje možete uložiti u osobine i magije čarobnjaka. Ubedljivo najkorisnije osobine su brže bacanje magija i bonus na prihode u zlatu, dok se ulaganje poena u magije ne isplati jer ćete ih sve istražiti kasnije tokom igre, a ne pružaju preteranu prednost na početku.

Mapa će vas, kao što već rekoh, podsetiti na poslednje izdanje Civilizacije, ali ćete posle izvesnog vremena uvideti da je možda bolje povući paralelu sa Age of Wonders ili HoMM. Po mapi su razbacani neutralni gradovi, koji će vas napasti čim im se nađete u dometu iako su “neutralni”. Tu su i jazbine prepune različitih čudovišta od bezazlenih bubašvaba, do moćnih elementala, u kojima se krije nekakva nagrada (poput varvarskih naseobina u Civ-u) i raznorazne sirovine. Resursi su veoma značajni, jer ukoliko se nađu u zoni uticaja vaših gradova možete podizati specijalne građevine koje donose zavidne bonuse, tako da možete regrutovati nove, jače jedinice. Na primer, da biste regrutovali minotaure potrebno je da u domenu nekog od vaših gradova imate odgovarajuće ruševine na kojima ćete podići palatu.

Tokom istraživanja nailazite na portale koji predstavljaju vezu sa drugim svetovima (čiji ste broj odredili prilikom kreiranja partije). Paralelni svetovi su načičkani užasno jakim protivnicima tako da će prethodne borbe izgledati kao prijatna šetnja po parku u poređenju sa onim što vas ovde očekuje. Međutim, većina igrača neće imati motivacije da istražuje ove svetove i, narodski rečeno, rodi mečku dok ih očisti od neprijateljski nastrojenih spodoba, jer za to nema dovoljno vredne nagrade. Pobili ste sve što se miče, izgubili gomilu jedinica, preživele su se nakupile iskustva, ali osim lične satisfakcije ništa opipljivo nećete dobiti.

Ekvivalent naučnim dostignućima iz Civilizacije ovde su, shodno tematici, magije. Počinjete od onih osnovnih kao što su vatrene lopte, ledene oluje, lečenje jedinica na terenu, da bi ste pred kraj igre stigli do magija koje imaju globalno delovanje na cele gradove i delove mape ili vam donose naklonost nekog od brojnih božanstava u igri. Međutim, problem je što za razliku od svog uzora Warlock nema jasno prikazano tehnološko stablo razvoja magija. Bez zavirivanja u forume po internetu vi jednostavno ne možete znati da li će vas magija koju ste upravo izabrali da izučite odvesti do onoga što želite da postignete ili predstavlja potpuno odvojenu granu „tehnološkog“ stabla.

U pokušaju da se igra učini dinamičnijom ubačeni su opcioni zadaci koje možete, ali i ne morate ispuniti. Najčešće se od vas traži da napravite neku građevinu, osvojite neutralni zamak, uništiti neku jedinicu na mapi, a zauzvrat ćete dobiti nešto resursa. Katkada se javljaju i specijalni zadaci čije izvršavanje, odnosno neizvršavanje, vam može doneti naklonost ili gnev nekog od mnogih ardanijskih božanstava.

Diplomatija je očigledno ubačena u igru više reda radi, jer nudi tek nekoliko opcija. Objava rata, sklapanje mira ili pakta o nenapadanju i zahtevi za uzimanjem harača od AI saigrača gotovo je sve što možete učiniti i s pravom sei može reći da je najslabija nit tkanja koje čini igru Warlock. Da stvar bude još gora, ni AI se baš ne snalazi u diplomatskim vodama jer kada počne da gubi na bojnom polju u svakom krugu će vas zasipati ponudama za mir, da bi vas svega nekoliko poteza kasnije ucenio objavom rata ukoliko mu ne platite ogromnu sumu novca. I tako u krug...

Ipak, ono što Warlock-u očajnički nedostaje jeste multiplayer. Srećom, Ino-Co je najavio da će igranje putem mreže biti uskoro ubačeno u igru i to potpuno besplatno za one koji su već pazarili igru, a ne u maniru raznih Civolikih DLC-ova i ekspanzija koje vam „na kvarno” izbijaju pare iz džepa za sadržaje koji su isprva i trebali da se nađu u igri.

Da budućnost fantazijskih strategija leži na istoku bilo je jasno još dok smo igrali novije verzije Heroja i povampireni King`s Bounty, a sa Warlock-om stiže još jedna potvrda toga. Ruski Ino-Co pod okriljem prekaljenog izdavača kakav je Paradox, uneo je dašak svežine u učmali podžanr u kome već više od decenije dominiraju nebrojeno puta prežvakane svemirske sci-fi teme. Svesni nedostataka koje ova igra realno poseduje oni nisu zacepili danas gotovo standarnu cifru od četrdesetak i više eura, već po ceni od dvadeset apoena evropske monetarne unije dobijate sasvim dovoljnu količinu zabave koja će vam bez problema držati pažnju dok ne dobijete priliku da se oprobate i u multiplayer-okršajima.

Primerak igre za testiranje ustupio Paradox Interactive

Autor teksta, Darko 'DeCoy' Mihoković, saradnik je bloga Igrorama od novembra 2009. godine.

Aktivan je saradnik mesečnika "Svet Kompjutera" od juna 2007. godine do danas, te recenzent i prevodilac na sajtu Abandonia.

Sve recenzije ovog autora