Making History: The Calm & The Storm, recenzija

Muzzy Lane je nezavisni razvojni tim koji se specijalizovao za edukativne igre. Počeli su, međutim, sa strateškom simulacijom Making History: The Calm & The Storm. Premda je posredi složena igra na tragu Paradox-ovih serijala kao što je Hearts of Iron, Muzzy Lane je proizvod proglasio za učilo. Uspeli su kao obrazovni alat i da ga proguraju, pa je ova igra deo nastave istorije u stopedeset škola. Prilično prigodno, ako uzmemo u obzir da je Hearts of Iron 3 alat koji istoričari koriste za analizu. Dakle, ono što je Hearts of Iron "za odrasle", Making History je "za decu". Znam da je to brutalna ocena, ali ova igra zaista jeste pojednostavljeni klon Paradox-ovog hita.

Moćna jugoslovenska legija

Sa druge strane, kad se pravi ovakva strateška simulacija, ne može da ne liči na sve prethodne igre. Da bi postojalo makar i ovlašno oponašanje istorije neophodno je da postoje apstraktna pravila koja predstavljaju ekonomski model. Proizvodnja mora biti izdvojena od ostalih ekonomskih činilaca, a s obzirom na to da se kolonijalistički rat vodi da bi se privredi zemlje obezbedile sirovine, neophodno je da postoji zavisnost ekonomije i privredne proizvodnje od ključnih sirovina. Zatim je neophodan endžin za proračunavanje ishoda vojnih sukoba, koji mora da radi brzo kako bi obradio brojne bitke koje će se voditi širom planete. Dodajte tome poluskriptovani AI koji upravlja "diplomatijom" i dobijate okvir u kome mora da se kreće svaka igra ovog podžanra koju na zapadu nazivaju "grand strategy".

Napravite velesilu i od malene Jugoslavije

Najveća prednost ove igre u odnosu na sve druge iz Paradox-ove ponude jeste to što je Making History - potezna strategija. Jedinstveno joj je i to što se potezi odvijaju istovremeno. Tako, na primer, kada završite svoj potez, jedinice se pomeraju i obavlja se proračun svih parametara, ali to vas ne sprečava da nastavite da upravljate državom (pa čak i da pomerate jedinice). Potezi prevashodno služe da se igra lakše svari, jer jedan od paklova Hearts of Iron-a jeste to što se SVE odvija NEPRESTANO.

Za preduzimljive, tu je i editor

Druga velika prednost jeste to što je borba veoma pojednostavljena. Sistem podseća na društvene igre tipa Axis & Allies. Sve jedinice imaju borbenu vrednost (Combat Power). Istina, to dovodi do komičnih situacija kada jedan bombarder oljušti mnoštvo pešadije, ali ukoliko ne želite takva poniženja, pobrinite se da imate lovce i premoć u vazduhu. Umesto štabova, zaliha, mnoštva činilaca i gotovo besprekorne simulacije serijala HoI, u ovoj igri svaka jedinica "gađa" protivničku (kao u Riziku), pogađa u odnosu na vrstu jedinice, borbenu vrednost, tehnološke i prednosti terena. Premda su u kasnijim verzijama igre usložnjavali pravila borbe, i premda se ratovi dobijaju tako što nagurate sve u jednu veliku armiju i pregazite ceo svet, pojedstavljenje nije bez izvesne ljupkosti. Ako ništa drugo, uvek možete da budalaštine pripišete činjenici da je igra zamišljena kao obrazovni alat, a šta će bolje naučiti decu kako je izgledao Drugi svetski od pobesnele horde mongolskih konjanika koji se iskrcavaju u Kaliforniji.

Mapa filtrirana po ideološkoj podeli

Ekonomski sistem je mnogo bolje postavljen od borbe i zaista dobro prikazuje nedaće rata i mira u vreme Drugog svetskog rata. Osnovnu infrastrukturu svake pokrajine čini proizvodnja hrane (koja je "gorivo" za radnu snagu koja je istovremeno i regrutni potenijal), zatim utvrđenja (fortifikacija i PVO), te saobraćajnice (poboljšavaju brzinu kretanja i efikasnost proizvodnje sirovina). Izvori sirovina nisu ravnomerno raspoređeni, pa neke pokrajine imaju naftonosna polja, rudnike uglja, čeličane. Iskreno verujem da je ovo najbolji deo igre u smislu obrazovanja, jer veoma plastično prikazuje motive ratnih osvajanja. Osim ovih osnovnih sirovina  u igri su veoma važni industrijski proizvodi, a to su transport, ratne zalihe (arms) i roba (goods), te poeni za istraživanje (research points). Transporti se grade u lukama i troše se za prevoz divizija preko mora. Ratne zalihe neophodne su za održavanje borbene gotovosti vojske. Robu troše gradovi, a zajedno da hranom predstavlja osnovicu snažne ekonomije. Stanje privrede zemlje meri se stanjem budžeta. Novcem se ništa aktivno ne kupuje, ali novcem se plaćaju troškovi vojske, istraživanja, infrastrukture i uvoza. Prilivu doprinosi izvoz, prihod od hrane i prihod od robe. Poeni za istraživanja su veoma apstraktni i ne mogu da se čuvaju, već služe kao merilo koliko će vremena proći do sledećeg proboja u nauci i tehnici.

Interfejs nije najbolji koji sam video, ali jeste veoma prigodan

Industrijski proizvodi nastaju u gradovima. Gradovi mogu biti nerazvijeni (preindustrial), razvijeni (industrial) i napredni (advanced). Savremeniji gradovi troše manje robe i hrane, a produktivnost je veća. Osim što se u gradovima prave istraživački poeni, roba, ratne zalihe i transporti, proizvode se i jedinice (mornarica isključivo u lučkim gradovima), pretvara ugalj u naftu, proizvodi nuklearno oružje. Na produktivnost gradova nepovoljno utiču bombardovanje i ratna razaranja, nedostatak sirovina, državni dug (-1% za svakih milijardu dolara duga) i kulturna razlika. To je zanimljiv koncept. Naime, osvojene teritorije imaju mizernu produktivnost (-75%) ukoliko država od koje ste je oteli još postoji. Kad ih pokorite, penal ostaje (-25%) i odslikava netrpeljivost različitih kultura i nemotivisanost pokorenih da rade punom parom. Stoga se često isplati podariti porobljenom narodu nezavisnost (podrazumeva se da vam ostaju pokorni saveznici). Gubite kontrolu nad sirovinama i proizvodnjom, ali s druge strane, nezavisna država ima pun privredni kapacitet i proizvodi vojsku koja će vam pomagati u napadu i odbrani (prate vaše jedinice, ređe samostalno napadaju). Gotovo sve industrijske akcije troše energiju (ugalj), dok proizvodnja vojne opreme troši i dodatne sirovine. Zahile se prave od nafte, uglja i čelika, za pešadiju je dovoljan ugalj, artiljerija zahteva ugalj i čelik itd.

S obzirom na to da su pravila igre skrivena, bitke su prilično nezanimljive

"Diplomatija" je zapravo ponašanje država kojima računar upravlja. Kompjuter "donosi odluke" za svetske sile, dok su ostale državice uglavnom statisti. Ne postoji potanko uspostavljena mreža događaja (kao u serijalu HoI), već velesile imaju unapred utvrđene tačke napredovanja. Princip diplomatije je uprošćen, pa se savezi sklapaju između zemalja sa zajendičkim protivnikom, s tim što napadnuti češće sarađuju od agresora. Primer. Želite savez sa Nemačkom? Napadnite zemlju na koju se Hitler okomio, ali budite spremni da se okrene istog trenutka protiv vas (verovatno zato što mu otimate plen). Sa druge strane, ukoliko napadnete istovremeno Rumuniju i Mađarsku, očekujte da se, gotovo trenutno, udruže. Tako se ratni požar širi. U teoriji ovo služi da bi se Englezi uključili u rat onda kada nacisti napadnu Poljsku, ali u praksi može da se dogodi da Amerikanci objave rat Englezima ukoliko se pokače oko neke teritorije. E, sad. Igra vodi računa (veoma ovlašno) o ideologiji, pa stoga neće biti lako da demokrate stupe u savez sa fašistima, ali ukoliko igrate neku neutralnu zemlju možete očekivati bizarne saveze.

Ovako izgleda kada vas Ameri bombarduju

Premda pobeda uglavnom znači "sve protivnike smo pregazili i uništili im vojsku", pobeđuje se u odnosu na postavku scenarija, što može biti "lični" poeni moći jedne države, pobeda saveza i pobeda ideologije. Kao što rekoh, nema neke posebne razlike jer se pobeda postiže tako što protivniku uništite jedinice i osvojite sve teritorije. To dovodi do zamornih (premda ne i netačnih) neprilika kada ste osujećeni da u potpunosti pokorite protivnika, jer poseduje neko tamo malo ostrvce na drugom kraju sveta.

Ohoho, biće frke!

U suštini, kad se sve sabere i oduzme, Making History: The Calm and The Storm može da prođe kao učilo u smislu dubljeg razumevanja ekonomskih uzroka Drugog svetskog rata. Međutim, kao strateška simulacija ima brojne nedostatke i kad je posredi simulatorni deo i kad je posredi uravnoteženost igre. Ipak, igra ne zaslužuje oštru kritiku iz tri razloga. Prvo, ako vam je previše neozbiljna i laka, a vi igrajte Darkest Hour k'o svi pravi "đenerali". Drugo, postoje brojni besplatni scenariji, editor, zakrpe, modifikacije, te unapređena verzija igre, Making History II u kojoj je uglavnom ispravljeno sve što bih zamerio ovoj. Treće, košta samo 3.99 EUR, a pruža mnogo zabave. Cele noći provodio sam sa drugarima u smehotresnim partijama osvajajući svet i gledajući kako pada jedna po jedna svetska sila (i nepravda).

Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Bio je glavni urednik mesečnika "Gameplay", bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.

Sve recenzije istog autora