19. lip 2010.

Split/Second, recenzija

Kada smo poslednji put imali priliku da zaigramo zaista izuzetnu arkadnu trkačku igru na PC-u? Pre otprilike deset godina, dok je Need For Speed bila etiketa koja je označavala kvalitet. Poslednji istinski dobar NFS naslov je bio Porsche Unleashed, dok je poslednji koji se nije davio u mediokritetu bio Underground. Posle toga je EA usvojio kozmetičarsku praksu, pa je dodavao sitne gluposti u svaki sledeći naslov, i prodavao ga kao "nov" i "revolucionaran". Najveća zamerka koju je šira javnost imala na Most Wanted (ili Carbon, oprostićete što se ne sećam tačno) je bila što su izbacili neonke (nečuveno!). Van NFS-a se povremeno pojavljivao pokoji naslov bolji od ove gomile šminkanog đubreta (Burnout Paradise), ali činilo se da su razvojni timovi naprosto zaboravili kako da nam pruže zabavu.


Naravno, postoji ogroman broj ljudi koji sa iskonskim uživanjem biraju spojler za svoj Lambordžini, dok su trke samo sredstvo koje će im omogućiti da stave blještaviji polopac na motor svog mezimca. Zato EA Sports nikada i neće umreti od gladi, iako bi trebao. Šta se desilo sa igrama kao što su Rock 'n' Roll Racing, Micro Machines, (stari) Need For Speed, Top Gear? Šta se desilo sa znojenjem dlanova pred poslednju krivinu, znajući da čak i tada možete olako izgubiti vođstvo? Desili su se ABS, kontrola proklizavanja, smena dana i noći, licencirana vozila, slobodna vožnja po gradu, i prokleti spojleri. Prodali smo dušu za šaku dukata.


Nije mali broj ljudi koji su upravo zbog ovoga digli ruke od trkanja. No, spas dolazi kada ga najmanje očekujemo. Taman kada smo se pomirili sa činjenicom da ćemo do kraja života iznova proigravati deset i kusur godina stare naslove, pojavio se (pazite sad) Disney Interactive sa igrom Split/Second. Posle razvoja i/ili izdavanja bezbroj naslova zasnovanih na igranim i crtanim filmovima, Disney je odlučio da ponudi publici "pravu" igru, i ponovo pokazao zašto je već skoro devedeset godina na samom vrhu industrije zabave. Za razvoj ove "trkačine" bio je zadužen britanski Black Rock Studio, inače u vlasništvu Diznijeve imperije.


Igrači preuzimaju ulogu mladog i nadarenog vozača, koji konkuriše za posao u TV emisiji/elitnom cirkusu na točkovima, Split Second, čija gledanost već neko vreme obara sve rekorde. U pitanju je nimalo benigna mešavina uličnih trka i kaskaderskog umeća, čiji se učesnici bore do smrti (iako to nikad nije eksplicitno naglašeno, kada se kontrolni toranj na aerodromu sruši na auto, ishod nije teško pogoditi). Uvodna misija, koja objašnjava sve što je potrebno znati, predstavljena je kao praktični deo konkursa, tokom kojeg producent objašnjava vozaču željnom pobede komande i mehaniku igre. Naravno, pošto ste dobili posao, sledi snimanje prve od dvanaest epizoda. Svaka od njih se sastoji od pet trka sa različitim ciljevima i pravilima, od čega su tri u startu dostupne, dok je preostale dve potrebno otključati. To ćete postići tako što ćete se dobro plasirati na dostupnim događajima. Iako za nastavak dovoljno završiti na osmom mestu, uvek je preporučljivo "juriti zlato", jer donosi više bodova, koji su neophodni za otključavanje novih vozila i trka. Po završetku svake epizode, ponuđena su dva izbora za sledeću, te je igru moguće komotno preći dva puta, bez ponavljanja ičega.


Šta je ono što Split/Second čini tako prokleto zabavnim? Za početak, kontrole. Predefinisane kontrole su udobno razmeštene po tastaturi, a tokom igre se koristi svega šest dugmića. Naravno, ako vam se raspored ne dopada, možete ga preurediti po sopstvenom nahođenju. Vožnja je čista, stoprocentno arkadna, bez trunke realnosti da pokvari ugođaj. Interfejs je izuzetno jednostavan, i sadrži samo merač energije, štopericu, broj kruga i poziciju.


Neizbežnu dozu originalnosti pruža destruktivna moć stavljena u ruke igrača. Sećate se kako je NFS Underground 2 uveo glupost sa dopunjavanjem zaliha nitra po vršenju raznih egzibicija, kao što su vešto proklizavanje u krivinama, skokovi sa rampi i vožnja tik iza protivnika? E, pa, ovde takve vratolomije popunjavaju tzv. energetsku liniju. Kada se napuni do određene mere, ona omogućava igraču da izazove razoran događaj na traci, koji slupava sve koji se nađu na datom mestu u datom trenutku, ili čak u potpunosti menja deonicu staze. Mesta na kojima je moguće izazvati nesreću se nalaze maltene na svakih deset metara (cisterne s gorivom, kranovi na šinama, itd.), dok su mesta koja dozvoljavaju preuređivanje staze malko ređa. Ovo dozvoljava igraču da brzinu podredi akrobacijama, pa kada nakupi dovoljno energije, počne da kosi konkurenciju s leđa.


Ovaj naizgled mali dodatak ne samo da unosi svežinu u igru, i razbija neizbežnu monotoniju (jer prvo mesto nikad nije bilo nesigurnije nego sada), već i stvara stravično eksplozivnu, adrenalinom nabijenu atmosferu. Zamislite samo, kako izgleda trka oko aerodroma, tokom koje marljivo sakupljate energiju, da biste u jednom trenutku oborili kontrolni toranj, slupali četiri protivnika, i preusmerili trku na pistu. Dok vam ego narasta kao kvasac, jedva stižete da primetite da je kao odmazdu, jedan od protivnika koje ste ostavili u oblaku prašine oborio prokleti Boing na vas!


Pored klasične trke sa više krugova, postoji sijaset režima sa različitim ciljevima. Elimination režim tera igrača da čvrsto drži prvo mesto, jer se na svakih X sekundi izbacuje vozač na poslednjoj poziciji. Tokom Survival moda ispred vas će voziti kamion iz koga ispadaju burići. Neophodno ih je izbegavati, jer jedna vrsta oduzima vreme, dok druga uništava kola. Tu su i Air Strike, sa helihopterom koji gađa stazu raketama koje je neophodno izbegavati, i Detonator, tokom kojeg će sve podložno dizanju u vazduh oko vas eksplodirati, otežavajući vam trku s vremenom. Svaka epizoda se završava tzv. elitnom trkom, koja se odvija po normalnim pravilima, ali sa najveštijim protivnicima.


Automobili u igri nisu licencirani (hvala bogu!), već potpuno fiktivni. Iako nisu eksplicitno razvrstani, postoje tri grupe: jedni se oslanjaju na brzinu, drugi na proklizavanje, a treći na snagu. Ovo dopušta igračima da izaberu stil igranja, te je moguće maltene u potpunosti zaobići sakupljanje energije i rušenje svega oko sebe, ako imate dovoljno brza kola. Nova vozila se otključavaju sakupljanjem bodova na trkama. Pošto je multiplayer već odavno deo standardne postavke, ni ovde nije izostao. Pored podrške za do osam igrača u lokalnoj mreži ili putem interneta, Split/Second podržava i (drž'te se sad) split screen! Ako kažete da vam ova opcija nije nedostajala, onda ste pokvareni, prljavi lažovi.


Vizuelni stil je u skladu sa prirodom igre. Modeli su uobičajeno sportski, sa očiglednim plagiranjem određenih stvarnih marki. Moguće je donekle im menjati boju, što i nije toliko bitno za sam izgled igre (jer će vam oči neprekidno biti uprte u put), ali je korisno ako vas mrzi da pamtite imena kola (ofarbate sve u jednu boju, a ona koja najviše koristite u drugu). Visokobudžetne eksplozije oduzimaju i ono malo daha što ga zadržavate u svakoj krivini. Okoliši su raznoliki, i uglavnom načičkani objektima. Jedina zamerka ide na račun standardno preteranog blještavila. Glume nema, ako izuzmemo naratora koji čita kratak uvod u svaku epizodu (za kog bih mogao da se zakunem da je Jon St. John). Muzika je brzog tempa, naizgled neprimetna, a zapravo ključna u stvaranju atmosfere i dodatnom lučenju adrenalina.


Loše strane igre? Veoma ih je malo... Previše blješti, a AI nije baš blistav. Sem toga, sve je na mestu. Split/Second je fenomenalna, potpuno arkadna vožnja, koja, čini se, apeluje prvenstveno na starije, nostalgične igrače. Izvođenje, kao i podrška za više igrača na jednom računaru, ukazuju na to. Ovo, naravno, ne bi trebalo da spreči mlađu populaciju da joj pruži šansu, jer se sigurno neće pokajati. Uz rizik da nas optuže da preterujemo, reći ćemo da je ovaj naslov mesija koji je došao da arkadne vožnje izvuče iz septičke jame u koji su ih EA i slični zakopali do guše. Disney Interactive Entertainment je pokazao da, iako se čvrsto drži adaptiranja sopstvenih celuloidnih svetova, itekako može da se nosi sa visokom produkcijom industrije igara. Sad samo ostaje da, dok uživamo u ovom fantastičnom ostvarenju, nagađamo da li se duhovni sledbenici Walt Disney-a spremaju da osvoje jedini preostali segment industrije zabave koji im je preostao.



Autor teksta, Pavle 'Ketchua' Đorđević, jedan je od tri osnivača i urednika Igrorama bloga.

Saradnik je mesečnika "Svet kompjutera" od marta 2008. godine do danas, a od početka 2010. jedan je od urednika mesečnika "Gameplay". Učestvovao je i u radu nekoliko internet prezentacija i projekata, uključujući Eniaroyah magazin.

Sve recenzije istog autora

Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima: Twitter Facebook

4 komentara:

  1. Нападам га чим завршим Блур. :)

    OdgovoriIzbriši
  2. Loša strana igre je neverovatna repetitivnost jer u 12 epizoda postoji svega 5 ili 6 originalnih staza koje se uglavnom ponavljaju iz epizode u epizodu neke čak i bez ikakvih izmena. Drugim rečima već na polovini igre ćete videti sve što igra ima da pruži. Multiplayer je zanimljiv (posebno zanimljiv jer svi mogu da ga igraju ;)), ali u singleplayeru igra dosadi posle sat vremena (toliko je potrebno da stignete do 6. epizode :)). Dobra igra, ali Black Rock pravi istu grešku kao kod svoje prethodne igre Pure - dajte ljudi još koju STAZU!

    OdgovoriIzbriši
  3. Ja tu repetitivnost uopšte nisam primetio. Jeste da se mape ponavljaju ali svaka mapa ima bar 2-3 različite rute, tako da je ovaj broj po meni sasvim dovoljan za 12 epizoda. Završio sam igru i imam samo reči hvale. Brzina/adrenalin/muzika/jednostavnost - perfektno! Najbolja u žanru koju sam igrao (može se porediti jedino sa NFS Underground donekle). Hvala Ketchua na preporuci, ova igra će imati posebno mesto na polici ;)

    OdgovoriIzbriši

Pravi PC igrači uvek ostave komentar!