XCOM: Enemy Unknown, recenzija

Džulijan Golop 1984. godine pravi igru Rebelstar Raiders, a 1985. godine Chaos: The Battle of Wizards. Kroz nekoliko narednih igara kristalizuju se kultni naslovi Laser Squad (1988) i Lords of Chaos (1990). Kroz celu karijeru sve do pre nekoliko godina Golop pokušava da ponovi uspeh koji je postigao igrom iz 1994. godine - X-COM: UFO Defense (objavljena i kao UFO: Enemy Unknown). Posao je umesto njega obavio Firaxis pod vođstvom Džejka Solomona rimejkom XCOM: Enemy Unknown.

Rimejk je veoma čudna pojava. Možemo da raspravljamo da li ima ikakvu vrednost. Jer ako praviš nešto što već postoji, čemu taj napor. Ako nešto menjaš, dodaješ i oduzimaš, koliko se zaista udaljavaš od izvorne zamisli i da li si u mogućnosti da unaprediš nešto što je već zaokruženo i zabeleženo u istoriji kao možda jedna od najboljih igara.

Stari dobri Skyranger

Međutim, kao što sam Džulijan kaže, da je on radio rimejk ne bi valjalo. Hvali Džejka i njegov tim da su uspeli da naprave "isto to samo malo bolje". Kad autor to kaže, onda sve ostalo spada u područje ukusa, a o njima ne vredi mnogo raspravljati.

Bitke su sada brže, a da li su i bolje?

Da li XCOM: Enemy Unknown ugrožava postojeću legendu, prvi (i za mnoge jedini XCOM)? Ne. Ko nije igrao izvornu igru, može slobodno da je preuzme ima zakrpljena verzija koja može da se igra na savremenim mašinama. I dalje je veoma uzbudljiva, veoma dugačka (zapravo, sami birate dužinu igre) i teška igra. Bez obzira na to šta kaže Džulijan, da li je Firaxis uspeo da napravi dostojnog naslednika franšize? Zaista jeste. XCOM: Enemy Unknown ima sve prepoznatljive delove stare dobre timske i taktičke simulacije, prilagođene savremenom igraču tako da bi mogla da se nazove timska i taktička avantura.

Tu su i lovci kao i poznati nam Avalanche

Za one koji nisu pratili serijal, ukratko ću izložiti kako su tekli uspon i pad XCOM-a. Posle velikog uspeha Microprose objavljuje nastavak, Terror from the Deep koji je zapravo "isto to samo malo drugačije". Igru koja u stopu sledi izvornik osim što dodaje nepotrebno dugačke misije i gotovo neljudsku težinu igre. Ipak, UFO Defense i Terror from the Deep ostaju zabeleženi kao "prvi i jedini pravi" XCOM.

Ovako izgleda presretanje, malo je interaktivnije od stare verzije

Sledi prvi Džulijanov rimejk sopstvenog dela, Apocalypse koji nije naročito uspeo, zbog nedaća kojima je razvojni tim bio izložen (franšiza je menjala vlasnika, upravu, igra je praktično sasečena u korenu). Sledi pokušaj da se od taktičke igre napravi svemirska simulacija - Interceptor. Igra je bila propast što je dovelo do otkazivanja novog pokušaja pod naslovom Genesis.

Inovacija je i Foundry, novi način sticanja unapređenja postojeće opreme i tehnologije

Zatim idu pokušaji da se popularnost imena XCOM iscedi, pa nastaju igre First Alien Invasion (nekakva arkada), Enforcer (simpatična pucačina) i Alliance (otkazana). Duhovni naslednici igre takođe nisu slavno prošli. Aftermath je propao zbog bagova i plitkog sadržaja, Aftershock je takođe bio bagovit do neigrivosti, Afterlight je zanimljiva igra za sebe, ali nije uspela da oživi duh XCOM-a, dok je Extraterrestrials bila prilično zbrzana igra koja nije imala drugu težnju do da postane klon jedne legende i kao takva je izdahnula. 

Mape su pregledne, ali veoma male u poređenju sa izvornom igrom

Sve vam ovo izlažem da bih dočarao kakav su pritisak odgovornosti Džejk i njegov tim morali da izdrže radeći rimejk legendarnog XCOM-a. Srećom, izdržali su i napravili gotovo nemoguće - igru koja u isto vreme jeste osavremenjeni UFO Defense, a istovremeno i nešto novo.

Lovci se naručuju za svaku oblast posebno

U Džulijanovoj igri, priča se odvijala kroz izveštaje naučnika posle ispitivanja vanzemaljaca. Igra se oslanjala na Geoscape (pogled na zemaljsku kuglu), te uspeh u obaranju neprijateljskih letelica. Bilo je neophodno obarati sve opasnije vanzemaljske rase i njihove brodove, zarobljavati komandante i malo-pomalo došli biste do "konačnog rešenja", najboljeg oružja i završne misije na Marsu.

Usputna animacija, sve što je ostalo od starog Geoscape-a

U Džejkovoj verziji, Geoscape gotovo nestaje. Svaki kontinent ima svoj komplet lovaca koji ne mogu da se upuštaju u jurnjavu preko pola planete kao što je to bio slučaj u prethodnoj igri. Deluje pojednostavljeno, ali nije nezanimljivo. Pre svega zato što otežava logistiku. Nema više "superbaze" koja može da izigrava planetarnu PVO, a s druge strane, upravo "superbaza" jedina i postoji, jer je nemoguće graditi nove postaje osim one koju na početku igre izaberete. Sam izbor lokacije više nije presudan, već donosi neki bonus. Novi element su sateliti koji igraju ulogu radarskih stanica, ali i predstavljaju ugovor sa državom-članicom XCOM Saveta koji finansira čitav vaš tajni rat. Jednostavno i svedeno rešenje koje zamenjuje jednu mehaniku igre sasvim novom, prilično uspešno. 

Delić pogleda na bazu koji su igrači već prozvali "mravinjak"

Osim ove izmene, Džejkova verzija uključuje pripovedanje koje se odvija kroz zadatke, korake koje bi trebalo da obavite da biste došli do kraja. Ti koraci su skriptovani i naprosto ih obavljate jedan po jedan. Džulijanova verzija je mogla da se odugovlači i osim težine nije postojao pritisak na igrača koji zna šta radi. Džejkova igra neprestano nabija pritisak, pravi mračnu atmosferu očajanja, a gotovo svaka odluka sobom nosi teške posledice. U Džejkovoj igri sve košta novca i sirovina koje stičete u veoma retkim misijama juriša na letelice. Nešto češće su misije odbrane grada, ali poželećete da nisu. Najređe su posebne misije saveta (nisu naročito teške ali predstavljaju sjajno razbijanje jednoličnosti), kao i misije spasavanja građana koje su možda i jedine zaista uzbudljive. Ostale misije se, naime, bave više-manje prikrivenim zadatkom, a to je potamaniti sve protivnike. Kao što su i u Džulijanovoj igri Terror Sites bile najteže, tako je i u Džejkovoj verziji.

Tu je i naučnica koja nikako da se odluči da li govori savršenim američkim ili pak tvrdim nemačkim naglaskom

Dakle, izvorna igra davala je širinu simulacije, a svaka pojedina bitka bila je važna za prestiž. Patroliranje planetom, čitanje statistika i otkrivanje vanzemaljskih baza tvorilo je srž igre. U novoj igri postoji usmerena priča, a mnoštvo novih elemenata igre oduzelo je ponešto od zanimljivosti pojedinih bitaka, osim specijalnih misija koje verno prenose duh Džulijanovog izvornika.

"Mravinjak dopušta sasvim krupan zum, tako da možete da vidite kako izgleda vojnička kantina

Najupečatljivija promena i to veoma dobra jeste izgradnja baze. Ukopana je u zemlju, a vidite joj presek. Posmatrate naučnike kako pokušavaju da dokuče tajne vanzemaljske tehnologije, inžinjere kako sklapaju nova čuda tehnike, vojnike koji vežbaju za misiju ili se opuštaju uz partiju bilijara (što je  možda i nesvesni omaž XCOM-romanima u kojima se opisuje igra Crud koju rado pikaju vojnici XCOM-a, a igra se za bilijarskim stolom). 

Ili da pogledate šta rade posle partije bilijara

Promene, međutim nisu nasumične niti su pobošljanja tek tako posejana. Svi delovi igre koji su izmenjeni doprinose da celina igre XCOM: Enemy Unknown na igrača prenese osnovno osećanje priče o ratu protiv nadmoćnijih protivnika nepoznatih namera. Na primer, u Džulijanovoj igri, plen koji donesete sa bojišta prevashodno služi kao povod za istraživanje, te za finansiranje XCOM-a. U Džejkovoj igri svaki otpadak ima proizvodnu vrednost i koristi se kao sirovina za pokretanje istraživanja, za izradu nove opreme, za ispunjavanje posebnih zahteva država-članica, ispitivanje vanzemaljaca donosi prednost u budućim istraživanjima, a tek u krajnjoj nuždi za dopunjavanje budžeta.

Fajer in d houl! Granate su prilično zgodne, šteta što svaki vojnik nosi samo po jednu

U Džulijanovoj igri, bitke su uglavnom bile prepad na oboreni vanzemaljski brod, napad na protivničku i odbrana sopstvene baze, te odbrana civila od terora vaznemaljaca (najteža misija). 

Sama bitka izgleda veoma upečatljivo, a upravljanje je izuzetno lako i zgodno.

U Džejkovoj igri osnovna vrsta bitke je odbrana grada (Abduction site). Povremeno se javljaju specijalne misije za savet, napadi na oborene brodove i naravno strašni zadatak odbrane civila. E, sad. postoji tu kvaka. U novoj igri, naime, vanzemaljci napadaju istovremeno tri grada. Kao komandant morate da odaberete jedan koji ćete odbraniti. Svaki nudi različitu nagradu ako im pomognete (keš, pojačanje naučnog ili inžinjerskog tima, elitnog borca), a zapostavljanje kao posledicu ima rast panike. Kad panika pređe kritičnu granicu, država se povlači iz XCOM-a. To je osnovna poluga kojom vas igra pritiska i nagoni da što ranije završite igru. Statistički gledano, nova igra ima raznovrsnije misije, ali posredi je varka.

Snajperista, svakom komaniru drag lik

Džulijanova igra imala je nasumično stvorenu mapu, jedinstvenu za tu bitku. Vanzemaljci su imali manje-više nasumičan raspored, ali jesu imali zanimljive algoritme kretanja što je borbu činilo veoma teškom. Džejkove mape su fiskne. Raspored protivnika je različit, ali u suštini svaka mapa je "tunel", nema mnogo istraživanja. I stari i novi sistem imaju svoje nedostatke. Džulijanovi vanzemaljci na kraju "izgube strpljenje" i možete da ih naslažete ko snoplje dobrom postavkom boraca. U Džejkovoj igri učitavanje pozicije ima ograničeno dejstvo, jer svaka bitka ima svoj paket nasumičnih ishoda koji se dosledno ponavljaju. Znači ne možete da učitate poziciju i nadate se boljem ishodu, osim ako ne promenite značajno vrstu akcija.

Ovako izgleda "character sheet"

Zanimljivo je da sam u razgovoru sa kolegama shvatio da njima više smeta to što se kampanja odvija ustrojeno, dok je meni više smetalo izvođenje bitke. Njima smeta to što je tok kampanje uvek isti, a meni to što bitkama nedostaje nepredvidivosti. Vanzemaljci se bore pametnije, teže je "varati", ali taj linearni pristup misijama ubija pokušaj raznolikosti koji jeste kvalitetno postavljen. Na kraju, Walker je rekao: "nedostaje samostalnost unutrašnje mehanike". To je to, pomislio sam! Koliko kod bila nesavršena, mehanika bitke jeste imala neku čarobnost koja je izvirala iz mnoštva delova koji se stiču - inventara, statistika boraca, nasumičnosti mape, nasumičnosti kretanja vanzemaljaca, pogodaka i promašaja. Pseudo-nasumičnost Džejkove igre pohvalna je sa stanovišta kvaliteta, ali cela igra gubi utisak da je igračevo iskustvo jedinstveno i neponovljivo.

Ovako izgleda plazma-snajper

Kad pominjem statistike. Džulijenovi vojnici imali su mnoštvo osobina, brzinu reakcije, preciznost, preciznost bacanja predmeta, brzinu, izdržljivost, snagu itd. Džejkovi ratnici imaju zdravlje (HP), volju, preciznost (offense) i bonus na odbranu (dobija se od zaklona). Sve je pojednostavljeno u novoj igri. Oklop dodaje na HP i donosi posebne pogodnosti. Nema više trči, čučni, tri vrste pucanja, inventar. Puca se isključivo na vanzemaljce (premda je okruženje moguće pogoditi i uništiti), inventar se koristi odabirom posebnih akcija, a svi borci imaju istovetne osobine koje napreduju istovetnim ritmom. Raznolikost donose klase (support, sniper, heavy, assault i rookie kao "nulta" klasa) i njihove posebne sposobnosti koje stiču penjajem po hijerarhijskoj lestvici. U Džulijanovoj igri na sposobnost borca neposredno je uticao broj misija koje preživi, kao i vrsta akcija koje iskusi, dok u Džejkovoj ubijanje protivnika donosi iskustvo putem koga se stiču činovi. Svaki čin donosi izbor od dve specijalke - osim redova (squaddie) koji donosi početnu specijalku i majora koji takođe donosi samo jednu.

Lele, odraše nas vanzemunci

I opet, statistika je na strani Džejkove igre. Oprema je brojnija i lepo podeljena na oklope, glavno i pomoćno oružje, te pomoćni inventar. Svaka kategorija ima lepu i široku ponudu, naročito oklopi. Dok smo u Džulijenovoj igri sami izmaštavali ličnosti boraca i na osnovu njihovog "ponašanja" gradili priče, Džejkova igra to na neki način čini umesto nas, nadevajući borcima nadimke. Veoma, veoma dobar potez, ali opet... matorom zakeralu (tj. meni) tu nešto smeta. Slično je sa vanzemaljcima koji su uglavnom preuzeti iz Džejkove igre, uz nekoliko veoma dobrih izmena i dopuna. Nema više onih malih bubrežastih što pljuckaju, ali su zato mutoni i flouteri dobili nekoliko podvrsta.

Igra vešto koristi promene kadrova za postizanje dramskog efekta, premda kamera katkad omane

Međutim, protiv džangrizavih matoraca kao što sam ja, XCOM: Enemy Unknown ima nekoliko zanimljivih trikova. Prvi se zove Iron Man. Znači da vam igra dozvoljava samo jedno snimanje pozicije. Time igra postaje uzbudljivija čak i na lakšim nivoima. Nekad je za ovo bila neophodna samodisciplina, sad je tu mašina da vas dovede u red. Drugi trik zove se Second Wave. To je, zapravo, zbirka opcija koje donose raznovrsnost. Ratnici mogu da imaju različite statitstike, da se razvijaju različito, oružje može da ima proširen raspon snage, bočni udari uvek izazivaju kritične povrede i sl. Na koncu, tu je i multiplejer te dva DLC-a koji donekle produžavaju vek igri kojoj ćete se vratiti bar još jednom.

Jurišnici zauzimaju vasionsku baržu

Tu negde i leži konačni sud. Da, 1994. bili smo mlađi, a svet igara čudesniji. XCOM: Enemy Unknown nije ona stara igra za DOS. Ali jeste veoma dobra igra. I vratićete joj se. Možda neće preturiti preko glave pet-šest operativnih sistema kao što je stari XCOM pregurao, ali XCOM: Enemy Unknown zaista vredi 15$. Oh, košta mnogo više na Steam-u, ali čekajte popust. Mislim da je puna cena igre bila opravdana prošle godine kada se igra i pojavila, ali danas na tržištu ima daleko zabavnijih igara koje će vas držati mnogo duže, a ne koštaju više od 10$.

Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Bio je glavni urednik mesečnika "Gameplay", bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.

Sve recenzije istog autora