Rush Bros, recenzija

Da li se sećate kako su nekada izgledale platformske igre. Kada kažem nekada, mislim na period pre nego što su brkati vodoinstalater i hiperaktivni jež ustoličili trend gaženja protivnika i sakupljanja novčića/zvezdica/nečega šljaštećeg. Kada su se kao jednobojni sprajtovi na ekranu televizora šepurili Manic Miner, Jet Set Willy, Blagger i kompanija. Od igrača se osim dobrih refleksa zatevala gotovo milimetarska preciznost doskoka i tajming dostojan švajcarskih satova. Nivoi su se prelazili metodom pokušaja i pogrešaka, stoga je života bilo napretek, a katkad ih je bilo i bezbroj.

Dvadeset godina je dovoljno dugo razdoblje da ceo žanr platformskih igara skrene sa  koloseka i zaluta u igrački limbo, održavajući se u životu pre svega zahvaljujući nezavisnoj produkciji. Upravo toj indie-produkciji, malim igrama, često rađenim u flash-u, dugujemo što su stare, izvorne platformske igre ponovo našle mesto pod suncem. Entuzijasti poput Endrjua Kavanoa sa retro platformerom VVVVVV i Eda Mekmilena, prvo sa flash-igrom Meat Boy, a kasnije i hitom Super Meat Boy uspeli su da pobude zanimanje i "glad" publike za ovakvim naslovima. Takođe, na sve prethodne frustrirajuće elemente ovakvih igara, dodali su još jedan, koji stari 8-bitni računari nisu imali iz tehničkih razloga - brzinu izvođenja. Pa opet, ma koliko nam se njihove igre dopadale, činilo se kao da im nešto nedostaje, kao da bi mogle da budu bolje, još zanimljivije. Do zuba naoružani glavni likovi? Ne, nije to. Do zuba naoružane prsate anime-lepotice bademastih očiju? Hmmm, sviđa mi se kako razmišljam, ali opet, to nije ono što nedostaje. Podrška za istovremeno igranje više igrača na jednom računaru ili preko mreže? Pogodak!

Iako su glavni likovi dva mala kočoperna didžeja, Rush Bros nije jedna od onih ritmičkih zezalica sa plastičnim instrumentima za pubertetlije i omatorele rokere koji nikada nisu imali cojones da izađu na scenu. Posredi je jednostavna i dopadljiva platformska igra u kojoj imate samo jedan cilj: što pre stići do kraja nivoa (ili pre suparnika ukoliko ste u multiplayer-u). Vizuelni dizajn igre je za čistu desetku. U prvom planu su ziftcrne platforme uklopljene sa jednostavnim geometrijskim elementima drečavih, fluorescentnih boja koji vam nude jasne smernice u kom pravcu bi trebalo da se krećete. Iza tog dvobojnog sveta promaljaju se animirane pozadinske slike sa šarenim, ručno crtanim pejzažima, pulsirajući u ritmu muzike uz koju igrate. Naprosto kao da se nalazite u nekakvom psihodeličnom noćnom klubu u kome se pušta dobra muzika. Scenografija je bogata različitim predmetima koji asociraju na muziku, tako da platforme liče na žičane stubove stejdža, tu su razne stilizovane note, miksete, zvučnici gruvaju sa zidova... Vizuelno ovo deluje zaista upečatljivo, ali je takođe idealno za dobijanje epileptičnih napada, pa upozorenje sa početka igre treba shvatiti ozbiljno. No, čisto sumnjam da ćete imati previše vremena da se divite estetskim dometima igre jer su didžejevi pakleno brzi, a i najmanji pogrešan ili suvišan korak može vas koštati pobede kada igrate protiv drugih igrača.

Igra sadrži tačno trideset nivoa odnosno staza, koje otključavate jednu po jednu. Nije mnogo, ukoliko se ne zaglavite na nekoj, te sve možete preći za nekoliko sati. Većina staza je prilično jednostavna, sa jasno zacrtanim pravcem kojim se morate kretati da bi stigli do kraja. Tek nekoliko je otvoreno, tako da sami možete izabrati put koji vam najviše odgovara. Da se igra ne bi svela na bezbrižno skakutanje kroz šarene nivoe pobrinuće se mnogobrojni šiljci,  postavljeni na nezgodnim mestima, jame ispunjene kiselinom, cirkularne testere i druge smicalice smišljene sa namerom da vas upokoje. Smrt ne predstavlja veliki problem, jer će vas igra vaskrsnuti gotovo na istom mestu gde ste i zaginuli, tako da osim nekoliko izgubljenih sekundi nema veće štete. Jedini izuzetak su nivoi po uzoru na Icy Tower (konstantno penjanje u visinu, dok vas odozdo sustižu šiljci) gde ćete morati da počnete iznova ukoliko nastradate. Dodato je i nekoliko elemenata koji malo komplikuju dizajn nivoa. Laserske zrake koji zatvaraju prolaz uklanjate pomeranjem poluge tj. brzim pritiskanjem tipke na tastaturi, a da biste otvorili raznobojna vrata prvo je neophodno naći ključ u vidu note odgovarajuće boje. Istovremeno možete nositi samo jedan ključ, a boju prepoznajete po auri koja sjaji oko didžeja dok ga nosi. Odskočne platforme, zone ubrzanog kretanja, platforme koje nestaju pod vašom težinom... gotovo sve ono na šta smo navikli u klasičnim platformskim igrama pojavljuje se i ovde. Nisu izostali ni kratkotrajni bonusi (power-up), pa tako možete pokupiti ubrzanje (dodatno ubrzava ionako brzu igru, lika je gotovo nemoguće kontrolisati zbog velike brzine) i dvostruki skok koji je vrlo koristan na otvorenim deonicama. Da bi dosegnuo visoke platforme naš disk džokej može da koristi vertikalne zidove kao neku vrstu odskočne daske (baš kao što i Meat Boy to radi), a ako imate dvostruki skok ovo se izvodi mnogo brže i elegantnije.

Koliko je multiplayer ono što ovu igru zaista čini zanimljivom na duže staze dovoljno govori podatak da je vepma laka. Svako ko se do sada makar jednom u igračkoj karijeri susreo sa igrama sličnog tipa neće imati nikakvih problema da sve staze "obrne" iz prvog pokušaja. Ostaje mogućnost da pokušavate iznova da bi postigli što bolje vreme (u tom slučaju se trkate protiv sopstvenog duha, kao u simulacijama vožnje), ali ni to nije razlog zbog koga biste ostali uz igru duže od jednog popodneva. Međutim, splitscreen igranje u društvu ovoj igri daje puni smisao. Ekran se deli na dva dela po horizontali, i ako ste prethodno prešli igru u modu za jednog igrača trebaće vam malo vremena za privikavanje na znatno skučeniji prostor i manju preglednost. Što se tiče igranja preko interneta, u više navrata sam bezuspešno pokušavao da nađem otvorene partije, a broj igrača će se verovatno povećati ako igra zaista dospe na Steam. Kako stvari sada stoje možete igrati jedino unapred dogovorene privatne mečeve.

Muzičke numere koje dolaze uz igru savršeno se uklapaju sa psihodeličnim vizuelnim impresijama, te predstavljaju završni deo slagalice, tačku na i neobične atmosfere kojom ova igra odiše. Međutim, zbog činjenice da je ovo igra u kojoj sve gotovo sve vrti oko muzike, nedopustivo je da se autorski soundtrack sastoji od svega pet kompozicija. Naravno da su autori hteli da vas "nateraju" da u igri uživate uz svoju omiljenu plejlistu, ali sam od ovakve igre očekivao da me ostavi bez reči i na muzičkom planu. No, šta je - tu je, ovo vas nimalo ne sprečava da po platformama skakućete uz neki dramenbejs, Bastina Džibera, zvezde Granda ili šta vam se već sviđa. Što se upravljanja likovima tiče ne treba ni da napominjem da je igru neuporedivo lakše igrati džojpedom. Za razliku od većine današnjih igara, Rush Bros nije nimalo izbirljiv: lako će prepoznati i skuplje kontrolere po uzoru na XBox-ov, a neće praviti problem ni ako mu ponudite "kineza" od 600 dinara.

Rush Bros se trenutno nalazi u Steam-ovom Greenlight programu i čeka "zeleno svetlo" da bi se i zvanično našla u ponudi ove online prodavnice. U tome će im svakako pomoći i vaši glasovi, te ako vam se igra dopala najmanje što možete učiniti je da je podržite na Greenlight-u. Objavljivanjem igre kroz omiljenu nam prodavnicu sigurno će uslediti i dobri popusti, jer 15 $ koliko Rush Bros trenutno košta nije zanemarljiva svota za naše prilike. Igranje u društvu je „pod obavezno” pa ćete morati još nekog od drugara da obrlatite kako bi se otvorio za ovu igru, u čemu nam ponovo može pomoći Steam zbog jeftinije kupovine više primeraka u paketu.

Primerak igre za testiranje ustupio razvojni tim XYLA Entertainment

Autor teksta, Darko 'DeCoy' Mihoković, saradnik je bloga Igrorama od novembra 2009. godine.

Aktivan je saradnik mesečnika "Svet Kompjutera" od juna 2007. godine do danas, te recenzent i prevodilac na sajtu Abandonia.

Sve recenzije ovog autora