Kad god se u društvu pomene Amiga, setim se početka 1996. godine i prve igre iz serijala Worms, koju smo rođak i ja redovno igrali kod druga. U to vreme Atari je odavno bio pregažen, NES nam više nije bio dovoljan, a roditelji nisu blagonaklono gledali na igraonice u kojima je deset minuta slatkog uživanja za Sega Genesis konzolom stajalo jedan ceo dinar. Štaviše, uveren sam da je najveći broj klinaca više vremena proveo stojeći u redu i gledajući druge kako se igraju. Polusatni termini bukvalno bi proleteli u sekundi, bez obzira na lika iz kraja koji je, dok radnici nisu gledali, znao da „produži vreme“ na plastičnom kuhinjskom alarmu, kakav je u tim „ustanovama kulture“ stajao na svakom televizoru.
U takvoj situaciji, snalazili smo se kako smo znali i umeli. Izbor se najčešće svodio na 386 verziju igre Prince of Persia, ili mnogo zanimljivije i grafički lepše naslove za Amigu. Tako sam se i ja prvi put susreo sa Alien Breed serijalom, koga je drug nekim tajnim kanalima dobavio iz zapadne Evrope. Igra je bila starija od crva, mehanički jednostavnija, ali nenadmašna kad je atmosfera posredi. Treba li pominjati da je oba naslova razvio Team17? Na žalost, njegova mašina nije poživela, pa smo se ubrzo zauvek rastali od „prijateljice“. Alien Breed ipak nije ostao deo prošlosti. Sredinom godine Team17 objavio je prvi deo trilogije koja na naše monitore vraća klasičnu igru odevenu u savremeno ruho.
Alien Breed 2: Assault, druga je od planirane tri igre čiji je cilj da današnjim igračima na najbolji način predstave deo istorije. Kao i prethodnika, Alien Breed: Impact, pokreće je Unreal Engine 3. Zanimljivo je da je ovaj 3D pokretač najveći suparnik Source Engine-u, koji zauzvrat pokreće besplatnu igru Alien Swarm. Iako u mnogočemu slični, ovi naslovi zapravo ciljaju potpuno različitu publiku. Alien Breed je okrenut prvenstveno samostalnom igranju, iako poseduje kooperativni režim, dok je „Swarm“ pravi multiplayer naslov. Ono što odmah na početku moram istaći je da je kretanje kamere u novoj igri popravljeno, te da više nema mnogo scena u kojima se ekran trese a pogled na igru zamuti, izazivajući momentalnu glavobolju kod igrača.
Osnovni deo igre čini kampanja koja se sastoji od pet uzastopnih misija. Na prvi pogled čini se da je pet misija malo, ali reč je o veoma dugim deonicama, tako da je za prelazak kampanje potrebno nešto više od pet časova igranja. Nivoi su veoma dobro osmišljeni, pa uprkos tome što su u suštini linearni, dozvoljavaju dosta lutanja po okolnim prostorijama. Cilj ovakvih izleta je potraga za novcem, municijom ili skrivenim predmetima. Ovi dodaci često su lako uočljivi na podu, ali neretko je, da bi se pronašli, neophodno pretražiti ormariće posade, ili pak njihove leševe.
Prikupljen novac koristi se za kupovinu municije, potrepština ili nadogradnju oružja. Na svakom nivou moguće je pronaći posebne prostorije sa Intex terminalima (ako se dobro sećam, ti računari su postojali i u originalnim igrama). Svaki terminal nudi igraču da kupi ograničenu količinu municije, medicinskih paketa, dimnih i bojevih granata, pa čak i zanimljivije opreme, poput automatskog topa koji se može aktivirati na unapred određenim mestima. Kada se upotrebi, ovaj uređaj samostalno štiti igrača od nadirućih hordi. Intex terminali koriste se i za unapređivanje oružja, s tim da svaka puška može da ima samo jedno poboljšanje. Kupovina novog odmah poništava ono koje je prethodno korišteno. Na koncu, isti računari koriste se i za čuvanje trenutne pozicije u igri, za šta postoje tri predviđena mesta.
Igrača kroz mračne hodnike vodi digitalna mapa sa senzorom pokreta. U svakom trenutku vidljiva je pozicija sledećeg zadatka, tako da je nemoguće izgubiti se, iako palube nepoznate orbitalne stanice često podsećaju na pravi lavirint. Klaustofobičnu atmosferu dodatno podgrevaju sjajno osvetljenje i dinamičan zvuk. Konrad, glavni junak ove napete priče, kreće se kroz prostranstva okupana mrakom i senkama. Jedini stalan izvor svetla je njegova verna baterijska lampa prikačena ispod puščane cevi. Tanki snop svetla okreće se zajedno sa nišanom, tako da igrač nikada ne može da nadgleda sve prilaze odjednom. Kad se na to dodaju čudni zvuci u tami i jeziva škripa prenapregnute brodske oplate, nedostaje samo „bip-bip-bip...“ iz filmskog serijala Alien da zaustavi dah i sledi krv u žilama. Na žalost, mini-mapa jasno prikazuje sve neprijatelje, što ponekad zna da pokvari atmosferu (i znatno olakša igru).
Da ne bi sve bilo jednostavno i pretvorilo se u šetnju od tačke A do tačke B uz povremene nalete neprijatelja, autori su odlučili da postave brojne privremene prepreke koje igrač mora da ukloni kako bi napredovao dalje. Najčešće se radi o aktiviranju prekidača ili traženju sigurnosnih kartica kako bi se otključala vrata, uključivanju generatora električne energije i slično. Poseta određenim mestima pokreće „što ulaziš u frku kad si slabiji“ situacije, kada je neophodno preživeti određeno vreme pred sve jačim napadima mrskih neprijatelja. Čak i ovakve deonice raznovrsno su urađene, pa neće lako dosaditi.
Možda i najveća prednost kampanje koju donosi Assault, nad onom iz igre Impact, leži u pozadinskoj priči koja se postepeno otkriva kroz digitalne dnevnike koje igrač pronalazi u igri, ali i kroz samo okruženje i interakciju sa računarski vođenim likovima. Konradu i ovaj put društvo prave veštačka inteligencija smeštena u telo androida MIA-e, te još dva preživela člana posade broda Leopold. Međutim, situacija u kojoj se nalaze nakon završetka prve trećine sage dosta je teža i neizvesnija. Ako zanemarimo ružnjikave stripove koji nekako odudaraju od atmosfere, jedina zamerka koju imam jeste na ličnost glavnog junaka. Glavni tehničar Konrad ni u jednom trenutku ne podseća na čoveka koji se našao u bezizlaznoj situaciji, već u stilu Duke Nukem-a hrabro korača u susret bubama da ih zgazi... čak i kad su osam puta veće od njega. Kraljica u igri ima manje nego što bismo očekivali, ali zato deluju zastrašujuće.
Pored kampanje, igraču je dostupna i slobodna igra, u kojoj može ponovo da poseti svaku ranije pređenu deonicu, ali i prolog koji služi kao besplatan demo za igru. Savetujemo da ne igrate prolog jer u jednoj zaista kratkoj misiji prikazuje kombinaciju svih pet velikih nivoa, što može da pokvari doživljaj prilikom igranja kampanje. Potpuno nov režim igranja je preživljavanje (Survivor). Postoje tri različite arene, a cilj je preživeti što duže pred nepresušnom rekom različitih neprijatelja.
Režim za dva igrača nudi igranje Assault ili Survivor pravila. Assault je varijacija osnovne igre i pruža izbor između tri deonice osmišljene baš za timski prelazak. Kao i svaka timska igra, zahteva dobru podelu rada i dostupnih sirovina, međusobno pokrivanje i poznavanje terena. Preživljavanje u timu igra se u istim arenama kao i u režimu za jednog igrača.
Pre početka testiranja imao sam određene predrasude prema ovom naslovu. Pre svega, prethodna igra pokupila je dosta negativnih kritika, a demo koji sam svojevremeno probao doneo mi je samo glavobolju. Prilikom igranja shvatio sam da nesvesno tražim potvrdu svojih sumnji, te razloge zašto mi se igra ne dopada. Međutim, uprkos linearnosti i u osnovi zaista prostoj mehanici, Alien Breed 2: Assault mi se jeste dopao. Ni sam ne znam kako se to zaista dogodilo. U jednom trenutku gunđao sam što me igra šalje na sve strane zbog tamo nekih ključeva i generatora, u sledećem sam pazio na svaki metak, pucao tek kada im vidim beonjače i koristio samo kratke rafale. Ubrzo sam shvatio da vešto baratam pomalo nepreglednim pogledom odozgo, koji je mogao biti i više udaljen od ravni igre; da grozničavo pretražujem svaki leš i ormar, u nadi da ću pronaći koji okvir municije, ili nešto novca da je kupim. Za sve to vreme, um je sam kovao moguća rešenja pozadinske priče, inspirisan psihotičnim glasom koji me je dozivao sa brodskog razglasa.
Istina, neprijatelji su manje raznoliki nego u igri Alien Swarm. Sve ih je moguće ubiti na isti način, prostim pucanjem, bez potrebe za dovitljivošću. Međutim, većinu nećete ni videti u mraku. Spazićete samo da se nešto mrda, pogled će pasti na radar koji će crvenom tačkom potvrditi prisustvo i ugao, kratak rafal će preseći mrak za tren, i već ćete trčati ka novim vratima, braniti se od novog talasa, gledati upitno u mapu u nadi da je sledeći Intex terminal u blizini... Upravo ta atmosfera igru čini zanimljivom. Uprkos svim sitnijim manama koje će sigurno odbiti probirljivije igrače, jednostavno ne mogu da je ne preporučim onima koji žele da sami lutaju kroz tminu zarđale konzerve u dalekom svemiru. Nemojte se prevariti. Ovo ni u kom slučaju nije System Shock. Posredi je igra Serious Sam sa pogledom odozgo i klaustofobičnom SF atmosferom, ništa više od toga. Međutim, ponekad je taj retro šmek sve što se traži.
Najbolje od svega? Ne morate kupiti prvi deo, niti je preterano važan za priču jer će vam biti prepričan ukratko.
Primerak igre za testiranje ustupio Team17
Ako vam se ovaj članak dopada, podelite ga sa prijateljima:
Cool je igra ...
OdgovoriIzbriši