Crusader Kings II, recenzija

Ako je verovati izveštajima izdavača (Paradox Interactive), Crusader Kings II igra oko 12.000 igrača svakog dana. Nije ni čudo, jer su prodali preko milion primeraka igre. Preko raznih statistika, izračunali su da je prosečan vek trajanja ove igre oko 99 sati po igraču. S obzirom na to da igra košta 40 EUR, to mu ispadne oko 48 RSD na sat. Iz ovoga možemo da izvedemo dva zaključka. Premda deluje kao skupa igra, zapravo je veoma izdašna. Ne počinjite ukoliko niste spremni da provedete bar sto sati u njoj.

Tevtonci dolaze, hoka-hej!

Zanimljivo je primetiti da je Crusader Kings II objavljena još 2012. godine, a da je slavu stekla tek početkom ove godine. Zašto?

Dva su razloga. Prvi razlog: Paradox Development Studio doveo je jednog genijalca koji je napisao novi AI za sve njihove igre i time značajno unapredio sve naslove ovog švedskog giganta. Novi AI određuje prioritete u odnosu na postavljene ciljeve i vrlo lukavo procenjuje koji su najbolji koraci. Na primer, AI je u stanju da prepozna ko je "neprijatelj moga neprijatelja", kao što je u stanju da sledi "istorijske težnje" tj. pretenzije određenih naroda i država. Osim što računa poteze na nivou države, AI se bavi upravljanjem svakim pojedinim likom u igri, takođe se rukovodeći njegovim ambicijama, te ličnim osobinama. Drugi razlog: zato što su iz nehata otkrili čari spontanog pripovedanja (emergent narration). Crusader Kings II je, naime, jedna od retkih igara na tržištu koja priču plete na osnovu akcija igrača i NPC-a.

Nadigla se kuka i motika....

Dobro, i?

Šta, dobro, bre! Je l' shvatate vi da u ovoj igri možete da budete vladar ili vazal, kralj ili baron, car ili biskup. I da šta god da ste, imate svoj dvor i svoje okruženje oličeno u dvorjanima. I da isti takav dvor imaju oni iznad vas (seniori, za one koji su imali keca iz istorije) i oni spod vas (juniori). I da svaki od tih virtuelnih čikica ima svoje motive i svoje akcije koje stvaraju priču u vidu kartica koje vam se povremeno ukazuju. Taj sistem kartica je kao mini-RPG koji igrate, jer ishodi odluka katkad zavise od veština i osobina, i vrlo često ih menjaju, kao i druge podatke važne za strategiju... Samim tim što je ova strateška igra zasnovana na ličnostima i njihovim posedima, Crusader Kings II ostvaruje dva velika dostignuća!

U ovoj igri nema jurcanja protivnika po mapi kao u Europe Universalis, jer protivnici uglavom opsedaju kule i gradove...

Prvo - posredi je prva prava simulacija srednjovekovne istorije koja i jeste bila istorija pojedinaca i oblasti ovlaš okupljenih oko plemića. Tek kasnije rađaju se ideje o nacionu i nacionalnim granicama. Srednjovekovne države mogle su da imaju pod sobom razne narode, razne religije, jer je pravo na vlast uglavnom proisticala iz vladarske ličnosti i njegovih odlika. Dakle, pre će biti simulator dinastija, nego simulator država...

Drugo - Crusader Kings II se igra kao megalomanska strategija švedskog tipa, ali je doživljaj sličniji nekakvom dobrom RPG-u tipa Birthright (mislim na stonu verziju, ne na kompjutersku).

Na ličnost budućeg naslednika možete da utičete preko učitelja koji će mu usaditi prave vrline...

Slojevitost i složenost koja se plete od jednostavnih delova, već je odavno zaštitni znak Paradox-ovih igara. U tom smislu, Crusader Kings II nije ništa drugačija. Osim što su pomalo naučili kako da olakšaju igraču. S jedne strane to je dobro, jer se igrač bavi samo zanimljivim odlukama, a s druge strane igra je i dalje sastavljena od strpljivog čekanja i razvoja situacije na mapi. Upravo tu su hteli da udenu malo razonode sa karticama koje donose priču i postigli iznenađujući uspeh.

'Ajd sad da vas provedem kroz osnove. Gore desno su vam sirovine. Osim novca ostale nisu materijalne, ali ipak predstavljaju sredstvo "plaćanja". Zlato u mirnodopskim uslovima predstavlja preduslov izgradnje (osim zlata neophodna vam je i tehnologija koja ne postoji istovremeno u svim provincijama već se "širi" iz pokrajine iz koje je izum potekao). Tokom rata, zlato je praktično merilo koliko dugo kampanja može da vam traje. Ostanete li bez novca, izgubili ste rat. Ili ste bar primorani da ga što pre obustavite. Igra u tom smislu nameće ritam kratkih kampanja u kojima morate da što pre uništite protivničku vojsku i zauzmete im tvrđave. Da biste ponovo ratovali neophodno je da obnovite zalihe novca i regruta - ili da imate moćne saveznike.

Crni Dukljanine, vidi koliko sinova imaš, a samo tri provincije...

U nalaženju saveznika kao i u mnogim drugim akcijama pomaže da imate mnogo prestiža. Osim u bitkama, stiče se i kroz RPG-delove igre. Pobožnost je važna za krstaške pohode i računa se u konačni skro zajedno sa prestižem.

Pošto se radi o simulaciji feudalizma, sledeće vrednosti su veličina ličnog feuda i broj vazala. Vladari, naime, nisu smeli da drže zemlju, jer se vlastela plašila ukrupnjavanja moći u kraljevim rukama, a ukupan broj vazala ograničen je da bi se podstakao lanac juniorstva i seniorstva tipičan za feudalizam.

Kralj je kralj, ali vlastelini moraju da odobre sve zakone...

Igrom se upravlja kroz sedam panela. Prvi predstavlja savet koji ima pet uloga: popečitelj, vojvoda, domostrojitelj, žbir i pop. Popečitelj se brine za spoljne poslove i dodaje svoju diplomatsku veštinu ukupnom zbiru državne diplomatije. Vojvoda dodaje svoju vojnu veštinu, domostrojitelj se bavi ekonomijom i pojačava privredu. Žbir se bavi zakulisnim radnjama i dodaje veštinu spletkarenja državnoj moći. Pop osim što radi za poglavara crkve doprinosi učenju i razvoju tehnologije. Svaki savetnik ima tri uloge koje može da obavlja pa tako vojvoda može da guši pobune, vežba vojsku ili izučava vojnu veštinu.

Sledeći panel je za zakone. Osim što se tiče državnih zakona koji upravljaju porezima, veličinom zamanice i centralizacijom, ovaj panel određuje vrstu nasleđivanja što je veoma važno za simulator dinastija.

To sine! Na oca si prčevit kao jarac!

Tehnološko stablo grana se na vojna, ekonomska i kulturna unapređenja, a svaka grana ima šest stavki sa po osam stepenika. Svaki stepenik donosi promene koje su previše brojne da bi ih sve opisao, a i nema potrebe, prilično su jasno objašnjene u samoj igri.

Vojni panel prikazuje koliko vladar ima stajaće vojske, koliko lične feudalne vojske, a koliko zamaničke vojske. Stajaća vojska je skupa i kupuje se u "paketima", a proširuje se i novcem i tehnološkim razvitkom. Lična feudalna vojska dolazi sa vladarevog feuda, dok je zamanica onaj vojni odred koji vlastelini dovode na vladarev poziv. Zbog toga, veličina pojedine zamaničke grupe zavisi od odnosa vladara sa podanicima. Ako imate novca možete prizvati plaćeničku vojsku ili ukoliko imate dovoljno pobožnosti i prestiža u pohod pozvati i viteške redove. Igra vodi računa o tome koju vrstu vojske daruje svaki feudalac, a u skladu sa datim tehnološkim i kulturološkim odlikama provincije. Tako, na primer, ukoliko izgradite kasarnu, dobićete više teške pešadije i kopljanika. Štala donosi dodatne konjanike i sl.

Naše gore list zab'o ćerku francuskog kralja. Sad smo saveznici!

Panel za intrige je najtajanstveniji. U njemu, zapravo, samo posmatrate ishod špijunaže. Dole se pojavljuju spletke koje vode protivnici, gore je prostor za spletke koje ste pokrenuli, a u sredini su odluke koje i nemaju veze sa zakulisnim radnjama; sazovi turnir, pozovi sveštenika na dvor, pozovi vlastelina na dvor, postavi novu dvorjanku, upriliči proslavu i sl.

Vitez se povredio. Kako postupiti? Možda ste škrtac, a možda će vam se dobročinstvo kasnije isplatiti?

Sledeći panel bavi se strankama koje se okupljaju oko različitih političkih nevolja i uglavnom su tu da vam zaprže čorbu. Ukoliko uspete da ih ubedite da vam se priključe ili popravite odnose sa kolovođama, stranka se raspada.

Bitka protiv momaka sa četiri ocila... da ovi levo su Srbi, a ovi sa ocilima su Vizantija...

Poslednji panel je pregled odnosa sa poglavarima vaše religije. Za pravoslavlje to su ekumenski patrijarh sa pet vladajućih patrijarha, kao i poglavari autokefalnih crkava. Ovde možete da vidite kakav je odnos između vladara i verskih poglavara, a značajno je i zbog toga što sveštenici mogu da budu odani ili vladaru ili poglavaru religije. Tako, na primer, ako određeni patrijarh više poštuje ekumenskog patrijarha, od njega ne dobijate ni vojsku ni poreze.

Dobro, to je bio obavezni deo recenzije, 'ajmo sad na egzibicije.

Na omanjem dvoru imaćete bar desetak braće, sestara, tetaka, stričeva i drugih članova porodice koji manje-više žele da crknete kako bi se dokopali zemalja i titula koje držite. Toj veseloj družini dodajte bar desetak dvorjana koji svi misle da su genijalci i neprestano vas vuku za rukav da presuđujete u njihovim razmiricama ili se guraju da ih postavite na čelo ove ili one dvorske službe. Zatim imate vlastelu koja vas takođe želi da vas vidi smrtno ubledelog i po mogućnosti sasvim beživotnog. Osim što žele da vas se reše, svi ti likovi imaju svoje želje i težnje, baš kao što i vaš glavni junak. Za vojvodu uspeh bi bio da se dočepa kraljevske krune, ali za dvorsku damu vrhunac može biti udaja za plemića ili da postane kraljeva ljubavnica.

Savetnici u akciji...

Zašto je ovo važno u igri? Stoga što se ratovi i krupne državne promene odvijaju sporo i malo-pomalo kroz nekoliko generacija. Primera radi, neki zakoni mogu da se donesu samo jednom tokom vladavine. Da bi se sakupila nova zamanica, nekad je neophodno čekati godinama. Dok čekate da se nešto dogodi, rođaci, dvorjani i vazali ne spavaju, već spletkare. U preseku njihovih težnji i date situacije u državi pojavljuju se događaji, nedoumice i odluke na koje vladar mora da odgovori. Gotovo svaka odluka vuče niz posledica koje se odigravaju kroz nekoliko koraka. Recimo, kralj dovede novu dvorjanku. Uskoro iskače kartica sa pričom o tome kako je dotična dama ušetala u kraljevo srce. Sada je na vama odluka da li ćete da se upustite u brakolomnu pustolovinu i razgalite dušu svog avatara ili ćete ostati čedni, ali pomalo tužni. Deluje naivno? Nije. Jer postoji mogućnost da vas kraljica ošuri bez obzira da li ste liznuli dvorjanku ili niste. Naopaka kraljica ne znači samo neslogu u kući, već i moguće opadanje odnosa sa tazbinom.

Igrati kao Srbija (Duklja) je samoubistvo, jer vas braća Bizantinci ugaze prvom prilikom...

Odnosi, odnosi, odnosi. U ovoj igri sve je u ličnim odnosima. Stoga i postoji mnoštvo načina da se oni poprave ili pokvare, a mnoge narativne kartice upravo se bave odnosima. Budući da nema prave države, nema ni prave diplomatije. Jedini način da vam neko postane saveznik jeste da se orodite. Pletenje odnosa političkim brakovima može da bude i opasno, jer vrlo lako stiže se u ćorsokak u kome vaš trenutni vladar nema naslednika, a kruna po pravu nasleđa pripada nekom stranom plemiću kojeg ste neoprezno udali za ćerku nadajući se lakom savezništvu. Jaka supruga znači dobrobit za kraljevstvo, ali takva kraljica može da bude i opasna predvodnica izdajničke stranke. Da li kancelari i vojvode dobro obavljaju svoje zadatke zavisi i od dobrih odnosa sa vladarem. Odnosi neposredno utiču i na vojevanje, jer prijateljski naklonjeni feudalci šalju više vojske u ratove koje vladar započinje. Obratite pažnju na odnose, jer određuju mnogo toga.

Mnogi za početak igraju Poljake, jer imaju najudobniju početnu poziciju

I eto, znao sam. Hteo sam da napišem sažet tekst koji će vas zagolicati da zaigrate Crusader Kings II, a opet sam ispisao more teksta i rasplinuo se na sve strane. Takve su Paradox-ove igre, složićete se. Crusader Kings II, ipak, preporučujem i onima koji ne ljube velelepne strateške igre, onima koji vole upravljivu složenost, onima koji vole da im posle svake partije ostane priča koja se pripoveda...

Kralj nije zadovoljan mojim spletkarenjem...

Pa, evo za kraj i ja da ispišem jednu pričicu.

Pokrenuo sam igru sa dvojicom prijatelja, jednim Englezom i jednim Nemcem. Dogovorili smo se da ja budem kralj (Poljske). Oni su uzeli uloge velikih vojvoda. Nemac se posvetio ekonomiji i počeo da razvija svoje pokrajine, uz povremeno ratovanje u dogovoru sa svojim kraljem (tj. samnom). Englez je počeo da ubija levo i desno, pokušavajući da stekne pravo na vojvodske krune uklanjanjem svih naslednika. Uskoro je počelo da mi dolazi plemstvo i da se žali da je vojvoda poludeo i da ubija levo i desno kao pobesneli pas piliće. Na štetu odnosa sa vlastelom, prenebregao sam optužbe i odbio da uhapsim Engleza. Međutim, u njegovoj igri počeo je da se pojavljuje kralj (tj. moj avatar) i da ga preklinje da obustavi klanicu. Premda smo u meta-igri bili u dosluhu, naši avatari su se ponašali u skladu sa svojim ličnostima i zacrtanim težnjama. Igra je napravila dosledno ponašanje u preseku aktivnosti Engleza, mene i naših avatara. Sistem koji je tako složen vredi i više od 40 EUR, a vi kako hoćete.

Autor teksta, Ranko 'Game Master' Trifković, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Bio je glavni urednik mesečnika "Gameplay", bio je jedan od urednika mesečnika "The Gamer", glavni i odgovorni urednik časopisa "IT Market" i "Hobby Master", te novinar-saradnik u brojnim drugim izdanjima uključujući Digital!, PC Magazin i ActionTrip.

Sve recenzije istog autora